Film „Žurnal o Želimiru Žilniku“ Janka Baljka je road movie dokumentarac kroz poluvekovnu filmografiju našeg poznatog reditelja, ali i putovanje kroz istoriju Jugoslavije, zemlje koje više nema. Specifičnim stilom dokudrame koji je godinama gradio, Žilnik je snimajući niskobudžetne filmove decenijama uspeo da ostane angažovan i hrabar ali iznad svega slobodan.
Film, čija je svetska premijera zakazana, u zvaničnoj selekciji, na Sarajevskom filmskom festivalu koji će biti održan od 13. do 20. ovog meseca, otkriva poetiku ovog izuzetnog filmskog stvaraoca koji je uzimao kameru u ruke čim bi video da se nešto u društvu dešava, bilo da su to studentski protesti 1968. godine, bilo da je to „dešavanje naroda“ i čuvena „jogurt revolucija“ u Novom Sadu, bilo da su to migranti na granicama širom Evrope. Ovo je priča o borbi za obespravljene socijalne i manjinske grupe koje su neprekidno glavni junaci Žilnikovih filmova. Dakle, o njegovom životu i radu između čega, kao kod retko kog stvaraoca, slobodno može da stoji znak jednakosti.
Autorska ekipa filma „Žurnal o Želimiru Žilniku“ otkriva i detalj da je upravo tokom snimanja slučajno pronađen i Žilnikov film „Sloboda ili strip“, koji je pre 50 godina cenzura zaplenila pa je pravi kuriozitet što će publika moći da vidi i prati napore Žilnikove ekipe da završe, posle pola veka, pronađeni film.
Prisetimo se samo da su studentske demonstracije 1968. godine, i veliki potres iste godine, posle okupacije Čehoslovačke, tema Žilnikovog prvog igranog filma „Rani radovi“ 1969. godine, nagrađenog Zlatnim medvedom na Berlinskom filmskom festivalu, kao i sa četiri nagrade u Puli iste godine. Ali, nakon problema sa cenzurom u Jugoslaviji, te zaustavljanja rada na narednom igranom filmu „Sloboda ili strip“ 1972. godine, u produkciji novosadskog Neoplanta filma, Žilnik sredinu sedamdesetih godina provodi u Nemačkoj.
Želimir Žilnik (rođen 1942. godine, živi i radi u Novom Sadu), autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drame, nagrađivan na domaćim i internacionalnim filmskim festivalima. Nakon završenih studija prava, od samog starta profesionalnog rada na filmu, okrenut je savremenim temama koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice.
Kada je pre desetak godina, časopis za savremenu kulturu Vojvodine „Nova misao“ radio veliki temat o stvaralaštvu Želimira Žilnika, urednik Mirko Sebić se zapitao u tekstu da li smo ikada pokušali da budemo mladić od 28 godina, 72 kile težak, 167 visok, pravnik po zanimanju, koji se 1971. godine bavio (crnim) filmom kao životom. I zaključio da smo se retko upitali ko je zapravo Želimir Žilnik? I ko će uroniti u more dokumentacije, arhiviranih intervjua, fotografija sa snimanja, isečaka sa sudskih procesa ili beleški sa sastanaka tzv. „ideoloških komisija“ (koji zapremaju preko 5 gigabajta memorijskog prostora na pratećem DVD romu uz knjigu „ZA IDEJU – PROTIV STANJA – Analiza i sistematizacija umetničkog stvralaštva Želimira Žilnika“). Jer, postoji taj jedan autentični i kontinuirani glas, glas beskompromisnog propitivanja svih „veštačkih rajeva“ ideologije, svih narativa velike Istorije, svih prevara koje izgledaju kao istine.
Upravo je to sada uradio poznati srpski filmski i televizijski reditelj Janko Baljak koji je napisao scenario i režirao dokumentarni film o Želimiru Žilniku. Ima li boljeg načina od toga da se filmskim načinom istraži način kojim je stvarao takav jedinstveni autor kakav je Želimir Žilnik? Film je nastao u produkciji novosadskog ARBOSA uz podršku Filmskog centra Srbije, a sniman je u protekle tri godine. Baljak, naš poznati dokumentarista, već je kao autor nagrađivan na Sarajevskom filmskom festivalu. Za film „Vukovar – poslednji rez“, 2006. godine dobio je nagradu Human Rights Award.
– Meni su večita inspiracija Žilnikovi prvi filmovi koji su neprevaziđeni. To je bukvalno filmska lektira. Njegovi kadrovi iz filma „Pioniri maleni“, iz 1968, pravi su neorealizam. Takve kadrove nema ni Vitorio de Sika ni Viskonti. To je nešto što je za mene film, što je provokacija i nešto po čemu je on zaista bio mnogo važan i značajan za našu sredinu i kulturu – otkriva za naš list Janko Baljak šta ga je inspirisalo da snimi film o Žilniku.
– Takođe, želeo sam da prikažem u filmu i to da ima nekog u našoj profesiji ko nije sujetan. Žilnik je operisan od toga. Zaista. Uvek govorim mojim studentima da je Želimir Žilnik danas najmlađi reditelj u zemlji. Po ideji, po duhu, po spremnosti da odmah uzme kameru ne čekajući da se „steknu uslovi“… Ako se starost meri kreativnošću i radoznalošću, Žilnik je garantovano najmlađi reditelj na Balkanu. Mi smo radili prošle godine i u jeku pandemije. Tu su bili razni problem ali Žilnik je sve vreme bio spreman za akciju.
Baljak naglašava da je sama ideja za film ponikla dok su Žilnik i on zajedno imali radionice sa mladima na Tajvanu još pre osam godina.
– Tada, kada smo zajedno bili na Tajvanu i provodili mnogo vremena razgovarajući, setio sam se nezaobilazne knjige kada je film u pitanju, a to je knjiga „Trifo i Hičkok“. Nedavno je čak izašao dokumentarac o ovoj knjizi i njenom značaju za istoriju filma. Knjiga je rezultat osmodnevnog razgovora, koji se desio 1962. godine, između tada mladog francuskog reditelja Fransoa Trifoa i velikog Alfreda Hičkoka. Trifo je u razgovoru sa velikanom pretresao sve njegove filmove, kako teorijski, tako praktično, po prvi put otvarajući svetu potpuni metod jednog reditelja. To sam želeo i ja da postignem sa ovim filmom. Da proniknemo zajedno do toga kako je napravio koji kadar…
Sa čitaocima Danasa svoja razmišljanja o filmu „Žurnal o Želimiru Žilniku“ podelio je i producent Siniša Bokan iz novosadske producentske kuće „ARBOS“, inače i dekan Akademije umetnosti u Novom Sadu.
– Nisam imao bilo kakvih nedoumica kada je od Janka stigao predlog da radimo ovaj dokumentarni film s obzirom da sam dugo godina sarađivao sa Žilnikom i radili smo zajedno na nekoliko njegovih projekata i nijednom nisam imao dilemu da li radimo pravu stvar. Odmah sam znao da radimo nešto bitno i da je važno da tu Jankovu ideju sprovedemo do kraja. Vrlo je važno bilo da se napravi jedan ovakav film koji će iznutra pokušati da pronikne u život i delo Želimira Žilnika. Jer, o njemu su kao autoru napisane brojne knjige, stručne studije, doktorati ali, mi smo napravili umetničko istraživanje filmskim jezikom. I to upravo u njegovom žanru.
Iako smo morali često da prekoračimo budžet, znao sam da je važno da snimamo na autentičnim mestima i da će upravo i to dati pečat ovom filmu. Ni sam ne znam kako nam se desila takva izuzetna stvar da se Žilnikov cenzurisan film iz 1972. godine otkrije baš u vreme dok mi o njemu snimamo dokumentarac. To su, takođe, bili oni mali znaci da smo na pravom putu – ističe Siniša Bokan.
Direktor fotografije u filmu je Jovan Milinov, montažu je uradila Aleksandra Milovanović, muziku autorski potpisuje Predrag Vranešević, dizajn zvuka su radili Baljak i Natalija Strahinić, a supervizor zvuka je Janja Lončar.
Želimir Žilnik je jednom rekao: „Dokumentarni film je svedočanstvo koje se ređe prepravlja i reinterpretira po volji vladajućih političkih naloga, nego što je to slučaj sa pisanjem istorije, sa novinarskim tekstovima, memoarima, pa i mejnstrim medijima uopšte. Dok snimamo, trudim se da ne skrivamo glavna pitanja koja su u životu i na umu onih koje snimamo. To su postulati naučeni još od italijanskog neorealizma.“
Ostaje nam da posle svetske premijere u Sarajevu vidimo da je i Janko Baljak radio po tim postulatima: da nije skrivao glavna pitanja koja su u životu i na umu Želimira Žilnika, kojeg je snimao. Poznajući njegovo stvaralaštvo, svakako nije skrivao, a verovatno će mu javnost biti zahvalna što je otkrio kako je nastajala poetika istinitosti u Žilnikovim filmovima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
