INTERVJU Svetislav Basara: Srbija je danas duhovno mrtvija od Đinđića

Ovaj razgovor za Danas napravljen je pred beogradsku promociju njegovog novog romana „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, koja je održana 12. marta, na 23 – godišnjicu od ubistva našeg prvog demokratskog premijera. Roman je prošlog meseca objavila „Laguna“, a njegovo predstavljanje u Bukmarker knjižari Delfi SKC bilo je više od književnog događaja, koji je okupio i neke od prijatelja i nekadašnjih saradnika Zorana Đinđića…

Basarina ideja „šta bi se dogodilo kada bi ubijeni premijer dobio priliku da sam ispriča svoju priču“, zapravo je, kako smo mogli da čujemo, ogledalo današnje Srbije, razotkrivanje nacionalnih zabluda, mentaliteta, ideologija, „metka koji je posle višegodišnjeg putovanja kroz politiku mitologije, memoranduma, kroz Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu, Prištinu…“, 12. marta 2003. stigao u Beograd, i ispred sedišta Vlade ubio Đinđića.

O svemu tome, i o svojoj ličnoj nameri sa romanom „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, Basara (putem mejla) govori za naš list.

„Čudo jedno koliko je čoveka delić sekunde posle smrti baš briga što je mrtav. Kad sam 12. 3. 2003, posle mnogo natezanja i promašaja konačno upucan, onako kurvanjski, zguza – iz ko zna kog po redu pokušaja – tri dana pojma nisam imao da sam mrtav. Tako to ide kad ti pucaju u leđa, umreš na neviđeno“… Ovako počinje vaš novi roman „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, u kojem je narator sam pokojni premijer. Kakav je osećaj pisati u ime čoveka koga ste poznavali i koji više nije živ?

– Imao sam već iskustva sa pisanjem u ime ljudi koji nisu živi – retki su pisci koiji nemaju takvo iskustvo – ali ovo je bio prvi put da pišem u ime čoveka koga sam poznavao i veoma cenio. Vodio sam računa da ponešto od onoga što je Đinđić govorio i pisao – a što se odlično uklapalo u fikcionalno tkivo priče – verno prenesem i da to označim kurzivom ili znacima navoda, u svemu ostalom puštao sam imaginacij na volju. Vodeći ipak računa da konstrusiani – ne rekonstrusiani – Đinđić koliko je to moguće „liči“ na Đinđića kakav je bio za života, da u tekst transponujem bar deo njegove energije, vedrine i lucidnnosti. Izgleda da sam bar delimično uspeo.

Pre neki dan se dopisujem preko vibera sa bivši šedom Đinđićevog kabineta,, Sinišom Nikolićem, koji je upravo bio pročitao roman, pa mi piše: „Da, Zoran bi garant rekao: jel ima neko ovde da radi, nego samo kenjate i čekate da ja ustanem iz groba,. E zabole me da me dva puta streljaju sbog vas dramosera“.

Mnogo je bilo teže izboriti se sa kontaminacijom teksta odvratnom faktografijom, još je bilo neprijatnije pominjane makar i izvitoperenih imena ljudi koje bih, da je to ikako moguće, najradije zaboravio, a bez faktogarfije i imena nije moglo.

I u prethodnim romanima – „Gnusoba“ (2013), „Rekapitulacija“ (2023), „Minority report – podcast“ (2024) bavite se Đinđićem i njegovim ubistvom. Pored toga što to vidite kao „zlatno doba srpskog pokvarenjaštva“, šta je vaš lični razlog zbog koga se iznova vraćate ovoj tragediji?

– Zašto se iznova vraćam „ovoj tragediji“, koja je, kako ćemo videti, tragedija u najdoslovnijem antičkom značenju pojma. Ponajpre zato što je to bilo prljavo i bedno ubistvo dobronamernog čoveka, potom što je javnim pogubljenjem Zorana Đinđića likvidirana poslednja (ili bar za jako dug period poslednja) šansa da se ovo društvo izvuče iz negativne spirale, da uhvati poslednji voz za stvarnost, da se prene iz orijentalne čamotinje i iskorači iz cikličnih zlatnih doba pokvarenjaštva, od kojih je ono u kome je ubijen Đinđić verovtano najbednije, najjadnije i najodovrtanije.

Inače, kad god kažem ili napišem „zlatno doba srpskog pokvarenjaštva“, srpski pokvarenjaci kažu: „Evo ga, pljuje po svemu što je srpsko“. To je jedna od najmoćnijih alatki ovdašnjeg pokvarenjaštva. Ona zapušava mnoga usta. Moja ne. Naravno da je to čista glupost.

Pojedinačno uzeti, Srbi nisu ni bolji ni gori, ni čestitiji, ni pokvareniji od ostatka svetske populacije, avaj, imaju peh da žive u animističkom supkulturnom ambijentu i pretpolitičkom antisistemu koji idu na ruku pokvarenjacima i pokvarenjaštvma svih vrsta.

Na to je Đinđić mislio kad je rekao: „Svudge ima korova, ali samo se u Srbij zaliva“. U stvari, rečenica „zlatno doba srpsko pokvarenjaštva“ je razrada tog Đinđievog hirurški precizinog zapažanja.

„Pucajući Đinđiću u srce, Srbija je sama sebi pucala u slepoočnicu, sama je sebi prosula mozak“. Danas, dvadeset tri godine kasnije, ko je više mrtav – Đinđić ili Srbija?

– U smislu u kome kolektivi mogu biti mrtvi – dakle, u duhovnom, ne u bilolo kom smislu – Srbija je neuporedivo mrtvija. Svako ko pamti devedesete – koje su u mnogim aspektima bile opasnije, oskudnije i teže od ovih godina – setiće se da je uprkos svim tim teškoćama bilo mnogo više društvne energije – mislim na pozitvnu, loše je uvek u izobilju – i nemerljivo više foward leaninga; izbegavm tuđice, ali ova govori upravo ono što hoću da kažem, a može se samo krajnje rogobatno prevesti.

Đinđića što se tiče, moram napomenuti da je njegova smrt jednokratna, da je gramatički korektno reći „biti mrtav“, ali da biti mrtav nije trajno stanje. Jeste Đinđič ubijen, ali je ubijen jednom za svagda, jeste umro, nije više ovde – ponekad pomsilim da je za njega dobro što nije – a gde je: to pitanje nema smisla jer je smrt – pogotovo nasilna i mučenilčka – kapija koja vodi u domen koji u romanu zovem „tačka singulariteta, u kome nema temporalnosti, spacijalnosti, nema nikavih „ovde-onde“, „pre i posle“, i o kome se ništa ne može reći, jer se o njemu ništa ne zna. Ne može se to zamislti – nezamislivo je – ali kad bi bilo moguće ne bih mogao zamisliti situaciju u kojoj Đinđiću nije bolje nego nama živima.

Šta je bila vaša namera sa četvrtim romanom, u kojem nas s one strane groba gleda ubijeni premijer?

– Ako se u književnosti može govorii o namerama, onda namera ovog romana nije bila da ubijeni premijer gleda nas, s one strane groba, nego da mi pogledamo premijera u grobu i da se zapitamo: zašto je tamo? Druga „namera“ je da političkim pozadincima i svedocima-saradnicima atentata – koji su među prvima pokupovali primerke romana – pošaljem sledeću poruku: OK,fukaro, Izvukli ste guzice, ali uhvaćeni ste na delu spuštenih gaća, sa puštoljem koji se dimi u ruci.

„Moje pogubljenje bilo je trijumf darvinizma, nužnost evolucije, u kojoj ne pobeđuju najbolji nego najprilagodljiviji nekrofilskoj životnoj sredini. Nije to bila politička borba, bila je to borba za opstanak…“, kaže Đinđić u ovim „memoarima“. A mi se sećamo kako je atmosferu pred njegovo streljanje podizao i novinar uvažene „demokratske, građanske“ reputacije, A.T, koji je pisao „Ako Đinđić preživi, Srbija neće preživeti“. Da li je Đinđić u ovom našem oduvek primitivnom mentalitetu, istorijskoj i društvenoj pogrešnosti i psihopatologiji uopšte imao šansu da preživi?

– Nije imao nikakve šanse. U stvari, čudo je da je poživeo i do 2003. Kao savremenik i fakultaitvni saučesnik petooktobarskih i postpetoktobarskih zamešteljstava, dugo vremene sam – sve do pre pet-šest godina- mislio da je bilo šansi ne samo da Đinđoić preživi, nego da ostvari bar jedan deo onog što je bio naumio.

Doduše Đinđić je mogao preživeti pod uslovima pod kojima on verovatno ne bi ni želeo da preživi, a to je da ne dira stari poredak stvari,da ne kvari loposvke biznise, da se uhvati u kozaračko kolo, da se „utali“ i da povazdan okreće srpski vekovni molitveni mlin sa mantrama o Vidovdanu i Kosovskom zavetu.

Kad su politički pozadinici iz duboke čaršije videli da Đinđić misli ozbiljno, da je pokrenuo procese dovršavanja razvaljene države, i da bi nešto od reformi moglo i da uspe – ponešto i jeste uspelo – na Velikom Vijeću triper- koalicije pariotskih stranaka, akademika, džeparoša, narkodilera, nacionalnih velčina, kurvi iz Picinog parka i odmetnutih tajnih policajaca pala je odluka da se Đinđić ubije.

Možda bi poltičlki pozadinci dvaput razmislii pre nego što narede – „pali“ – da i takozvana demokratska javnost nije saučestvovala u difamacijama Đinđića i stvaranju atmsfere linča; naprosto: malo je ko razumeo šta Đinđić zapravo hoće, svi su hteli sve i to odmah, i da je ovo moja kolumna, a ne intervju, eksplicitno bih rekao šta su (zasluženo) dobili u i koju telesnu šupljinu su to  dobili.

Posle smaknuća prvog demokratskog premijera u srpskoj povesti, nekako su svi nagrađeni: Tomislav Nikolić koji je govorio da je „i Tito bio ćopav pred smrt“, postao je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić koji se javno pohvalio „da se napio od sreće što je Đinđić ubijen“ danas je vlasnik čitave države, udbaši i kriminalci nastavili su svoje poslove, čak je ustanovljena i nagrada za novinarsku hrabrost koja nosi ime „junaka A.T“ koji je u medijima javno pozivao na njegovo streljanje. Kako to komentarišete?

– Jeste li vi sigurni da su stvari išle tim redosledom? Nije mi prijatno da ovo kažem, ali imate rupu u pamećnju od devet godina. Gde su u toj „nagradnoj“ hronoligiji godine koji su pojeli pučisti, Koštunica i Tadić. Ovo u čemu sada životarimo. samo je „brža, bolja i jača varijanta“ onoga u čemu smo živeli nakon Đinđievog ubistva i uspostavljanja „državnog kontinutiteta“ sa razbojničkim Miloševićevim režimom.

Nema u Vučićevoj politici ničeg što Koštunica i Tadić nisu trasirali. Sve je tu: epska borba za Kosovo, slugerajski odnos prema Rusjii, iracionalna mržja prema zapadu, ksenofobija, ljotićevski klerikalizam. Šta ste očekivali – šta je bilo ko očekivao – posle javog streljanja premijera usred bela dana, na pragu radnog mesta? Da će Srbija procvetati? Da će postati stabilna, uređena, pravna država. Da ja vama nešto kažem: Srbija je upravo onakva kakva po svim parametrima zaslužuje da bude, sa sve nagradom Aleksandar Tijanić.

Đinđića su, i vrednosti za koje se borio, izdali neki od njegovih bliskih saradnika, posebno posle smrti, pa su neki od njih sa kojima se 90-tih zajedno borio protiv nacionalističke i ratne Srbije, u radikalima „presvučenim“ u SNS videli „bolju budućnost“, a neki su im se odmah pridružili – jedan veliki glumac je, recimo, u Vučiću koji je tih ratnih godina pretio „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana“ prepoznao De Gola, a Branislav Lečić, koji je bio prvi ministar kulture u Đinđićevoj Vladi, na dan njegovog ubistva, 12. marta prošle godine, nastupao je u ćacilendu, u društvu nekoliko pripadnika rasformiranih Crvenih beretki koji su organizovali streljanje Đinđića. Otkuda ta „amnezija“, i koliko je ovo naše propadanje, zapravo, logično i očekivano?

– Otkuda amnezija u Srbiji, to je smešmo pitanje. Danas razgovaramo o Đinđiću, je li tako, recite vi sad meni: zašto bi Đinđića – koga (bar u romanu) trenutak posle smrti nije bilo briga što je mrtav – bilo briga što su ga „izdali“ Janko, Marko ili Lečič . Vi – i ne samo vi – Vučića vide kao uzrok žalosnog stanja u Srbiji, ja Vučića vidim kao posledicu. Jer, naše propadanje jeste i logično i očekivano, a ja uvek dodam – i zasluženo.

Kakav bi u „stvarnosti“ mogao da bude Đinđićev pogled na današnje studentske proteste?

– Sasvim je sigurno da bi Đinđić u studentskim protestima, kao i svemu drugom, video širom otvorena vrata mogućnosti. Ali njemu bi bilo jasno – ono što je malo kome jasno – da su ovi protesti tektonski poremećaj, a ne politička akcija. Znači, trebalo je da 16 ljudi pogine u deliću sekunde, da bi se reagovalo.

Svejedno. Sigurno bi se Đinđić obradovao i takvim tektonskim protestima, sve dok ne bi video da studenti organizuju skup na Vidovdan na kome im Milo Lompar palamudi o Vidovdanu, kosovskom zavetu i srpskom integralnom pirinču. Mislim da bi tada rekao ono što Siniša Nikolić misli da bi rekao: „E zabole me da me dva puta streljaju zbog vas dramosera“.

Da nije poginulo 16 ljudi u Novom Sadu i da se nisu dogodili studenti i njihova pobuna, da ii bi Srbija i dalje bila totalno anestezirana i uspavana?

– Srbija je i posle pobune ostala anestezirana i uspavana. Šta se promenilo? Pobuna sama po sebi ništa ne rešava, naročito pobuna protiv „stradanja“ koja bi, ako se ovako nastavi, mogla dovesto i do pobune protiv saobraćajnih nesreća, Probleme koji su se nagomilali do neposredne bliže tačke nerešivosti – može rešiti samo politička organizacija, čija je poliika dijametralno suprotna od vladajuće. A ja takvu politiku ne vidim.

Jedna od priča sve prisutnijih u delu javnostu je da su u ovih, gotovo godinu i po dana protesta propuštene neke dobre šanse: 15. marta prošle godine pola Srbije je došlo u Beograd, prošetalo se do Skupštine, i ništa se nije dogodilo sa tom energijom, kao da su se ti ljudi paralizovali, a nije uspela ni ideja o generalnom štrajku. Koliki je učinak ovih protesta, i gde je on možda najvidljiviji?

– Imam i ja neka pitanja: Šta je to propušteno? Kako je moglo ne biti propušteno? Šta je moglo da se dogodi? Ako se mislilo -a izgleda da se mislilo – da će impresivna protestna masa – brojčano dodatno veća od one petooktobarske – sama po sebi naterati Vučića da se povuče, to samo znači da organizatori protesta nemaju pojma ni o politici, ni o Vučiću.

Tristapedeset hljada ljudi koji ne znaju šta hoće, okupljenih na malom prostoru, ništa ne mogu učiniti. Beograd je veliki grad, u njemu je u svakom trenutki toliko ljudi na ulicama. Opet amnezija. Petooktobarska masa je izašla na ulice kad je stvar već bila završena.

Vučić i njegova ekipa „oporavili“ su se od prvog šoka specijalnom policijom, batinašima, lomljenjem vilica studentima, hapšenjima, otkazima na poslu…, razbili su pravosuđe, zakone, vojsku, i sada je apsolutno sve u njihovoj šaci. Može li vlast i u ovakvim uslovima, plus tradicionalna krađa glasova, da se smeni mirnim i legalnim putem na izborima?

– Zašto ne bi moglo? Milošević je – i to se stalno zaboravlja – smenjen na izborima. Nije se on s njima pomirio, morala se stvar malo pogurat, ali gubitak izbora uvek znači gubitak legitiimiteta i posledični gubitak vlasti.

Nezapamćeno nasilje i prostakluk

Da li pamtite ovoliki revanšizam neke vlasti prema kulturi, i toliko verbalno nasilje, vređanja i targetiranja umetnika, čak i onih najznačajnijih, poput Gorana Markovića?

– Ne pamtim. Ovoliko verbalnog nasilja i prostakluka nikad nije bilo, a oduvek ga je bilo previše. Pitanje je može li se ovaj cunami više ikad zaustaviti. Ako se stvari ne popravljaju, onda se pogoršavaju. A (opet) ne vidim da iko išta popravlja.

PorfirijevI barjaci i ikone

Teror prema studentima i građanima odvija se uz blagoslov patrijarha Porfirija i njegovih ljudi u vrhu SPC. Šta je crkva kad je bezbožna?

– To me verovatno pitate u ime studenata koji organizuju mitinge na Vidovdane i Sretenja, i nose Porfirijeve barjake i ikone. Za njih imam poruku koju je Vuku Draškoviću uputio predsednik nekog Odbora SPO: Pobedite na izborima, pa će Porfirije biti uz vas.