INTERVJU Oliver Frljić: Zoran Đinđić je bio jedina istorijska šansa Srbiji, i on je to platio životom

Razgovor sa najprovokativnijim, najbeskompromisnijim i u svom aktivizmu najradikalnijim pozorišnim rediteljem u regionu i na međunarodnim scenama, koga je britanski Gardijan uvrstio među četiri najuzbudljivija pozorišna stvaraoca evropskog kontinenta, i jednog od najpotrebnijih, napravljen je pred sutrašnju premijeru predstave „Crno zlato“.

Režijom nove drame Dejana Dukovskog, koja će posle nekoliko odlaganja u subotu imati praizvedbu u Beogradskom dramskom pozorištu, hrvatski reditelj čija je adresa poslednjih godina u Berlinu, vraća se na našu scenu posle pauze od četrnaest godina.

Podsećanja radi, naša publika ga poznaje po predstavama koje je potpisao u Ateljeu 212, „Otac na službenom putu“, a posebno po autorskom projektu „Zoran Đinđić“ o ubistvu našeg prvog demokratskog premijera, premijerno izvedene maja 2012. Kako je ostalo upamćeno, ova predstava je gurnula „prst u oko“ ovdašnjim nacionalističkim i konzervativnim krugovima, ali je isprovocirala i druge „duhove“, građanske, izazvala puno polemika i komentara, a na 47. Bitefu osvojila je Gran pri „Mira Trailović“.

Posle „Zorana Đinđića“, Frljićeve predstave smo u Beogradu gledali 2014. na 48. Bitefu kada je njegova „Aleksandra Zec“ takođe osvojila Gran pri „Mira Trailović“, a 2018, na 52. Bitef stigao je sa dva projekta – „Šest lica traži pisca“ (Satiričko kazalište Kerempuh) i „Gorki – Alternativa za Nemačku?“ (Teatar Maksim Gorki, Berlin)… Juna 2024, u okviru Festivala Belef, u Narodnom pozorištu gledali smo i njegov uznemirujući i briljantan projekat „Braća Karamazovi“.

Frljićev povratak u Beograd sada se sticajem slučajnih okolnosti poklapa sa istorijskim datumom, 12. martom i 23 godine od ubistva Zorana Đinđića, o čemu takođe govori za naš list, kao i o predstavi „Crno zlato“, koja je od same najave i prvih proba septembra 2024, zbog njega i Dejana Dukovskog dobila dimenzije par excellence kulturnog događaja.

Dramu „Crno zlato“, koja fokusira poziciju transrodne osobe u sopstvenoj porodici i društvu, Frljić opisuje kao uzbudljivu, traumatičnu, ali i duhovitu i tragikomičnu, a posle praizvedbe u BDP, ona će se 2027, kako je najavio, naći i na repertoaru pozorišta u Zagrebu.

– U ovoj priči Dukovski dramski fokus stavlja na porodicu zahvaćenu višestrukim tranzicijama — društvenim, političkim, etičkim, ali i rodnim. Obećani prelaz iz jednog u drugi politički sistem nije se nikada dovršio. Dominantne vrednosti našle su se u vakuumu između onoga što je bilo i onoga što je trebalo doći. Umesto tog obećanog sutra, u ovu dramu dolazi neznanka Angela – uspešna poslovna žena, naše gore list – koja sada živi u Španiji. I dok ulazi u zapletenu mrežu porodičnih odnosa koji su opterećeni odlaskom sina Angela, postupno se razotkriva da je ona zapravo taj „izgubljeni sin”.

Kako danas žive naše porodice?

– Ova porodica u predstavi živi u disfunkcionalnosti, kao i većina u svim našim postjugoslovenskim društvima. Ona je i metafora za sva naša društva. A sam početak komada odlikuje se beketovskom dramaturgijom, kad majka i otac čekaju nešto. To neko čekanje nečega, to čekanje Godaoa koji nikad ne dolazi, situacija je iz koje predstava kreće, ali se može primeniti i na sva ova balkanska društva. Komad je poput lakmus papira koji pokazuje gde su nam društva danas kao posledica devedesetih, i simbol našeg stanja.

Mnoge porodice, jugoslovenske i etnički mešovite, bile su žrtve „novih“ identiteta: tragično su se raspadale tokom 90-tih, a u ime „prosperiteta“ i „patriotizma“ naša društva su proklamovala jednonacionalne brakove. U tom miksu nacionalizma, patrijarhata, totalitarnih politika, religioznosti, tranzicije, kapitalizma…, da li su možda doživele i najveće traume?

– Jesu se porodice jako traumatizovale, ali ja ne romantiziram porodicu. Ja sam napravio predstavu koja se bavila disfunkcionalnošću porodice, i traumama koje se događaju upravo u tom prostoru. Mislim da je porodica jedan od stubova državnog aparata kojim se prenosi određeni sistem vrijednosti, normi i interesa, i da ona zapravo stvara te poslušne građane. Čak i kad djeluje najnaivnije, porodica je ta gdje se iz dana u dan uči poslušnosti, naš odnos prema autoritetu koji ne treba propitivati, tako da nemam nimalo romantičnu viziju porodice.

Ja mislim da se tu dosta toga poslušnog događa, jer sam iz svoje porodice otišao sa šesnaest godina. Htio sam biti ja, a ne biti ta porodica. Ja odgovoram za ono što sam napravio, a ne priznajem nikakav kolektiv. Zato nemam ni nacionalnu, niti bilo kakavu drugu pripadnost.

S druge strane, koliko je upravo porodica sredina koja bi trebalo bezuslovno da nas prihvati onakvim kakvim jesmo?

– Trebalo bi, ali mi vidimo da porodica, kao u drami „Crno zlato“, služi za isključenje svih manjinskih identiteta. S druge strane, ima puno ljudi koji pripadaju LGB zajednici, a koji takođe hoće živjeti u tom kontekstu porodice. Negdje je to regulirano zakonom, Hrvatska nažalost predstavlja ustavnu odredbu kojom se porodica definira prvenstveno kao zajednica muškarca i žene, da bi se isključili ovi drugi. i to je nekakva situacija u kojoj smo mi. Koristi se sve što se može kako bi se te manjinske zajednice i identiteti i dalje održavali za kanalizaciju nekakvih kolektivnih frustracija i održavanje tog konzervativizma.

Zbog čega nam današnji konzervativizam koji je globalno prisutan, deluje opasnije i strašnije od onog koji smo poznavali prethodnih decenija, dok nije nastupila era „proklamovane demokratije“?  

– Na globalnoj razini, danas imamo novi konzervativizam koji neke stvari koje su bile nezamislive čini mogućim. Recimo, međunarodno pravo kao takvo više ne postoji, aktivno se radi na tome da se unište Ujedinjene nacije koje su, hajde bar stvarale neki privid nečega, a i međunarodni kazneni sud u Hagu…Dakle, zemlja je otvorena za ove koji, kad se izda poternica za Netanjahuom, oni ga neće isporučiti. To je svijet u kojem smo danas.

Moram priznati da sam i ja iznenađen, i pvi put u svom životu, zapravo, aktivno propitujem sve ono što sam radio prije. Imao sam neke ideje, naivne ili ne, da umjetnost može generirati neku društvenu promjenu, a danas je taj balans moći takav da izgleda da umjetnost možda prvenstveno služi nama da sačuvamo neka zrnca nekog integriteta i zdravog razuma, inače nema ništa.

Iako ja ne znam koliko je zdravog razuma ostalo, jer sve je nerazumno. Tako meni barem izgleda – to zlo u nama je sveprisutno, i sada je suštinsko pitanje da li će se i koliko ono realizirati, i da li imamo mehanizme da se taj proces zaustavi. Naročito kad su ekonomske krize i ratne situacije, kao što je ova sada.

Mislim da se fašizam neće vratiti u oblicima u kojima ga poznajemo u povijesti, ali danas itekako postoje političke platforme koje operiraju kroz diskriminaciju različitih grupa, i da su oni svjesni da to mogu napraviti kroz demokratske institucije, što je najveći paradoks – da mi danas imamo liberalnu demokraciju kao koncept, a da se sve ovo događa. Inače, ja osobno ne vjerujem da se išta odlučuje kroz demokraciju, slažem se sa ocjenom da demokracija služi da bi mi odlučili ono što smo već odlučili za njih.

Smatrali smo da je poništavanja društvenih vrednosti i institucija politički koncept Balkana, i da smo nenadmašni u tome. Koliko ova svetska situacija daje alibi našim političkim vođama da nas još više zgaze?     

– Nažalost, svedoci smo da ono što je tipično za Balkan sada postaje svetski trend. Mi smo bili pioniri u, neću reći političkoj gluposti, ali određeni modeli su sa tim ratovima 90-tih, koji su nam stvorili krajnje stanje, i dalje prisutni, i još uvijek operiraju. Vidimo i osjećamo te etničke napetosti, to maltretiranje na granicama kad se ulazi u zemlje EU. A meni je EU u ovom trenutku uz Ameriku najrasističkija što se može biti, i to je neko stanje stvari. Ko je ušao u EU, kad, zašto, ponajmanje ima neke veze sa sistemom zajedničkih vrijednosti, jer je to prvenstveno jedan model ekonomski, a onda sve drugo.

U to društvo se prima one gdje se mogu realizirati određeni interesi. Ono od čega imperijalističke sile nikada nisu odustale u svojim kolonijama, sada su samo našle druge modele da ih realiziraju drugim sredstvima, a te kolonije nisu više na drugim kontinetima, one su danas i na unutrašnjim teritorijama zemlja EU. Znam da vi ovdje samo čekate kad ćete ući u EU, ali ovako je ja trenutno doživljavam.

Juče, 12. marta, obeležene su 23 godine od ubistva našeg prvog demokratskog premijera, a vaša predstava „Zoran Đinđić“, kako nam sada izgleda, „naslutila“ je današnju Srbiju, potpuno posrnulu, autoritarnu, bez društvenih i demokratskih vrednosti, sa zarobljenim pravosuđem, zakonima, policijom i svim ostalim državnim institucijama u šaci jednog čoveka. Kako danas, sa tom vremenskom distancom od četrnaest godina, vidite vašu predstavu i Zorana Đinđića?

– Tada je bilo teško anticipirati ono što se događa, a sa ove vremenske distance, mislim da se ubistvom Đinđića Srbija zaustavila. Predstava je bila takva da sam se ja i vrlo kritički bavio Đinđićem i njegovom politikom, ali ona je bila jedina mogućnost da se dogode neki procesi koji se, nažalost, nisu dogodili. Nisu se, nažalost, dogodili ni s druge strane, u Hrvatskoj, sve te neke fejk reforme koje su rađene prije ulaska u EU nemaju značenje, jer se to društvo, zapravo, nikada nije htjelo suočiti samo sa sobom i onim što je napravilo u toj svojoj recentnoj prošlosti. I tu smo sada gdje jesmo.

Ne znam šta bi bilo da je Đinđić poživio, njemu je rejting u to vrijeme pred ubistvo bio jako loš, upravo zbog tih promjena koje je želio i pokušao realizirati, jer je krenuo da se razračunava sa istorijskim i političkim zabludama, sa mitomanijom i mentalitetom na kojima se to državalo. Dakle, ne samo sa kriminalnim i ostalim grupacijama prethodnog režima, nego sa suštinskim uzrocima zbog kojih je Srbija došla u situaciji 90 – tih godina.

Sjećam se naslova u tzv. „demokratskim“ medijima posle ove predstave, mene je napalo čak i puno kolega iz građanskog kruga „dvojke“, jer im se nekako nije svidjela njihova ideja liberalne demokracije u odnosu na onu koju su prepoznali u predstavi, i koju je Đinđić želio da ostvari. Sada bi se moglo reći da je Đinđić bio jedina istorijska šansa Srbiji, i on je to platio životom.

Ali, to ne iznenađuje – u Švedskoj je Ulof Palme platio životom pokušaj transformacije tog društva, i očigledno je da ko god previše dira u postojeći interes trpi presiju. Mi sada imamo situaciju u Zagrebu, gdje gradonačelnik prima prijetnje, jer se usudio konačno donijeti urbanistički plan koji zaustavja divlju gradnju u tom gradu, i ko god dira u veliki interes određenih grupa, to se događa.

Koliko ste uspevali da pratite dešavanja u Srbiji, i kako vidite proteste studenata i građana koji traju više od godinu dana?

– Jako slabo sam pratio, mada znam generalno što se događa. Ali, na neki način, mislim da sam se ja previše bavio društvima Hrvatske, Bosne, Srbije jer mi je dosta stalo do njih, a na svim tim stranama sam bio promoviran u jednu vrstu izdajnika. I onda sam rekao, kao što kaže Peščanik: ako vam je dobro, onda vam ne trebam ja. Želim vam svu sreću gdje god da idete, a ja sam pokazao da mogu funkcionirati u nekim drugim sredinama i drugim zemljama.

Danas mislim da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, kao što je davno rekao naš poznati čika Breht, i to je tako. Društva se mijenjaju kad se narod mijenja, kad se građani mijenjaju, i ja tu nemam što dodati i oduzeti. Imam, zapravo, jednu vrstu „mičanskog“ uživanja u promatranju tog raspada. Tu je samo malo društvenih vrijednosti i institucija koje su ostale pokušavati da ostanu malo izvan tog raspada. Koliko sam se prije borio da se sačuvaju ta društva, danas promatram sa strane, uzmem kokice i kažem: uživajte!