Gde su nam društva i porodice danas, kao posledica devedesetih i simbol našeg stanja: Premijera drame „Crno zlato“ Dejana Dukovskog, u režiji Olivera Frljića u BDP

Reč je o tragikomičnoj porodičnoj drami kojom se i Dukovski i Frljić posle višegodišnje pauze vraćaju na našu scenu, čija je premijera sticajem okolnosti bila dva puta odlagana, a kako je najavljeno na današnjoj konferenciji za novinare, prva reprizna izvođenja zakazana su 17. i 18. marta.

Podsećanja radi, naša publika poznaje Frljića po autorskoj predstavi „Zoran Đinđić“ o ubistvu našeg prvog demokratskog premijera, premijerno izvedene maja 2012. u Ateljeu 212, koja je uznemirila ovdašnje nacionalističke, ali i one „druge“ duhove, izazvala puno polemika i komentara, a na 47. Bitefu osvojila je Gran pri „Mira Trailović“.

Posle „Zorana Đinđića“, Frljićeve predstave smo u Beogradu gledali 2014. na 48. Bitefu kada je njegova „Aleksandra Zec“ takođe osvojila Gran pri Bitefa „Mira Trailović“, 2018, na 52. Bitef stigao je sa dva projekta – „Šest lica traži pisca“ (Satiričko kazalište Kerempuh) i „Gorki – Alternativa za Nemačku?“ (Teatar Maksim Gorki, Berlin).., a juna 2024. u okviru Festivala Belef, u Narodnom pozorištu gostovao je njegov projekat „Braća Karamazovi“.

Dramu „Crno zlato“ kojom se vraća na beogradsku scenu, Frljić opisuje kao uzbudljivu, traumatičnu, ali i duhovitu i tragikomičnu.

– U ovoj priči Dukovski dramski fokus stavlja na porodicu zahvaćenu višestrukim tranzicijama — društvenim, političkim, etičkim, ali i rodnim. Obećani prelaz iz jednog u drugi politički sistem nije se nikada dovršio. Dominantne vrednosti našle su se u vakuumu između onoga što je bilo i onoga što je trebalo doći. Umesto tog obećanog sutra, u ovu dramu dolazi neznanka Angela – uspešna poslovna žena, naše gore list – koja sada živi u Španiji.

I dok ulazi u zapletenu mrežu porodičnih odnosa koji su opterećeni odlaskom sina Angela, postupno se razotkriva da je ona zapravo taj „izgubljeni sin” – objasnio je Frljić.

Govoreći o prvoj saradnji s Dukovskim, istakao je da on ima neku vrstu kontinuiteta u analizi našeg prostora i svih njegovih anomalija.

– Pošto sam desetak godina radio u Nemačkoj, svi tamo znaju njegovo ime. Često bi me pitali šta Dukovski sada radi, a kad su čuli da sarađujem s njim, nailazio sam na oduševljene reakcije. Možda i nije loše što se ranije nismo sreli. Sad sam malo manje ljut na svet i na sebe – rekao je Frljić.

Sam proces rada na ovoj predstavi, sticajem okolnosti, trajao je dugo, što mu je, kako je objasnio, dalo vremena i prostora da promisli o svemu:

– Iako sam se plašio da će se zbog pauza u radi izgubiti energija, dugo nisam video ovakvu posvećenost. A Dejan je u ovom komadu uspeo da napravi jednu vrstu tragedije, iza svih tih žanrovskih maski. Likovi igraju s tragičnim neznanjem i u tome je drama. Fokus je na porodici, i postupno se kroz predstavu otkriva njen identitet. Ali, otkrivaju se i različite traume iz prošlosti.

Ja bih i sam mogao da se identifikujem s glavnom ličnošću „Crnog zlata“. Kada sam zbog karijere otišao odavde, na neki način sam pobegao od sebe i od ovog društva. I sada sam, kroz proces rada i glavnog lika, na neki način ponovo otkrio sebe.

Kako je istakao Frljić, svako se može identifikovati i s tom porodicom koja se, kao i mnoge na ovim prostorima, izgubila u tranziciji, nakon raspada nekadašnje države.

– Ta porodica živi u disfunkcionalnosti, kao i većina u svim našim postjugoslovenskim društvima. Ona je i metafora za sva naša društva. A sam početak komada odlikuje se beketovskom dramaturgijom, kad majka i otac čekaju nešto. To neko čekanje nečega, to čekanje Godoa koji nikad ne dolazi, situacija je iz koje predstava kreće, ali se može primeniti i na sva ova balkanska društva.

– Komad je poput lakmus papira koji pokazuje gde su nam društva danas kao posledica devedesetih, i simbol našeg stanja. Nadam se da će ovde doći vreme kada ćemo moći malo više da se smejemo, ali ne iz očaja. Možda sutra nekim čudom izbije mir, i sve bude super – poručio je Oliver Frljić.

A posle praizvedbe u BDP, „Crno zlato“ će se 2027, kako je najavio, naći i na repertoaru pozorišta u Zagrebu.

Prema rečima Dukovskog, teško se na Balkanu razbijaju patrijarhalni kodeksi, stereotipi, predrasude.

– Iako je inicijalno ovo priča o jednom transvestitu na Balkanu, zapravo je to drama o porodici koja je disfunkcionalna. Ta porodica se raspada, što savršeno oslikava vreme u kom živimo. Ne znam da li bih je mogao nazvati komedijom ili pak tragikomedijom.

Dramatičar koga naša publika pamti po kultnim delima „Bure baruta“, „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“…, ovaj komad je posvetio svom profesoru, makedonskom dramskom piscu Goranu Stefanovskom koji je preminuo 2018. godine:

– Od Gorana sam puno naučio o drami, ali i o životu. Srećan sam što sam u Beogradu i biće ovo legendarna predstava – ako ni po čemu drugom, a ono po godinama – duhovito je objasnio Dukovski.

– Na ovom našem balkanu je jedna stvar zakonska regulativa, a druga razumevanje i tolerancija društva. Ponekad su zakoni primitivnih običaja i sredine strašniji od institucionalnih zakona – izjavio je, dodajući da se radnja komada događa „danas i negde ovde“, unutar naših nepomirljivih i dezorijentisanih balkanskih porodica, koje su refleksija svih društvenih promena i preloma.

– Ova priča otvara temu identiteta u širem smislu, pitanja transrodnih osoba, porodice koja je „slika i prilika“ svih društvenih promena i preloma. U njenom fokusu je konflikt u porodici, to je stari konflikt između oca i sina, koji je zbog toga jednom napustio porodicu, i sada se nakon dugog vremena vraća kući kao „ćerka“. Uspešna žena.

Junake „Crnog zlata“ igraju Milutin Milošević, Nataša Marković, Anja Ćurčić, Jana Milosavljević, Milan Zarić, Amar Ćorović, Bojana Stojković, Ljubomir Bulajić i Ana Janković, a kako su istakli, rad na ovoj predstavi bio je veliko iskustvo, uzbuđenje i zadovoljstvo za celu ekipu.

Prema rečima Nataše Marković, proces rada na predstavi bio je izuzetno dug, sa pauzama odvijao se čak dve godine, ali veruje da će i publici, kao što je i glumcima, ovo biti uzbudljiv i zanimljiv tekst:

– Komade Dejana Dukovskog gledala sam dok sam još bila student, i to mi je bilo tako uzbudljivo. A kasnije i mnoge Oliverove predstave. I zato je ovaj spoj Dejana i Olivera izuzetno zanimljiv. A tema je interesantna, jer Dejan jako dobro razume Balkan, naše odnose, nešto što ne može da se opiše.

A to je emocija koju Balkan ima. I sve to opisano je u ovoj predstavi. Čini mi se da je ova kombinacija Dejanovog poznavanja Balkana i Oliverova lucidnost jako uzbudljiva – istakla je Nataša Marković.

Milutin Milošević gostuje na sceni BDP, a kako je zaključio, sa koleginicom Natašom Marković već je „zašao u godine da igra roditelja“.

– Osećam se posebno ovde na Krstu, zbog cele ekipe i autorskog i glumačkog tima. Imali smo dug, ali plodonosan proces, koji je nosio i neku lakoću, iako je predstava satkana od dramatičnih trenutaka. Retkost je danas da imate ovakav komad – izjavio je Milošević.

Glavnu junakinju, Angelu, transrodnu osobu, „izgubljenog sina“ koji se vraća u svoju porodicu kao ćerka, igra Anja Čurčić.

– Vrlo je izazovno doneti takav lik na scenu. Bila je to i velika odgovornost. Izazov je bio ne zanositi se i ne preigrati se, zato što tumačim transrodnu ženu. A sledeći, još ozbiljniji korak, bio je pronaći najranjivije elemente te moje Angele, koji se odnose na tog nikad prežaljenog sina.

Mislim da je ova predstava veoma aktuelna, ne samo u našem društvu. Jer, borba za identitet i autentičnost jeste nešto što se tiče svih nas na planeti i to u svakom trenutku – istakla je Anja Čurčić.

Za Janu Milosavljević, koja u komadu igra ćerku Katu, njena junakinja se vraća kući i pokušava da reši stvari.

– Trudi se da ponovo uspostavi red u toj porodici, u tome vidi budućnost. Međutim, situacija se komplikuje dolaskom brata koji se vraća kao žena, da bi se tek kasnije otkrio njegov identitet.

– I moja Kata ima problem s identitetom, jer nije sigurna da li je žena kojoj se dopadaju muškarci, ili se i kod nje krije neka vrsta homoseksualnog opredeljenja. Najzanimljiviji deo odnosa tiče se seksualne konotacije, s obzirom da Kata shvata da je to, u stvari, njen brat.

– Predstava otvara dosta tema, a transrodni odnos je samo jedna od njih. Meni je bilo zanimljivo kako se jedna osoba, koja se vraća iz Evrope, gde su takve stvari normalne, i dolazi na Balkan, u malo mesto, susreće sa izazovima i nerazumevanjem u svojoj sredini – objasnila je Milosavljević.

Sa izazovima i komplikacijama suočava se i Milan Zarić, kroz lik Kira, bivšeg Angelinog dečka, dok je još bio – Angel:

– U međuvremenu sam stvorio novi život koji je van homoseksualnog opredeljenja, i postao jedan od nosioca sistema. I to onog društvenog sistema i okoline koja svakog uporno pokušava da ukalupi i ne da ti da izađeš van okvira. Otuda moj lik simboliše i svu tragičnostu u nemogućnosti razrešenja nekih prošlih situacija – rekao je Zarić. dodajući da veruje da će ova predstava biti zanimljiva publici.

– Ne može se na Balkanu bez predstavnika vlasti, a upravo jednog od njih, i to ženskog, Izvršiteljku, igram ja Tumačiti nekog ko simboliše vlast je samo po sebi zanimljivo. A još ako se zovete Goca Gomboca – objasnila je Bojana Stojković.

Ljubomira Bulajića videćemo u ulozi Barabe, koji je takođe lik koji simboliše nefunkcionisanje društvenog sistema na ovom našem prosgoru.

– Moj junak je čovek koji predstavlja sve ono što danas ne valja u ovom društvu, onu osobinu od koje bi trebalo krenuti da bi se to društvo popravilo, da bi ozdravilo. Zanimljivo je bilo graditi lik jer trebalo je krenuti od sebe. Zapravo, trebalo je da u sebi pronađem zrno onoga lošeg, čak zla koji lik nosi.

– Uvek je izazov dočarati takve likove koji su u očima publike negativci, i Oliver Frljić me je na „prvu loptu“ privoleo da pristanem da igram ovu ulogu. Ceo proces rada s njim i sa Dukovskim bio je istinsko zadovoljstvo za sve nas – rekao je Bulajić.

Iste utiske podelio je i Amar Ćorović, koji igra ulogu Semira:

– Moj lik je advokat, koji je pragmatičan i spreman na sve samo da ostvari svoje ciljeve – istakao je Ćorović.

Dramu je s makedonskog jezika prevela Sonja Dolžan, a u autorskoj ekipi „Crnog zlata“ su i dramaturškinja Maja Todorović, scenograf Igor Pauška, kostimografkinja Tatjana Radišić.