Ašhen Ataljanc baletom „La Capinera“ u Pozorištu na Terazijama obeležila dvadeset godina umetničkog rada

Da vreme prolazi nezaustavljivo brzo svedoči i najnovija baletska premijera „La Capinera“ u Pozorištu na Terazijama, kojom je naša najmlađa primabalerina Ašhen Ataljanc proslavila dve decenije umetničkog rada. Ljubimica beogradske publike, naš najmlađi Beli i Crni labud, blistava Kitri, romantična Žizela i Mirta, graciozna Aurora, potresna Margerita Gotije, strastvena Karmen, tragična Izadora Dankan, tajnovita Dalila… još veoma mlada znala je da svoje besprekorne fizičke predispozicije oplemeni osećajnošću i intelektualnom proniciljivošću. Iako odnegovana na klasičnim igračkim tradicijama, Ašhen Ataljanc ubrzo prihvata savremen plesni senzibilitet kao svoje umetničko opredeljenje. Posle angažmana u Državnoj operi Bavarske u Minhenu i Dražanoj operi u Berlinu, ona postaje istaknuta članica italijanskog Aterbaleta, sa kojim je uspešno gostovala na mnogim svetskim scenama. I tako su se pred našom cenjenom balerinom otvarali putevi savremene igre u koju je ona, ne zaboravljajući strogost klasičnog baleta, uložila svoju vrednoću, upornost, a pre svega izvanrednu obdarenost i lično umetničko zadovoljstvo. Protekle dve decenije bile su razdoblje brušenja dragulja njene nesvakidašnje umetničke ličnosti koja danas u punoj izvođačkoj zrelosti blista punim sjajem.
To je pokazala igrajući glavnu ulogu u baletu „La Capinera“ italijanskog koreografa Mikela Merole, specijalno za nju kreiranom. Savršeno vladanje telom, lepota i izražajnost plesnih linija kojima su potiskivane strasti, frustracije, ljubav zarobljena strahom i težnja slobodi ostvarivanja najtananijih emotivnih želja – sve to je Ašhen Ataljanc uz bogatu skalu ekspresivnog plesa podarila publici. Time je još jedanput potvrdila svoju snažnu, dinamičnu, umetničku individualnost koja sa scene zrači posebnom upečatljivošću.
Nadahnut romanom Đovana Verge poetičnog naslova „La Capinera“ (ptica, grmuša crnoglavka), Mikele Merola želeo je da nemoguću ljubav devojke, koja se vraća iz teskobe manastira i zavoli verenika svoje polusestre, ispriča igrom kao povest o strahovima, patnji, nametnutim ograničenjima, ali i težnji ka slobodi voljenja. Pri tome Merola niže efektne plesne scene za ansambl i soliste kao niz sekvenci koje dramaturški nisu povezane, što celoj predstavi oduzima jasnoću. Inače, njegova plesna leksika je zanimljiva, savremena, povremeno i originalna, no pred izvođače postavlja složene zadatke u pogledu fizičkog savladavanja, a još više u smislu emocionalnog i duhovnog oplemenjivanja igre.
Bez obzira što Merolina „Capinera“ nema scensku celovitost, ona pruža baletskom ansamblu Pozorišta na Terazijama sjajnu šansu da pokaže i dokaže da, pored dosadašnjeg uspešnog angažovanja u repertoaru kuće (posebno u novopostavljenim mjuziklima), ima znanja, snage i izražajnosti sa kojom ubuduće treba računati. Iz dinamične igre svih izvođača posebno se izdvaja prvakinja Danica Arapović, koja je ekspresivan, dramski snažan, promišljen, pun energije ples velikog izražajnog dijapazona, nadgradila iskrenim emocijama, koje zadivljuju i koje se pamte. Milan Gromilić pokazao je veliki napredak izvodeći plastično veoma složene, pa i neočekivane, elemente koreografije, dok je Katarina Čanković zračila poletom, ljupkošću i mladošću.
Junak premijerske predstave bio je prvak Rimske opere Fabio Grosi, koji je zamenio iznenada povređenog Milana Rusa. On se svojom sjajnom igračkom tehnikom u solo plesovima i veoma zahtevnim duetima, uz snažan emotivni angažman, sa primesom herojskog obeležja, odlično uklopio u beogradsku predstavu. Kiril Džajkovski, makedonski kompozitor, sačinio je izbor i adaptaciju svoje originalne muzike veoma podsticajne za igru složenih raspoloženja, scenografiju je potpisao Aleksandar Denić, a efektne kostime Jelena Malešević. Narator je bio Miroljub Turajlija.