Bilal kao megabrend

Pre osam godina, u saradnji sa Futuropolisom, muzej Luvr je odlučio da svake godine predloži jednom od oprobanih strip majstora da po svom nahođenju uradi strip u kome će kolekcija ili zgrada muzeja Luvr imati značajno mesto. Po objavljivanju albuma, originali bivaju izloženi u muzeju.

Za razliku od drugih autora ovog dugogodišnjeg projekta, Bilalova slikovnica „Fantomi Luvra“ nema nikakvu priču, nego je u pitanju koncept. U prvom delu svog projekta, Bilal je napravio četiri stotine fotografija izloženih dela, muzejskih sala i ambijenata. Odabravši 22 klišea, on je na platnu načinio fotografije veličine 50 x 60 cm. Potom je, neposredno na fotografijama, akrilikom i pastelom, slikao portrete. Svakom portretu je dodao kratku biografiju od šest stotina reči.

Knjiga i izložba „Fantomi Luvra“ samo na prvi pogled izgledaju kao zanimljiv projekat. Prilikom pomnije analize, u oči padaju dva elementa. Slikarski, Bilal se trudio da portreti imaju prepoznatljiv pečat svima znanog stila. Nepotrebno je raspravljati o njegovom zanatskom umeću, jer je ono među najboljim u strip svetu. Međutim, trudeći se da zamišljeni fantomi fantomski izranjaju iz fotografije, Bilal je ustanovio kompozicioni šablon koji se ponavlja.

Drugi element su Bilalove biografije zamišljenih likova, čiji je život na neki od načina bio povezan sa prikazanim umetničkim delom ili sa autorom dela. Biografije su napisane stereotipno, a oživljavanje likova se vrši kroz nabrajanje nevažnih materijalnih podataka, da bi se stiglo do trenutka koji je povezan sa prikazanim delom.

Ako se zapitamo čemu služi ovaj neinventivan projekat u opusu velikog strip majstora Enkija Bilala, brzo zapažamo komercijalni potencijal čitavog preduzeća. Naime, otkako je Bilal 2007. godine na aukciji pariske kuće Artcurial prodao jednu svoju ilustraciju velikog formata za 177.000 evra i uspostavio svetski rekord za živog strip majstora, njegov pristup stvaralaštvu se promenio i okrenuo ka finansijskom aspektu.

Problem sa Bilalovom „novom“ karijerom u slikarstvu nije njegovo znanje i tehnika, nego njegov pristup. Njegova slikarska platna su, u stvari, ilustracije velikog formata, u kojima su tretirani elementi iz njegovih stripova. Na taj način, on je obezbedio prepoznatljivost i kupcima ponudio da kupe, prvenstveno, „jednog Bilala“, a ne umetničko delo.

Po Markuzeovim rečima, umetnost odražava neslobodu pojedinca u neslobodnom društvu. Kada bi ljudi bili slobodni, umetnost ne bi bila izraz njihove slobode. Suprotstavljajući se, umetnik postiže svoju autonomiju. Pune dve decenije, Bilalovo stvaralaštvo izgledalo je kao ilustracija Markuzeove analize. Bilo je to vreme bez kompromisa. „Ne volim svu tu špekulaciju koja proizilazi iz prodaje tabli i faunu koju privlači novonastalo tržište“, kazao je Bilal 1984. godine, kada su njegovi originali počeli da zanimaju imućnije kolekcionare.

Međutim, uprkos početnoj ideji Bilala da, kroz inovaciju i destrukciju, naruši poredak koji je vladao u strip umetnosti, on je, pre desetak godina, lagano uplovio u jednodimenzionalni, potrošački svet. Na taj način, on je ojalovio sopstveno stvaralaštvo i pretvorio ga u luksuznu robnu marku, o čemu nam svedoči i njegovo poslednje stvaralačko preduzeće „Fantomi Luvra“. Prepoznatljivost je urađena kroz najčistiji bilalijanski vizuelni pečat. Potrošačka prihvatljivost je obezbeđena kroz lako shvatljive motive i instant emocije. Poželjnost je stvorena kroz ograničeni broj originala, a tržišna vrednost je podignuta kroz referentnu knjigu i izložbu u jednom od najlepših muzeja sveta.

Pišući ove redove, setih se stihova iz mog detinjstva u kojima se o bivšem heroju pevalo: „Borio se, borio i u keks pretvorio, heroj naš Josip Kraš.“