Aleksandar Manić Kornelijus: Alan Ford je sugerisao da uvek ima nade

Potom sam prešao na složenije analize i razmatranje aktivnosti vezanih za strip. Drugi motiv bio je prenošenje stečenog znanja na ljubitelje i čitatelje stripa, baš kao što su to sa mnom uradili strip majstori “Beogradskog kruga 2“ kojima je knjiga posvećena – objašnjava u razgovoru za Danas Aleksandar Manić Kornelijus, antikvar, publicista, novinar, zaljubljen u devetu umetnost, motive zbog koji ih nastala njegova knjiga “Strip, pisanje slike i crtanje reči”, koju je objavila beogradska izdavačka kuća Informatika.

Ova svojevrsna knjiga sveznanja o stripu nedavno je predstavljena u Domu omladine Beograd, a sagovornik našeg lista dodaje da je njegova ideja bila i da “čitaoce uputi na pravilno analiziranje stripa sa nekoliko karakterističnih tekstova”, ali i da sa njima “podeli i svoja razmišljanja o suštini stripa kao medija i umetnosti”.

– Veza stripa sa književnošću, slikarstvom i filmom ukazuje na specifičnosti stripa i njegovu umetničku samostalnost. Veza stripa sa tržištem albuma i originalnih tabli ukazuje na njegovu robnu i ekonomsku vrednost bez koje strip, kao i svaka umetnost, ne bi mogao da opstane. Pri pisanju, nisam glavnu reč dao teoretičarima, kako se to uobičajeno radi, nego praktičarima koji život provode nagnuti nad belim papirom crtajući stripove. Želja mi je bila da kroz njihova razmišljanja i priče odvedem čitaoce u svet stripa iza kulisa. Drugi cilj mi je bio da istaknem, kao što mi je Enki Bilal rekao u jednom od razgovora, da u stripu postoji samo jedno pravilo, a to je da pravila nema – naglašava Aleksandar Manić.

Naslov ste „pozajmili“ od strip majstora Huga Prata, ali prednost ste dali priči. Zbog čega i da li strip smatrate književnom ili narativnom formom?

– Naslov knjige je pozajmljen iz rečenice Huga Prata, jednog od najvećih strip majstora svih vremena. “Ja crtam reči i pišem slike”, rekao je Prat. Smatram da je on time objasnio suštinu strip umetnosti koja ne može da se ograniči, niti da se objasni samo slikom ili samo rečima. Zato je Pratova paradoksalna definicija meni postala svetionik. Za naslov knjige, ja sam parafrazirao Prata i ukazao da se, pre svega, piše scenario u jednom od mogućih oblika. Potom, scenario biva uništen kroz proces crtanja i tada nastaje strip. Strip je nastao iz sudara književnosti, slikarstva, filma i muzike. Svaka od tih umetnosti dala je neki od mogućih pravaca, a trvenjem tih elemenata nastao je strip izraz. Cilj svakog strip autora je da ispriča priču posebnim jezikom figurativne naracije, a grafički pristup mora da bude u skladu sa pripovedanjem. Cilj svakog čitaoca stripa je da priču pročita od početka do kraja, da je vidi delom na papiru, a delom u svojoj mašti, da je razume i u njoj uživa. Zato, složena priča zahteva sveden crtež, da čitalac ne bi izgubio fluidnost i ritam prilikom čitanja. U Francuskoj, izdavači stripova uobičavaju da kažu da prvi album u serijalu prodaje crtač, a da nastavke prodaje scenarista.

Šta je bilo presudno za Vaše pasionirano bavljenje stripom i koliko je na to uticalo to što dugo živite u Francuskoj?

– Stripove sam čitao od malena, ali prava strast je krenula kada sam se upoznao sa umetnicima “Beogradskog kruga 2”: Gerom, Pahekom, Vesovićem, Ivkovim, Bosnićem, Đukićem… Slušajući njihove rasprave na nedeljnim sastancima u Mažestiku, saznao sam „tajne“ strane stripa. Oni su nesebično delili svoje znanje sa svima koji su bili zaintrigirani, a ja sam bio fasciniran. Ispred mene su se otvorili svetovi na koje nikada nisam pomišljao. Ta se strast razbuktala kada sam se preselio u Pariz, prestonicu stripa. Strip je, u Francuskoj, prisutan u običnom životu od knjižara i samousluga, preko biblioteka i izložbi, sve do velikih festivala, galerija i aukcija. Tamo sam počeo da čitam strip albume tempom koji mi nikada pre nije bio dostupan. Išao sam na izložbe, posećivao festivale, upoznavao autore, pisao o stripu, organizovao izložbe… Francuska scena mi je omogućila dublji prodor u strip svet na najlepši mogući način. Ujedinjeni, tu su se našli svi aspekti devete umetnosti, a vrata su se otvarala u beskonačnom nizu, ukazujući da uvek ima nešto novo, različito, vredno, zabavno, začuđujuće…

Imate li uvid u strip produkciju u Srbiji i da li može da se povuče paralela sa onim što se dešava na evropskoj i svetskoj sceni?

– Francuska strip scena je izuzetno živa, ne samo stvaralački, nego i ekonomski. Tokom 2021. godine u Francuskoj prodato je 85 miliona strip albuma u vrednosti od 900 miliona evra. Četiri stotine specijalizovanih izdavača objavljuje oko pet hiljada naslova svake godine. Takva hiperprodukcija daje čitaocima ogroman izbor, ali šteti kvalitetu stripova, honorarima autora i vidljivosti albuma na policama knjižara. Kupci, rastrzani između tolike strip ponude, ali i svih ostalih ponuda u domenu video igrica i različitih derivata, nemaju dovoljne budžete da isprate ponudu. U ekonomskom pogledu, strip tržište u Srbiji daleko je manje od francuskog. Pre svega, u Srbiji se većinski smatra da je strip zabava za mlade. Potom, kupovna moć srpskih čitatelja je manja, a nedostaju i akademski radovi koji bi devetoj umetnosti obezbedili mesto koje zaslužuje. Takve su prilike u čitavom regionu o čemu je pre nekoliko dana posvedočio i Veljko Krulčić, zagrebački izdavač i publicista.

Kako objašnjavate sve veću popularnost grafičkih romana među autorima, pogotovo kad je reč o delima namenjenim deci i tinejdžerima? Da li na duže staze mogu da potisnu strip?

– Grafički romani su nastali u Americi, a to ime su dobili da bi ozbiljni stripovi namenjeni odraslima bili odmaknuti od pežorativnog imena „zabavna traka“ – comic strip. Kasnije su ih u ruke preuzeli trgovci, videvši da te strip albume, formata knjige, radije kupuju odrasle osobe koje čak i nisu čitale stripove. U klasičnoj strip produkciji, akcenat se stavlja na junaka, žanr i serijal, dok se prilikom komercijalizacije grafičkih romana akcenat stavlja na autora. Danas, pored kvalitetnih grafičkih romana, izdavači, radi što manjih troškova i veće zarade, autorima naručuju smanjeni format albuma i redukovani grafizam. Takvi albumi se brže prodaju, nemaju rizike serijala i donose veći profit.

Jedno od poglavlja u knjizi o stripu govori o njegovom odnosu sa ikonografijom. Vi ste objavili, takođe u Informatici, i knjigu o ikonama. Šta ih povezuje sa stripom?

– Prvobitni cilj ikona bio je da nepismenima ispričaju ono što pismeni mogu negde da pročitaju. Zato pravoslavna ikonografija ima specifičnu naraciju koja je slikarima omogućila da, pored statičnih likova, prikažu i događaje. Žitijne ikone i ciklusi velikih praznika u sebi nose prvobitan oblik figurativne naracije kasnije razvijene u stripu. Tu je tipologija ličnosti, kompozicija kadra, crtež, didaskalije, analepsa, elipsa, klimaks, antiklimaks… Žitijne ikone imaju kompoziciju i montažu kadrova nalik stripovskoj. Čitanje je slično, s leva na desno, odozgo na dole. Kadrovi su odeljeni belinom, takozvanom elipsom u kojoj čitalac svojom maštom popunjava izostavljene delove radnje. Često, protagonisti u rukama drže svitke na kojima je napisan tekst, nalik stripskim oblačićima. Naravno, ikonografija nema stripske principe, ali se služi određenim narativnim kodovima koji su im zajednički.

Poslednje poglavlje knjige posvetili ste fenomenu popularnosti Alana Forda u bivšoj SFR Jugoslaviji. Zbog čega je ovaj strip Lučana Sekija i Robeta Raviola – Maks Bunker i Magnus – bio popularan samo u Italiji i Jugoslaviji, a u Srbiji je i danas čitan?

– Alan Ford se u bivšoj Jugoslaviji pojavio 1972. godine kada je zagrebački Vjesnik otkupio prava na serijal. Neverovatnom brzinom, serijal je postao izuzetno popularan, čak popularniji nego u rodnoj zemlji Italiji. Pored velike dostupnosti na kioscima, malog formata, jednostavnog grafizma, stilizovanog realizma, dobre vizuelne karakterizacije i pravolinijske montaže, uspeh ovog stripa počiva u pristupu. Alan Ford je satirična i burleskna kritika ne samo kapitalističkog društva, nego i svakog korumpiranog društva u kome nema dodira između socijalnih klasa. Početkom ’70-ih godina, građanima bivše Jugoslavije život je izgledao alanfordovski. Korupcija, nezaposlenost, osiromašenje radnika, odlazak na rad u inostranstvo, pojava privatnika, jačanje crvene buržoazije, raslojavanje… Podsmešljiv ton i parodija serijala preklapali su se sa životom, a najvažniji element bio je da su neuki i trapavi junaci stripa uvek uspevali da se iskobeljaju iz problema. Alan Ford je sugerisao da uvek ima nade i da nije srećan onaj koji ima mnogo, nego onaj kome treba malo.

Spoj različitih obala

Kako ste dobili nadimak Kornelijus koji je vezan za jedan književni i strip lik koji se našao i na filmu i u muzici?

– Ime Kornelijus koristio sam na internet forumima, a preuzeo sam ga od Murkokovog književnog lika. DŽeri Kornelijus je blazirani hedonista koji živi u dekadentnom društvu. Shodno tendencijama naučnofantastične književnosti ’60-ih godina prošlog veka, on je antiheroj, ali i nehajni pokazivač padova savremenog društva. Pored tih osobina, njemu me je privukla Murkokova odluka da svoj lik pozajmi različitim umetnicima, tako da se Džeri Kornelijus šetao kroz različite svetove različitih umetničkih izraza. Moj čitav život je šetnja, fizička, kroz različite svetove različitih zemalja u kojima sam živeo, ali i šetnja kroz različite strasti koje me ispunjavaju od književnosti, novinarstva i stripa, preko slikarstva i džeza, do antikvarstva, trgovine i trčanja na duge staze. Na neki način, ja želim da budem most koji spaja različite obale.

Trčanje na duge staze

Gde je u svemu tome čime se bavite atletika i kako bi ste sebe predstavili?

– Atletika, tačnije trčanje na duge staze, od 10 do 42 kilometra, deo je mog života već više od dve decenije. Započeta radi zdravlja, ova aktivnost je prerasla u mudrost koja mi omogućava bolji i lakši život. Pored dobre fizičke kondicije i velikog zadovoljstva, maraton me je naučio kako da sam sebe motivišem, kako da osluškujem svoje telo i procenjujem sopstveni potencijal, kako da rešavam prepreke na aktivan način, kako da menjam ritam i sačuvam mentalnu snagu, kako da ne potcenjujem ili precenjujem fizički i emotivni bol, kako da budem disciplinovan… Gledajući iza sebe, mogu da kažem da su atletika, književnost, strip, ikone, džez i sve ostale strasti, uz ljubav i strpljenje moje žene, doprineli ne samo da poboljšam duh i telo, nego i da bolje osmislim životni put.