Beograd je Džejms Din - uvek je voleo da živi kao da će sutra umreti 1

Na žalost dolepotpisane, razgovor sa njom nije rađen uživo nego preko telefona i mejlom ali je baš ova vrsta ograničene komunikacije otkrila neke karakteristike sagovornice koje bi drugačije možda ostale neprimećene. U najkraćem, veliko poštovanje i razumevanje novinarske profesije, ogromna posvećenost u svemu što radi. Zanimljivo je da je Dragana Varagić u jednom trenutku uporedo studirala novinarstvo i glumu, ali je ovo „drugo“ za nju bilo i ostalo prvo. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bila je prvakinja nacionalnog teatra kada je početkom devedesetih otišla u Kanadu. Tamo je igrala od Šekspira i Strindberga, do Hauarda Barkera. Predavala je glumu i režiju na tamošnjim univerzitetima i bila nominovana za glumačku nagradu ‘Dora’ za najbolju žensku ulogu u Torontu. U Beograd se vratila 2012. godine. Danas je profesorka i šefica katedre za glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu, a nedavno je na njenu inicijativu fond solidarnosti pri Udruženju dramskih umetnika Srbije (UDUS) počeo da služi onome čemu je namenjen.

* Potegli ste vlastite kontakte u dijaspori da biste pomogli fondu solidarnosti pri UDUS-u. Da li ste zadovoljni odzivom?

– Navedite mi Fond koji je zadovoljan odzivom.

Fond solidarnosti već odavno postoji pri UDUS-u, ali nema novaca u njemu. Samo pokušavam da taj Fond ponovo oživi. Poziv je upućen ne samo dijaspori već i nama zaposlenima u institucijama kulture i obrazovanja. Kao čin samopoštovanja, a ne bespomoćnosti, htela sam da pokrenem nešto što zavisi od nas samih dok se drugi ne uključe. Zahvalna svima koji su se uključili, pokušavam da sve shvatim kao proces koji tek treba da da rezultate.

* Kakva su vaša iskustva iz Kanade kada je reč o solidarnosti, da li razvijenija i bogatija društva lakše dele i neguju ovu civilizacijsku tekovinu, imate li neku opservaciju koliko smo mi ovde spremni da pomognemo?

– Neka uređenija društva, gde spada i Kanada, imaju društveno organizovanu mrežu podrške, a pojavljivale su se i ad hoc inicijative samih umetnika. Osećaj solidarnosti pripada više nekoj vrsti svesti o ličnoj društvenoj odgovornosti. Kod nas je to pojedinačno i spontano, nije strukturirano, kao kada je došao veliki broj izbeglica za vreme rata. Mnogo nas je koji smo otvorili svoja vrata i umeli da pružimo ruku.

* Kad već govorimo o inicijativama, vi ste otvoreno pismo lekara „Ujedinjeni protiv kovida“ podržali potpisom sa liste Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA). Zašto ste se odlučili za ovu listu budući da ste kao umetnica mogli da se priključite i listi „Umetnici za Ujedinjene protiv kovida“?

– Član sam Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti od početka. Za mene su oni najbolje artikulisali čemu služi podrška, i oslanjaju se doslovno na inicijativu samih lekara. Imam ogromno poštovanje i osećam veliku zahvalnost prema svim medicinskim radnicima u prvim redovima. Ovo je preozbiljna situacija da bi se rešavala diskvalifikacijama.

* Šta vama najviše smeta kod Kriznog štaba. Doživljavate li ovo telo kao jedinstveno i šta vidite kao najveći problem u komunikaciji sa građanima?

– Mi smo politički polarizovano društvo koje ne trpi pluralizam razmišljanja. Mi smo društvo u kome je pojedinac izgubio dostojanstvo a ono je neophodan preduslov za političko opismenjavanje. Ko god da je od lekara u Kriznom štabu ima taj problem.

Prvi talas smo prošli mnogo bolje nego što se realno očekivalo uzimajući u obzir situaciju u kojoj nam se zdravstvo nalazi. Naglo otpuštanje mera jeste bilo politička odluka iz političkih razloga zanemarujući zdravstvene, ali nju ne donose lekari Kriznog štaba. Ko god se od lekara duže od tri dana zadržao ispred mikrofona na konferenciji za novinare odlazio je kući sa javnim prokletstvom.

Dok je partijsko zapošljavanje prava firma koja uhlebljuje, dok institucije društva nemaju autonomiju, nema ni poverenja. I dok su oni koji upozoravaju na probleme problem, a ne oni koji ih prave.

Nas tek čeka političko opismenjavanje. A ako to ne može onda ne treba menjati ništa. Ni rušiti. Pored toga treba početi graditi novo. Oprezno, proveravajući svaki potez, da li je to zaista to što želimo. Voditi računa da se boreći protiv virusa ne zarazimo istim tim virusom.

* Izneli ste zanimljivu konstataciju da je Beograd zbog svoje lepršavosti i šarma pomalo kao adolescent. Da li ovaj grad svaka vlast zavodi kao adolescenta?

– Beograd je James Dean, i uvek je voleo da živi kao da će sutra umreti, i onda živeti večno. Beograd je voleo i došljake i boeme, i francuske đake i prašku školu. Odlazilo se i vraćalo iz sveta. Ta umetnička pupčana vrpca sa svetom bila je ponos Beograda. U Beogradu se voleo teatar apsurda kad su najveće pozorišne prestonice još bile zbunjene.

Beograd ne voli više one koji mu odlaze i dolaze iz sveta jer mu nose ogledalo u kome ga više nema. Beograd ne voli svet jer misli da svet ne voli Beograd.

Beograd je nekad bio poezija iako je imao istu ovu kanalizaciju. Beograd je umesto ljubavnika postao otac alkoholičar, a niko ne sme i ne ume da izađe iz tog kruga jer smo mi porodica neraskidivo vezana. I nikako da uđe u fazu zrelog bića koje problem hoće da reši, a ne da odmah vadi sekiru na komšiju.

Ovde se voli anestezija, a ne beskompromisna umetnost. Čitajte poeziju Radmile Petrović, Marije Stojanović, Nemanje Dragaša. To je umetnost, i ima još onih koji to prepoznaju. Ono sam se ja sve šalila. Beograd ima svoje dragocenosti koje čekaju kao staro srebro da ponovo zasijaju.

* Često govorite koliko bes, mržnja i ogorčenost oduzimaju energiju. Pogotovo ogorčenost. Da li ste i sami bili blizu ovakvih zamki i kako ste se sačuvali?

– Naravno da jesam. Šta me je sprečavalo? Svest o tome da će me, ako gorčina prevlada, ona zarobiti u prošlosti.

* Vi ste glumica, rediteljka i univerzitetska profesorka. Koja od ovih „uloga“ vam najviše prija i zašto?

– Razmišljam kojoj sam se više otimala, a jesam, svakoj. Htela sam da budem lekar a okrenula se glumi, iznenadno pred sam prijemni ispit. Kad sam magistrirala u Kanadi, mogla sam odmah da se prijavljujem za profesorske poslove, a trebalo mi je šest godina da se prijavim na prvi. Kad sam dobila prvu ponudu da režiram, prvo sam rekla „ne“. Sreća je da umem da prespavam neke svoje odluke i ponovo razmislim. Ispod svega što radim je gluma i ono što me je naučila o pozorištu, a pozorište o životu. Gluma je prozor kroz koji posmatram svet. Mnogo bolje razumem razvoj dramskih linija u komadu nego životnih procesa u sopstvenoj biografiji. Ali sam naučila vremenom da imam poverenje u njih.

* Kako gledate na početke vaših studenata u odnosu na vaše vreme?

– Kultura nema više značaj koji je imala i koji je neophodan za zdravlje svakog društva. Institucije su zatvorene, a nezavisna alternativna scena, scena malih formi – koja inače treba da eksperimentalno promišlja stvarnost – kod nas nažalost nije razvijena, bez obzira na entuzijazam pojedinaca. Nikada nije dobila svoj prostor ni odgovornost za taj prostor. Više je tretirana kao siromašni rođak a ne kao izvor kreativnosti i kreativnih provokacija. U vremenu virtuelnog sveta svaka autentičnost se probije direktno u krvotok. Sa oduševljenjem smo gledali film „Moj jutarnji smeh“. Ohrabrenje za sve koji sad počinju, da umeju i mogu sami.

* Uprkos velikoj pauzi, sigurna sam da bi vas, ali i još neke vaše kolege i koleginice koji su nedovoljno iskorišćeni, publika opet rado gledala u glavnim ulogama. Da li osim talenta umetnici moraju posedovati još nešto da bi dobili ulogu?

– To je posledica diskontinuiteta. Gradila sam 20 godina karijeru u drugom prostoru. Bilo mi je jasno da počinjem ispočetka. Zanimljivo je da uglavnom radim sa ljudima sa kojima nisam radila ranije i koji su mlađi od mene. Oni verovatno donekle znaju šta sam igrala ranije i, neopterećeni, nude mi uloge koje su toliko različite. To je raspon koji me iznenađuje, raduje, i oslobađa. Ja u Beogradu ne branim svoju karijeru iz prošlosti, niti dokazujem svoju iz Kanade. Ja gradim novu. Uzbudljivo je.

Profesionalac ume da se vrati

* Koja uloga u pozorištu ili na filmu vas je najviše izmenila, bila najizazovnija za vas i zašto?

– Menjali su me ljudi sa kojima sam radila. Njihovo razumevanje procesa kroz koje prolazim i kad su, umesto mene, imali poverenja u ono sto radim. Desi se ponekad, pogotovo na drugom jeziku da taj jezik izda, da me zbunjuje umesto da me sprovede prečicom između reči.

Jednom sam radila vrlo zahtevnu, za mene i danas važnu ulogu, i s lakoćom sam „otvarala“ tekst na drugi način, radovala se probama i slobodi koju sam od početka bezobrazno prisvojila. I onda pet dana pred premijeru nešto se zbunilo, postala sam nestrpljiva i nezadovoljna. Nikad nisam imala problema sa tekstom a počela sam da ga zaboravljam na probama, da ga ne volim. A onda mi je neko rekao da „samo dobra glumica može da ima otpor prema dobrom tekstu, jer samo dobra glumica zna kuda je to vodi“, i razumela sam gde je bio problem. To mi je vratilo integritet. Murakami negde kaže da kad piše to je kao kad siđe u podzemlje i posmatra šta se tu dešava. Koncentrisanom na pisanje, sve mu tu izgleda prirodno, i kad naiđe na tamu, a ta tama mu priđe, to znači da pokušava da prosledi neku poruku. On samo posmatra taj svet i prenosi. A onda se vrati. Važno je vratiti se. Profesionalac ume da se vrati. Mislim da je ovo bio moj test profesionalizma na drugom jeziku. Vratila sam se i ja. Verovatno je pritisak premijere i velike i teške uloge učinio da neoprezno izađem iz zone glumačke radosti u previše razmišljanja.

Stvarnost mora da se probije u pozorište

* Pozorište, kao i druge umetnosti, uvek je povezano s trenutkom u kome živimo. Kada ste vi najintenzivnije osetili to prožimanje teatra i stvarnosti?

– Ovo je vreme redefinisanja mnogih stvari na koje smo navikli. Stvarnost mora da se probije u pozorište, šta god to značilo. Ne vredi da se opiremo, život je uvek jači, pogotovo u ovakvim vremenima. Sećam se kad smo za vreme rata igrali „Je li bilo kneževe večere“ Vide Ognjenović u Narodnom pozorištu. Toga dana je bila sednica na kojoj Skupština nije mogla da izglasa vrlo važne odluke, jer se svaki pokušaj glasanja završavao nerešenim rezultatom. Skupština nije htela ili nije mogla da preuzme odgovornost za odluku, jedino što je znala je da proglasi paralizu. To su te situacije kada imate nekompetentne Skupštine. U toj predstavi koja govori o proslavi 500 godina Kosovske bitke u Vojvodini, i posledično tretira sve probleme sa kojima se nažalost i danas susrećemo, postojala je scena u kojoj okupljeni viđeniji Srbi u Vojvodini glasaju po istom pitanju nekoliko puta, i svaki put nerešeno. Nije bilo dileme da je to što smo svi upravo videli na dnevniku izmestilo neplanirano ovu scenu u fokus predstave. Ta iznenadna bliskost predstave i života, koju je život sam napravio a ne pozorište, progovorila je podjednako i glumcima i publici bez izuzetka. To preplitanje istorijskog vremena predstave, vremena kada se paraliza Skupštine u suštini desila, vremena televizijskog dnevnika kada smo svi to videli, i vremena „sadašnjeg“ pozorišnog trenutka koji se upravo odigrava na sceni izmestilo je publiku iz uloge gledalaca u pozorištu u ulogu nemih posmatrača sopstvene paralize. Nesinhronizovana vremena su se slila u jedno. Život prvo menja predstavu da bi posle možda moglo biti i obrnuto.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.