Bojan Bosiljčić, donedavni urednik kulturno-umetničkog programa RTS-a za Danas: Koju etičku granicu treba preći pa da se moje bivše kolege trgnu iz letargije

Komentar Bojana Bosiljčića  prenosimo u celosti:

Suština protivprirodnog bluda Radio-televizije Srbije (RTS) i svake političke garniture koja je u datom trenutku na vlasti, kao i tehnologija propagandne aktivnosti javnog servisa u korist takvih garnitura, odavno je uočena i dobro je poznata. Možda zato što je tako banalna i neskrivena. Od dolaska na vlast sadašnje garniture koju oličavaju dve stranke sa čelnicima koji su to bili i u jednom propalom režimu iz ’90-ih, ta propaganda zadobija tobože „civilizovaniji ton“, što je eufemizam za licemerje kojim javni servis obmanjuje svoje jedine vlasnike i poslodavce a to su – građani Srbije koji taj servis plaćaju.

https://www.danas.rs/tag/svetlana-ceca-bojkovic/

Citiranje teksta kojim ugledni istoričar Holokausta brka glumce u Srbiji sa bliskoistočnim simpatizerima Hamasa je mali (mada i ne baš tako mali) gaf za izraelskog istoričara ali veliki za Radio-televiziju Srbije, koja od jednog očiglednog istoričarsko-kolumnističkog promašaja stvara vest koja ovde treba da zadobije posebnu težinu. Međutim, medij koji bi trebalo da radi za sve nas, a koji je prećutao aferu Krušik, pad helikoptera i smrt ljudi u njemu, koji pobunjene studente uoči samo kad mu dođu pod prozore pa rutinski kaže da su studenti prisutni ali ih nema u studiju, koji zajapurenom predsedniku nikada nije postavio pitanje gde su dva minuta sa nadzorne kamere kod Doljevca… nema više nikakvu težinu, osim kao neželjeni finansijski kamen o vratu svakog domaćinstva Srbije. Uostalom, to je medij koji je pre neku godinu napravio dnevničku „vest“ od pisanja jednog od režimskih tabloida najniže vrste kojim se tada napadalo na neke naše slobode i prava i kaljali predsednikovi neistomišljenici. Posle takve „vesti“ nijedna „vest“ više nije nemoguća.

Za mene je velika dilema, međutim, koja je to etička granica koju treba preći pa da se moje bivše kolege trgnu iz letargije u kojoj im je jedina briga kada će koeficijent njihove plate biti povećan pa da onda – bude sve u redu. Jedan od argumenata koji sam godinama slušao kada bih, na sastancima mog sindikata Nezavisnost RTS, počinjao temu skandalozne filozofije uređivanja Informativnog programa naše kuće, bio je, i od članova i predsednika drugih sindikata ali i od mojih sindikalnih kolega, da je stav poslovodstva da uređivanje programa nije stvar sindikata i da se mi tu ništa ne pitamo. Ukratko, da je naš domen rada: plate, uslovi rada i – svinjske polutke uz kozmetičarske paketiće za 8. mart ako ćemo baš da karikiramo a zašto i ne bismo. Ja bih podsetio moje bivše kolege, sada dok se oluja sprema, da je naša kuća 1999. godine bombardovana i da je u njenim ruševinama ostalo 16 života naših kolega. Podsetio bih ih i da je posle godinu i po dana naša kuća bila spaljena od strane sopstvenog auditorijuma. I da je sve to bilo zbog uređivačke politike i prakse Informativnog programa. Bili su to primeri drastičnog pogoršanja tih famoznih „uslova rada“. Pa sada pitam moje bivše kolege: koliko puta treba da gorite da biste nešto shvatili? A i poručujem im, najpre mojim kolegama iz Nezavisnosti, koje dobro znam, kao i ostaloj dvojici predsednika reprezentativnih sindikata, a takođe i predsednicima još toliko nereprezentativnih: spremajte modus delovanja za generalni štrajk koji će uskoro nastupiti u Srbiji. Krajnje je vreme da naša zajednička kuća povrati dostojanstvo koje je sadašnji menadžment bacio predsedniku pred noge.