Foto: Iztok Dimc

Ta tema je život žena tokom ratnih devedesetih i njihovom borbom za mir. Ovaj naslov našao se u užem izboru za NIN-ovu i Vitalovu nagradu za najbolji roman 2016. godine. Na pitanje zbog čega ono o čemu piše nije bilo predmet ovdašnje književnosti, sagovornica Danasa kaže da je to u vezi sa nepriznavanjem krivice sopstvenog kolektiva u nedavnim ratnim zbivanjima na prostoru bivše Jugoslavije.

– Zato što je to izvesno nepopularna tema u etabliranim kulturnim krugovima: nepriznavanje ženske uloge u srpskoj strani rata, ali i na svim drugim stranama rata ide zajedno sa nepriznavanjem odgovornosti, pre svega „svog“ kolektiva, sa nastavljanjem nacionalizma i stalne psihičke pripremljenosti za rat, i naravno, sa patrijarhatom ojačanim novim zakonima, novim društvenim uslovima i novim-starim „kulturnjacima“ koji se lepo prilagođavaju svemu tome. U romanu samo nagoveštavam šta moje junakinje rade „napolju“, jer je to predmet naučnog istraživanja – a nešto sam tu i sama uradila: ono što rade „unutra“ je isto toliko važno, intimno jeste javno… Jedan od znanih beogradskih likova (bar antinacionalističke opozicije), pokojni Mića „Doktor“, rekao je da su čast Srba u ratu branile žene – sve ostalo je sramota i beščašće…

* Zašto su žene najviše izgubile sa raspadom Jugoslavije, kao što ste jednom prilikom rekli? Šta nam je donela Evropa – kakav je položaj žena na Balkanu danas?

– Izgubile su sasvim konkretno – na nivou zakona, regulacije, socijalne i zdravstvene zaštite, mogućnosti obrazovanja, zapošljavanja; zatim su izgubile i ostatke već davno istrošenih preporuka o jednakosti i emancipatorne priče; ratno nasilje nastavilo se u patrijarhalnoj vulgarnosti, u izdaji elita koje su uvek bile patrijarhalne, u dozvoljenom ponižavanju žena, u pojačanoj represiji protiv slobode seksualnog izbora i istovremeno u neverovatnom nasilju protiv žena u svakodnevici i porodici. Naše majke, čak i u mojoj generaciji, živele su neuporedivo slobodniji i puniji život. Sem pojedinih organizacija u EZ, uglavnom vezanih za centralno-leve i leve partije u evropskom parlamentu, koji inače drže većinske desne partije, evropsku birokratiju i vlast to zapravo ne zanima. Femicid na Balkanu – šta je to prema jednom malo drugačijem obliku kupaćeg kostima na Rivijeri? Ovo što se dešava u Poljskoj, izvesno velikoj i značajnoj članici EZ, pokazuje kolika je evropska nesposobnost u tome području.

* Jedan od segmenata romana „Ravnoteža“ je i knjiga koju piše srpski nacionalni pisac. Reklo bi se da je u pitanju parodija na delo Dobrice Ćosića, zbog čije ste kritike svojevremeno izbačeni iz Udruženja književnika Srbije. Za one koji ne znaju, kako je tačno došlo do sukoba sa njim? Kako ste vi videli ulogu Ćosića u vreme devedesetih a kako je danas vidite?

– U osnovi je izazov pisanja parodije, što je ozbiljan filološki posao uz savršenu zabavu. Kako tome odoleti? Ni do kakvog sukoba nije došlo, to se događa među jednakima. A za razliku od svekolike srpske književne populacije, pretežno muške, ja sam se usudila da pišem negativno o romanima, esejima i drugim proznim proizvodima oca nacije. Dokaz da sam u pravu dobila sam od mnogih koji su me zbog toga napadali; neki su se posle predomislili što se Ćosića tiče, ali ne i što se mene tiče. Ja nezgodno podsećam na doba mnogih muva i na često menjanje podrepnih pozicija… Sem dva ranija pristojna romana, Ćosić je pisao traljavo i nepismeno, nekultivisano i nedoučeno, uvek sa pozicije moći, pretenciozno i bez trunke zanimanja za postupak i formu, bez distance ili humora. Za njega je književnost bila produžetak političke moći. Istoričari sa svoje strane nemaju problem sa tumačenjem onoga što je on sam stalno pokušavao da prikaže kao nešto dubokomisleno i ambivalentno – sebe samoga, naime.

* Zašto ste priču smestili u Beograd, a ne u Ljubljanu, gde ste vi najvećim delom proveli te godine?

– Iz Beograda sam otišla novembra 1991; neko vreme naprosto nije bilo mogućno putovati. Vratila sam se u proleće 1994, iz Amerike, na poziv Verana Matića i Sonje Liht, da bih pokrenula feministički časopis – to je bila ProFemina. Od tada se moglo dolaziti u Beograd preko Mađarske i ja sam redovno dolazila. Priča je bila mogućna samo u Beogradu – u Ljubljanu nisu stizali mrtvački sanduci, rat je trajao jedva dve nedelje. Roman sam uglavnom napisala u Americi, 1994-1995, i deo objavila u ProFemini. Niko u Beogradu nije hteo da ga objavi. Dvadeset godina docnije, posle prodaje postdiplomskog fakulteta koji sam vodila, otpuštanja i penzionisanja, vratila sam se pisanju i napisala drugi roman, koji sam ponudila Laguni; urednik Dejan Mihailović se setio ovog, i predložio da se to prvo objavi. Dragan Velikić mi je mnogo pomogao u tome, a sa urednicom Jasminom Radojičić odlično sam sarađivala: promenila sam nešto, dodala nove delove, i roman se pojavio.

* „U Srbiji sam bila proglašena jednim od najvećih mrzitelja srpstva, a 2006. me je neka budala u Sloveniji, sprečavajući da dobijem posao, nazvala najvećom mrziteljkom svega slovenačkog“. Kako danas izgleda vaše delovanje u Sloveniji, ali i u Srbiji?

– Što se Slovenije tiče, stvari su vrlo dinamične: na jednoj strani mnogo objavljujem, dobro sarađujem sa nekim izdavačima, imam dosta javnih predavanja, često radim sa svojim nekadašnjim studentima. Ovog četvrtka (19. 1.) biće premijera kamerne opere „Janez i Julka“ u ljubljanskoj Operi, nastale po mom libretu i na osnovu romana u pismima Julke Chlapec Đorđević „Jedno dopisivanje“. A na drugi dan Božića i državni praznik u zoru su nam razbili sve prozore sa ulice, čak i unutrašnje… policija je zapisala da je razbijanje bilo „sa velikom silom“; to nam se dešavalo i ranije, dva puta, ali tada su pisali i uvredljive tekstove. Ovog puta, ništa napismeno… Odmah se javila pesnikinja Svetlana Makarovič, tačnije, poslala je sve što je potrebno da se ne smrzavamo. U Srbiji imam svoj uzak krug prijatelja, srećom i nekoliko svojih briljantnih doktorskih studentkinja, i imam najveće priznanje – to što Ivan Čolović objavljuje moje studije. Kada bi još srpsko penzijsko osiguranje prestalo da vrda i počelo da mi isplaćuje polovinu penzije posle tri godine zavlačenja! Istinitu šalu na stranu, ono što me čini sigurnom u sebe jeste to da na obe strane nerviram slične ili sasvim iste tipove…

* „Nema svako pravo na svoje mišljenje“, napisali ste u jednom svom tekstu i izazvali brojne reakcije… Dokle nas je dovela ideja da svako ima prava na sopstveno mišljenje, čak i kada nema proverene informacije i ako logički ne stoji?

– Atomizacija i mrvljenje pameti očito se sprovodi upravo tako što se bilo koja rika tumači kao „mišljenje“: tako je i Tramp došao na vlast. Ja sam samo istakla osnovni školski kriterijum klasifikovanja i kvalifikovanja znanja; ako je kriterijum zadovoljen, dobija se prelazna ili viša ocena. Dovoljno je slušati likove u medijima, naročito na TV, koji mišljenje smatraju veštinom iz rijaliti-šoa ili nadvikivanjem u studiju. Kad to vidite, postaje vam jasno da to nikako ne može biti mišljenje. Problem je veoma ozbiljan, jer se diskvalifikacijom mišljenja potpuno degradira i uništava čak i sećanje na nešto što se zvalo demokratija – bez obzira na to što se nije mogla tačno definisati. Zamena je jasna – pravo bilo koga da kaže bilo šta treba da zameni opasno razmišljanje o društvenoj jednakosti, a komercijalizovana nostalgija treba da zameni kritičko sećanje.

* Više puta ste u medijima govorili o izbegličkoj krizi, pozivali na solidarnost i građansku neposlušnost zbog bodljikavih žica na granicama. Kako komentarišete jake napore u stvaranju evropske tvrđave i na koji način im se suprotstaviti?

– To je politika desne većine evropskog parlamenta, a izvodi je koristoljubiva i skandalozno nefunkcionalna evropska birokratija. Došlo je do toga da u evropskom parlamentu na toj strani govore šarlatani, dokazani lažljivci i manipulatori, kao što je recimo Najdžel Faraž, zastupnik breksita, ili populistički provokatori, kao što je Marin le Pen. To je snižavanje nivoa parlamentarnog govora i rada koje bi trebalo da osvesti i neke desničare. Dok se to ne desi, u Evropi a i drugde morao bi se organizovati masovni antifašistički front, jer samo tako se mogu spasti i izbeglice i građani. Bilo bi dobro da levice u parlamentima i u evropskom parlamentu organizuju svoju široku vanparlamentarnu bazu na osnovu minimalnih zajedničkih programa. Izdaja evropskih ideala je jasna, pitanje je treba li se uopšte baviti debatom o tome i gubiti vreme. Što se izbeglica tiče, u Sloveniji se uvek mogu organizovati akcije za izbeglice, i odziv dobrovoljaca uvek uspeva. Slovenački parlament će verovatno izglasati promene u zakonu o izbeglicama koje su u suprotnosti sa Ustavom, deklaracijama UN i ženevskim konvencijama, i za koje čak nije glasao ni ministar pravde… To je samo još jedan dokaz da se više ne moramo obazirati na vlade kad pred sobom vidimo čoveka koji pati.

Opšta ženska pobuna

– Žene nisu protiv rata po svojoj „prirodi“ – rod, ili kako ja to zovem, soj, kulturno je i društveno uslovljen. Zbog patrijarhalnih okvira naučene su da svoj interes traže tamo gde ga je patrijarhat prinudno fiksirao – u porodici, nekakvoj društvenoj stabilnosti, brizi za druge. Kada se to rasturi, patrijarhatu se čini da su ženske reakcije uperene protiv patrijarhata, jer on zahteva ljudske žrtve. U takvim se situacijama sreću obične žene, koje ne razmišljaju o patrijarhatu, i one koje mu se uvek suprotstavljaju – zato to izgleda kao opšta ženska pobuna. Rezultat može biti, i on u našem slučaju i jeste, nova solidarnost žena, razumevanje raznolikosti soja, i solidarnost sa svima koji su se usprotivili krvoločnom patrijarhatu. Patrijarhat je neverovatno prilagodljiv, ide sa svakom ideologijom i verom, jer je njegova osnova neobično jednostavna: kontrola ženske, i zatim, po potrebi, svake druge seksualnosti. Patrijarhat je ponekad prepuštao velike niše vlasti i kompetencije ženama, jer za njih nije bio zainteresovan. Kombinacija savremene socijalne bede, rastuće nepismenosti uz poplavu info/dezinfo smeća i svih oblika nazadnosti mora se bojati pacifizma kao prvog političkog signala ženskih pokreta.

Nešto poezije i ništa kvasac

– Ime romana predložila je urednica. Ja sam prihvatila zbog dvosmislenosti – reč je o kolaču poznatom pod imenom ravnoteža, i onda o apstraktnom pojmu. Pisac i režiser koga veoma cenim, Bora Drašković, objavio je pre desetak godina knjigu pod tim naslovom; moja upotreba reči je dvosmislena, i nisam sigurna da moje junakinje teže baš ravnoteži – više usklađivanju međusobno različitih stvari; ravnoteža se u tome smislu odnosi na različite žanrove i diskurse u tekstu/testu – parodija, pastiš (romana sestara Bronte), time dekonstruisano „događanje“, snoviđenja sa meteo-fantazijom: brašno, šećer, buter, jaja; na kraju se dodaje voće po volji – ja sam dodala nešto poezije… i ništa kvasac!

Nisam izgubila nadanje u otpor

– Sa nekoliko poznanica sam u Ljubljani odmah po dolasku organizovala pokret „Ćutanje ubija, govorimo za mir“, koji je bio paralela beogradskom paljenju sveća. Bile smo na javnom mestu svaki dan, dolazilo je mnogo ljudi. Mirovni pokret je pre rata bio jak u Sloveniji, kada je rat počeo, naprosto je nestao – samo smo mi ostale. Šum glasova kojim smo danas okruženi osnovna je manipulacija vlasti, da se prikrije i zagluši svaki glas razuma, koji se inače odmah prepoznaje. Nisam izgubila nadanje u otpor, a bogme ni strah od nasilja u otporu, jer ovako brzo pogoršavanje čovekovog položaja ne može da se nastavi dugo vremena. Sasvim je jasno da je stalna spremnost za rat, podupirana nacionalizmom, verskom zatucanošću i prisilnom glupošću nužna u društvenom sistemu u kojem živi ne samo Balkan nego i veća polovina sveta.

Biografija

Svetlana Slapšak (1948) diplomirala je, magistrirala i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Bila je jedna od troje urednika satiričnog časopisa studenata Filozofskoga fakulteta u Beogradu Frontisterion, koji je zabranjen i uništen već sa prvim brojem, 1970. Pasoš joj je oduziman više puta. Saslušavana, praćena i pretučena od strane policije i tajnih službi, s druge strane dobila je univerzitetsku stipendiju kao najbolji diplomant Univerziteta u Beogradu. S početkom ludila 1991, napušta Srbiju i odlazi u Sloveniju, gde se opet nalazi pod optužbama.

Za vreme rata pružila je gostoprimstvo izbeglicama. Izbačena iz UKS-a 1996, kako je navedeno – zbog negativnih kritika dela Dobrice Ćosića. Predložena je, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Predavala na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Piše studije, eseje, kolumne… Dobila je nagrade: „Miloš Crnjanski“ za knjigu eseja 1990; American PEN Freedom of Expression Award 1993; Helsinki Watch Award 2000; Helen Award, Montreal, 2001; nagradu „Mirko Kovač“ za knjigu eseja 2014.