Photo: A.K./ATAImagesSvetislav Basara se u intervjuu za Novu dotakao starih tema, koje su u Srbiji i dalje, nažalost aktuelne.
U novom romanu „Đinđić: memoari s onu stranu groba“ Basara je želeo da ukaže na to da se „u farsičnoj zemlji Srbiji dogodila istinska tragedija“.
I o ovoj, oštroj satiri o atentatu na Zorana Đinđića, o posledicama vladavine njegovih političkih naslednika, slobodi, sadašnjim vlastodršcima, o usudu Srbije onda, sad a možda i zanavek pisac Svetislav Basara govori za Nova.rs.
Preveliki zločini ne mogu se ispričati kao tragične priče, u tu svrhu primerenija je lakrdija ili čak vic, bar tako misli Žižek. Čini se da ste, pišući roman „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, posegli upravo za tim…
– Žižek je sasvim u pravu. Đinđićevo ubistvo – koje ja, ne bez razloga, zovem „masovnim“ – prevelik je zločin. De Mestr – koga se Žižek kao levičar verovatno užasava – napisao je nešto još primenjivije za tu stvar, citiraću po sećanju: „Pojedinci ponekad počine toliko velikih zločina zbog koga njihovi narodi stolećima ispaštaju“.
Da ne dužim. Đinđićevo ubistvo je tragedija u najdoslovnijem antičkom smislu. Ali pogledajmo ko ubija Đinđića: to je koalicija kmetova Simana, seoskih lakrdijaša, dilera nacionalnog opijuma, dilera kokaina, kurvi sa Ibarske magistrale, lopuža i protuva. Rezultat: lična tragedija i krvava kolektivna lakrdija.
Onaj ko ne razume Guču, ne razume Srbiju. Onaj ko vidi samo Beograd, vara se jer je to šarena laža, izlog, sugerišu Đinđiću. Mislite li da je zaista neophodno da se „razumete“ u Guču, inače je propast neminovna?
– Dobro pitanje. Ali imajte na umu da je sve manja razlika između Guče i Beograda. Sad se već uz zrno soli može reći: ko hoće da razume Guču, neka prošeta Beogradom. Inače o fenomenu „gučijanizacije“ Srbije pisao sam još sredinom osamdesetih, u osvit „buđenja naroda“. Već mi je tada bilo jasno – doduše maglovito – da je započeo kontrainicijacijski proces u kom se kultivisanost i urbanost neće širiti iz prestonice u dubinu unutrašnjosti – dakle iz centra ka periferiji – nego će provincija, tj. periferija zagospodariti centrom. Taj proces je sada završen. Šeling je taj proces opisao kao put u sveobuhvatnu propast. Kojim tačno rečima, mrzi me sad da tražim po knjizi „Rasprava o slobodi“, a nema ni potrebe, dovoljno je pogledati kroz prozor.
„Da je moj politički projekat uspeo – što je apsurdna pretpostavka – da su građani Srbije iskoračili u slobodu – još apsurdnija – i prihvatili odgovornost, otvorile bi im se oči, uvideli bi da su otac nacije (Ćosić), i nacionalni legalista (Koštunica) najobičnije prdonje, vašarski mađioničari, sitni prevaranti, ulični dileri nacionalnog opijuma“, svedoči Đinđić. Sručili ste se u romanu i na Tadića, Tijanića i ine. A zašto nema današnjih vlastodržaca za koje ste u prošlom razgovoru za Nova.rs rekli da su posledica neprekinutog niza problema koje je Đinđić pokušao da razreši i zbog toga bio javno streljan?
– Više puta sam to objašnjavao, mislim da ste me i vi to pitali u nekom od prethodnih intervjua, svejedno, ponoviću: „vlastodržaca“ nema iz dva razloga. Prvi razlog: nisu bili umešani u zaveru za ubistvo Đinđića; razlog drugi: zato što su posledica. Postavimo to ovako: ako, daleko bilo, neko oboli od raka pluća, nije se razboleo zato što je loše sreće ili po nekoj nepravdi, nego zato što je pedeset godina pušio četiri paklice cigareta dnevno. Da nije pušio – da je uklonio uzrok – ne bi se razboleo. Ako se ne ukloni uzrok, posledice će uvek biti iste i s vremenom bivati sve gore. Inače, tih posledica nije moralo biti. Da se, u vreme kad su pučisti počeli uklanjati tragove zločina, ispred skupštine okupilo 350.000 ljudi sa jednim jedinim zahtevom – „istražite političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića“ – stvari bi možda krenule drugačijim tokom. Kažem „možda“ jer je u Srbiji jako teško da bilo šta krene dobrim tokom. Kakav god da je ovaj režim, on je posledica nekažnjenog državog udara i moji glavni politički neprijatelji ostaju Koštunica i njegova klerofašistička pučistička hunta, koji su samo vrh ledenog brega beogradske parazitske čaršije i raznoraznih bezbednosnih zajednica. „Vlastodržaca“, nadalje, nema jer kako ja to vidim nema nikakvog smisla pljuckati pod vlastodržačke prozore; jedino što bi imalo smisla bilo bi delovati, politički se organizovati i strpljivo menjati političku realnost, raditi na demontaži uzroka a ne povremeno protestovati protiv realnosti i posledica uzroka. Osim toga, pretpostavljam da u Srbiji nema budaletine koja očekuje da ja – da bih pokazao „protivljenje“ režimu i izbegao opasnost da me Olja Bećković uturi u „Utisak nedelje“ – natučem šajkaču na glavu i dođem na studentski Vidovdanski sabor da pod Wagnerovim barjakom slušam ljotićevsko-moljevićevska baljezganja Mila Lompara.
Vidite li ikada mogućnost da Srbija bude normalna zemlja ukoliko se, kako je to sugerisao Đinđić, prene iz sna o veličini?
– Mogućnost vidim. Tu je, na dohvat ruke! Svi izlazi iz ovog ćorsokaka širom su otvoreni. Ne vidim nikog da pruža ruku, niti vidim da iko hoće da izađe. Manje više svi bi da sve ostane isto, ali da bude „normalno“ i da nema korupcije. To tako ne ide. To je politička filozofija kmeta Simana. Mogućnost o kojoj ovde govorimo ne radi kao lutrija, na osnovu zakona verovatnoće, koji kaže: samo li budete redovno uplaćivali tikete, jednoga dana – na koji doduše možete čekati i nekoliko hiljada godina – sigurno ćete dobiti „sedmicu“.
Ne, ne vidim tu mogućnost. Bar ne u doglednom vremenu.
Ostatak intervjua pronađite na nova.rs.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
