Bio sam u vozu kad je umro Tito

Petak, 1. maj

„Danas“, uveren sam, i dalje nepokolebljivo poštuje istinu, pa zato priznajem – ovu prvu belešku pišem u subotu ujutro. Draža mi je tog „kritičnog“ petka izviberisao molbu u 19: 37, a ja mu – „glodur“ je „glodur“ – pozitivno uzvratio posle tri minuta, s natuknicom da imam „toliko akcija da nekad ne mogu da se setim da li sam sve to uradio danas ili u dva dana“. Zato će dan Prvog maja biti obrađen selektivno i tezasto, ali, EUropski rečeno („konotativnim narativom“!) da „čitaoci razumeju“.

Razbuđen oko 6:30 prvom kafom prvo sam uzeo da popunim jedno rešenje zaječarskog izvršitelja za beogradski dug „Infostanu“ (ne PREMA „Infostanu“ kako piše i govori sve više kolega). Odložih za ponedeljak zbog nekih nejasnoća. Danima jutra hladna u Vražogrncu, Zaječar kao Sjenica, dogrevam kuću, hladne mi noge i oko sedam sati hranim i na brzaka prošetam Srećka, i proverim da li da otvorim neko krilo plastenika. Dok ne otopli pre/gledam primedbe kolege Živoslava Miloradovića, „legendarnog“ urednika „Pančevca“ na rukopis mog romana, sa čim naveče koincidira vest od sina Andreje, da je postavio prelom/dizajn teksta. U centru sela, praznom zbog osunčanosti i odlaska na uranke srećem sestru od tetke, svraćam kratko na kafu i iskoristim priliku da preko puta u dvorištu poznatog srpskog pesnika, mog prijatelja pok. Zorana Milića pogledam da li su krenuli izdanci za pelcere starinskih jabuka koje želim da nakalemim u svom dvorištu na mestu posečene stare jabuke koju sam kalemio sa devet godina, učila me baka Spasa. Dočitao poslednje stranice knjige „Boja Duge“, mladog meštanina o kojoj ću, čim stignem, napisati belešku za „Danas“.

Subota, 2. maj

Dan mi je počeo obično, u šest ujutro, a devet minuta kasnije poruka – „Bata Bozo idem sad u urgentni nisam spavao celu noć“. Poslao mi je radnik, žrtva tranzicije koji mi pomaže u mnogim težim poslovima koje bih usporeno i sam mogao da radim, ali izbegavam suvišno trošenje u ovim godinama. Ne plaćam ga na sat, već paušalom, većim od njegove „socijale“, ne bih li mu ljudski pomogao. Koristan je, ume sve da radi, ali je neodgovoran, najviše prema sopstvenom zdravlju. Ali okruženi smo opštom neodgovornošću, i ne samo od jutros razmišljam o ljudima koji su nesvesni da nedržanjem dogovora ispoljavaju nepoštovanje tuđeg vremena.

Otpala je zbog toga još jedna današnja obaveza, uz višak tolerancije – opravdao sam je. A ovoj poruci sam se „osvetio“ otišavši sam u stari seoski mlin i svoj deo posla obavio – „blokaderski blokirao“ prozor čije su rešetke bile polomljene, pa mogu da propuste lopova. Jer, počeli smo elementarno sređivanje objekta, za kulturno-muzejske namene. Verovatno će biti i sedište našeg Udruženja, jer se naslednik oduzete, pa vraćene imovine u njega učlanio i ima iste porive. Planirano viđenje sa Vražogrnčaninom M. Najdanovićem, arhitektom, poznatijim po svom sinu, rokeru Najdi i mojim najboljiim drugom iz mladosti Acom P. spontano se pretvorilo u („radni“) ručak. Dogovorili smo da se uradi idejni projekat za bar minimalnu zaštitu od propadanja stare škole iz 1883. u „Kapeli“ gde smo organizovali, a i ove godine ćemo vražogrnački „TočakRock“.

Najveći deo dana posvetio sam superviziji pe-de-efa mog romana „Usov. Sijalica. Bekstva“, koji mi je poslao sin, pomažući pod sloganom „tati neće da naplati“ budućem, u/skorašnjem izdavaču „Besnoj kobili“.

Nedelja, 3. maj

I onomad sam čuo pesmu neke grupe čiji jedan stih glasi „Živećemo doživotno“. Već tada mi je zaličio na nešto, a kad me jutros sa RBgd 202 koji mi je uključen „ceo noć“ što rekao „Danasov“ vozač Brada, probudio iz polusna pre šest, pomislih da nije nešto moje. I stvarno u ciklusu „Političke pesme“ u zbirci izabranih pesama nađem to „nešto“. Objavljivano valjda 97-8, u „Danasovom“ dodatku „Fenjer“ urednika Slaviše Lekića. Hteo sam samo, da kažem da ne optužujem za plagijat, kad baš aktuelno! Pisano onda za One, a važi za Ove poluOne, gore nego Oni.

„Doživotna“: Živeo sam dugo, skoro doživotno/ ali nisam nikad mario za pare./No odjednom gotovo grohotno/ uzeše mi i pare i jare. / Ushitih se, sve je po zakonu/ koji traži doživotne sluge/ skotovima u tvrdom zaklonu /koji grade brzometne pruge. / I puteve što nigde ne vode/ železare za gajenje gljiva,/ gde se jadan gušiš od slobode/ ispod hlada koji daje šljiva./ Mala šljiva, velika država/ pod kojom je narodu komotno,/pod kojom se čita naša slava:/ „Idiote na tron – doživotno!“/P.S. Jedna baba nešto tamo baje/ doživotno -nekad kraće traje.“ Svašta sam još radio, ali glavno je bilo „superviziranja“ romana. Za utisak izmišljam reč samošalisavo da ne bi bilo samohvalisavo i beležim: „da je tuđ rukopis, pohvalio bih ga.“ Da parafraziram Krklecovu misao: „kadgod poželim da pročitam nešto dobro, sednem pa sam napišem.“

Ponedeljak, 4. maj

Da S. (a)radnika, nisam slučajno sreo prekjuče (odgovornost!) bojim se da me ne bi obavestio da neće da dođe da radimo. Opravdao sam – nekim ponedeljcima ide po socijalnu „crkavicu“, pa je propustio da, u 15:05 odamo poštu drugu Titu, kad kao mladić nije primao socijalu.

A možda bih mu rekao ovo što sam viberisao Draži kad mi je poručivao ovu „muku“. U to vreme 1980. bio sam u poslovnom vozu za Bgd i vest da je umro Tito sam čuo u visini Požarevca. Sa stanice spontano i, Tito bi rekao „samoprijegorno“, pravo u redakciju „Omladinskih novina“ sa sve lukom, salatom, jagnjetinom, rakijom i vinom. Svi smo imali ključeve, došli su i drugi urednici, dogovorili specijalni broj, prepolovili provijant i piće…

I očekivano, kao najmlađi, ostao sam „dežuran“ i prespavao na crnom trosedu ispod Titovog oficijelnog portreta i mnogo veće Blanušine umetničke slike sa likom I. L. Ribara. Taman kad napisah Ribara, panično zvoni (sa)radnik „Urgenti“ – polomio se list na brusilici. Ali, tu je dragi komšija svemajstor Mića, dobrodušan i nesebičan do mere da ga „zloupotrebljavamo“, donese svoju pa zajedno isekoše stubove za ogradu pet puta brže od plana.

Utorak, 5. maj

Tokom šetnje i hranjenja Srećka i prostiranja veša baš sam se sekirao zbog nedopustive greške kojom sam se obrukao, pa jutros ispravio na „xteru“. „Dobro jutro deco“ na Prvom Radio Beograda koji, ritualno slušam svakog dana od 6:30 nije ukinuto, već od juče pomereno do iza vesti 7. A o samom konceptu nek posvedoči mr(m)ljava spikerka koja kaže da „atmosferske prilike utiču na VISINU bolesnika“. Posle četrdesetak godina išao sam kod pedikira. Ne iz kozmetičkih, koliko gerontoloških razloga – teško sedeći dohvatam prste desne noge. Inače, vršim neke, pa i komične pripreme za dublju starost. Zimus sam npr. na staklu izlaznih vrata nacrtao znak uzvika kao opomenu na moguće zaleđene stepenike.

Sreda, 6. maj

Đurđevdan je, a ja oko 13h, ostavih oznojenu majicu i košulju na veš-žici, obukoh suvo, zimsku košulju i pišem.

S.(a)radnik otišao u socijalno, ne slavi, a samo sam jedan ražanj sa jagnjetom video i to kod njegove „manjinske“ sunarodnice, nema muških. Jer, mahom su gastarbajterske familije, sa četvrtom/petom generacijom koja, i ako dođe u ovdašnje dvorce, ne govori ni romski, ni vlaški, pomalo srpski i više nemački… A na dva kilometara sokaka samo pet kapija sa đurđevskim cvećem. Zovem starijeg Najdu da vidim kad ćemo meriti školu u „Kapeli“, kad tu i Dejan Najda. Dva sata lepog večernjeg razgovora. I biće na TočakRock-u.

Četvrtak, 7. maj

Danas betoniramo stubove za neku ogradu. Juče sam se oznojio od neizbežnih poslića po dvorištu i u plasteniku (gajim tikvice luffa cylindrica, koje kad sazru postaju moj „Sunđer iz bašte“ za piling i kupanje i za prodaju u Lilly-ju). Ali, vruće je bilo i dok sam sa sestrom lepio „parte“ za pomen tetki. Okružen bolestima i smrtima beležim o tome razmišjanja u stihu… O stihovima, juče lepa vest – pesma na lokalnom, lužničkom govoru, ušla mi u uži izbor za nagradu „Najlepša pesma na dijalektu“ KC Leskovca.

Autor je jedan od osnivača lista Danas, sada penzioner iz Vražogrnca kod Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.