„Desilo se da i u predstavi „Novo doba“, kao i kod Egona Savina u komadu „Pod žrvnjem“ igram dva lika. Taj dualizam je neka vrsta koncepta.

U „Novom dobu“ ili starom dobu tranzicije sam profesor koji je zapravo sve izgubio i tajkun/predsednički kandidat koji je dobio sve“, kaže za Danas Boris Isaković, glumac i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Pre dve godine je bio i direktor Drame u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali su i on i njegova supruga, glumica Jasna Đuričić, proterani odatle iz dosad nerazjašnjenih razloga. Srećom, Isakovićev glumački talenat je odavno prepoznat, pa je uposlen. Najčešće ga i dalje biraju da tumači negativca, ali njemu to, kako kaže, ne smeta, voli da kopa po psihologiji. U predstavi „Novo doba“ igraće zajedno Mirjanom Karanović, Erminom Bravo, Snežanom Bogićević i Slavenom Došlom.

* Kako ste doživeli tematsko-idejnu potku komada „Novo doba“?

– Reč je pre svega o političkom teatru koji pokušava da protumači sve ove uzaludne godine koje provodimo – kakav to trag ostavlja u ljudima. Sam predložak za komad je bio veoma inspirativan a prvi put radim sa Dinom koji scenski pokušava da rastumači na kakvu ivicu nas je sve ovo dovelo, budući da predstava simbolički počinje od rata naovamo i nikad se ne završava. Mi tonemo i tonemo i ne možemo nikako da stanemo i barem, ako treba da se ugleda – ugledamo to dno.

* Vi ste još, igrajući u filmu Bore Draškovića „Vukovar jedna priča“, primili injekciju mraka čije dejstvo i danas traje jer često podsećate na to da se grozite nacionalizma. Kako danas, kada vodimo ovaj razgovor, doživljavate aktuelna zbivanja u kojima se ponovo zvecka oružjem?

– To pobuđivanje najnižih strasti posle svega što nam se dogodilo, meni uopšte nije jasno – kako neko uopšte može da se igra sa tim. Izazivanje straha koje ovde traje poslednjih godina je mnogo izrazitije, za razliku od stidljive nade koja se jednom ranije pojavila. O tome govorimo u ovoj predstavi, o tom nagomilanom strahu, odnosima među ljudima i tome šta su u stanju jedni drugima da rade kada su uplašeni. A sve ovo što se trenutno zbiva budi u meni osećaj da nešto nije u redu i da to može postane nešto što veoma nije u redu. Sve već toliko dugo traje da smo prošli faze i izglađivanja međususedskih odnosa, a pošto je potrebno ponovo vlast osvajati daj da udaramo na kartu nacionalnog, jer je to jedino što je uvek sigurno.

* Mislite li da je to nešto specifično za nas?

– Očigledno nije. U Hrvatskoj se dešava isto i verujem da političari znaju s tim veoma dobro da manipulišu. Sve srlja u fašizam, pa ako hoćete i u Americi.

* To je to Novo doba?

– To je to i nažalost ono, u ovom slučaju, ne nosi prefiks nečeg dobrog što bi moglo da se desi.

* Pošto igrate predsedničkog kandidata, da li je ovo, iako sporovozno i konfuzno, artikulisanje opozicije na političkoj sceni nagoveštaj nade? Kandidovali su se Saša Janković, Vuk Jeremić…

– Nisam, naravno, apolitičan, ali sam se poslednje dve godine – i to mi je mnogo prijalo – isključio. Prestao da gledam televiziju, čitam novine i nisam pogledao nijednog od ljudi koje pominjete. Ja zapravo apsolutno više nemam poverenja. Toliko sam se osećao izneverenim posle Tadića i Demokratske stranke, koja nije ništa uradila a imala je za to mogućnosti, da se bojim da taj trenutak više neće dobiti.

Ne verujem nijednom političaru i pokušavam da radim svoj posao. Svakako ne mogu da se izolujem pogotovo zbog profesije kojom se bavim ali bih najradije to uradio.

* Nije moguće živeti ako se ne veruje.

– Jako je teško, slažem se, ali ja imam pozorište u koje mogu da verujem.

* Opet da pomenemo Boru Draškovića u čijoj ste klasi diplomirali, koji kaže da jedino predstava koja se stvori u nekoj vrsti zavere može da donese promenu, da podstakne na bunt. Da li „Novo doba“ nosi impuls ovih njegovih opservacija?

– Da, zato što smo pre svega smo mala ekipa. U Bitefu se tako radi, iako je institucija, jer je skrajnut u dobrom smislu te reči, izolovan od pritisaka, pa smo imali utisak da smo se ovde okupili kao kod kuće.

* Između revolucije koja se nije desila i sporovozne evolucije, mi ovde smo ostali 20 godina zaglavljeni u bunilu tranzicije koji je iznedrio „balkanski kapitalizam“. Šta je prema vašem mišljenju specifičnost takvog poretka?

– Ona je jednostavna. Zove se pljačka i spolja i iznutra. Ja sam oduvek duboko u sebi osećao potrebu i želju da se bavim svojim poslom tako da činim korist društvu i zato mi nikad nisu bili jasni političari.

* Verujete li u samoorganizovanje ljudi – pritom ne mislim na „ustanak“ nego na udruživanje oko društveno korisnog cilja, eto kao što, recimo, čine vaši studenti koji se dovijaju kako najbolje znaju ne bi li igrali predstave?

– Ja studente upućujem na to i oni su u Novom Sadu to i uradili s Pozorištem promene. U predstavi „Novo doba“ ima raznih likova, od kojih neki govore iz pozicije žrtve a drugi iz osećaja da je možda baš njihova generacija ta koja je zeznula stvar…

Ja sam Strelac u horoskopu i volim ljude, samoorganizovanje. Uvek sam žudeo za takvim stvarima – dobrim razgovorima, kvalitetnim ljudima od kojih mogu da učim. A pravo da vam kažem, to okruženje mi se u Novom Sadu naglo zatvorilo. Tamo su i mene i Jasnu (Jasna Đuričić, glumica i Isakovićeva supruga prim. A.Ć. ) izbacili iz pozorišta naprasno bez ikakvog obrazloženja. Prvo su me oterali s mesta direktora Drame, mada to nije bilo dovoljno pa su nastavili dalje. To govori o navali mediokriteta koja je uvek tinjala i koju sam uvek prepoznavao.

* Osim u „Dobroj ženi“, nedavno ste radili na filmu „Muškarci ne plaču“ čiji naslov asocira na čuveni hit „Boys dont cry“ grupe The Cure, ali i na filmski naslov „Umri muški“. Šta je, prema vašem mišljenju, ovde kod nas, više na snazi?

– (Smeh). Ja bih više voleo da ovde muškarci malo više pokažu svoju žensku stranu. Volim i poštujem žene i mislim da je mačoizam ovde u svakoj meri preteran i u tom smislu i opasan. Žene se, šta će, prilagođavaju muškarcima jer je ovo ipak muški svet. Međutim, ja bih više voleo da budemo malo nežniji.

* Da li biste izdvojili neke replike karaktera koje tumačite u „Novom dobu“?

– Profesor kaže da je vlast autoritarna, da se u njoj celokupna moć nalazi na jednom mestu gde korupcija cveta i gde se svi poslovi dobijaju isključivo preko stranačke lojalnosti. Normalno, čovek zna gde se nalazi. Druga replika je vezana za tajkuna/ predsedničkog kandidata kada ga savetuju i kažu mu „morate da prodate knjižare da biste dokazali narodu da nećete dodatno da se obogatite“, na šta im on uzvrati: „Ali obogatiću se…“ (smeh).

„Muškarci ne plaču“

„Važno da je dobar film“, kaže Isaković za debitantsko ostvarenje Alena Drljevića, koji je skoro gotov i uskoro će „gađati“ neki od većih festivala na kojem će biti predstavljen. Isaković objašnjava da film govori o grupi veterana koji se nalaze u hotelu gde kroz psihodramu pokušavaju da se reše problema sa PTSP. „Obožavam da sarađujem sa ljudima iz bivših republika Jugoslavije. Dok sam bio direktor Drame upinjao sam se da to radi. Sarađivali smo sa Šerbedžijom na Brionima i napravili tamo gostovanje sa „Galebom“ koji je išao po celom regionu.“

Iste moralne vrednosti

Najvažnije mi je da se dobro osećam, da su dobri ljudi tu i čini mi se da više ne može išta da nastane ako ne delimo. Kad se s tim ulogom uđe posao, prestaje da me zanima sam rezultat, nego samo proces a to se upravo desilo ovde, u Bitefu, dok smo stvarali „Novo doba“. Pored toga sam shvatio da ja dugi niz godina nastojim da održim kontinuitet u vezi sa tim pošto je taj prostor u kome su ljudi sa kojima delim iste moralne vrednosti počeo da se sužava a ja nikada nisam s time mogao da se pomirim. I dok sam radio u SNP-u težio sam da se povezujem sa ljudima sa ovih prostora jer mi je bilo uvek neshvatljivo da umetnik može da stavlja bilo kakve zidove oko sebe.“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.