Da li je Dejan Savić institucija vredna 150 godina? 1Foto: Iz privatne arhive

Nije umetnički ćutati i pustiti da strah postavlja granice između života i pozorišne scene

. Baš kao kad stvaramo predstave pa analiziramo dramsko delo, likove i situacije i bivamo duboki ili površni, istiniti ili lažni, profesionalni do poslednjeg atoma ili šmiranti, možemo da se postavimo i prema događajima vezanim za kuću u kojoj radimo i stvaramo. Možemo da biramo saučestvovanje u destrukciji pozorišta zajedno sa upravnikom Dejanom Savićem ili da činimo sve da se urušavanje Narodnog pozorišta zaustavi. Vođeni elementarnim umetničkim nagonom a to je potreba za stvaranjem, za kreacijom, za prepoznavanjem dobra i zla, odabrali smo da govorimo i činimo sve što možemo da se ne stidimo pred svim onim velikanima koji su stvarali u Narodnom pozorištu, i pred onim što pozorište kao fenomen jeste. A ono je od kad postoji bilo savest i podsvest čovečanstva, ogledalo vremena i čoveka, agora u kojoj se postavljaju suštinska pitanja o smislu života i sudbine čoveka i društva. I zato je protest „Nije umetnički ćutati“ čin vrhunske odgovornosti prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti a ne čin politikanstva kako ga Dejan Savić kvalifikuje boreći se za ostanak u upravničkoj fotelji a protiv istaknutih umetnika Drame Narodnog pozorišta, saradnika Drame, i svih drugih koji ih podržavaju. Proglas „Nije umetnički ćutati“ do sada je potpisalo preko 600 umetnika i poštovalaca umetničkih postignuća Drame Narodnog pozorišta.

Možda javnosti nije dovoljno poznato da je Drama Narodnog pozorišta, sa repertoarom koji čini dve trećine celokupnog repertoara pozorišta, temelj i srce te institucije kulture. Da se svakog meseca na sceni Raša Plaović odigra 30 predstava a na Velikoj sceni koju delimo sa Operom i Baletom, najmanje 12. Nije dovoljno poznato i da Drama broji 77 zaposlenih (glumci, reditelji, dramaturzi, inspicijenti, organizatori, sufleri…), da smo najmanji umetnički sektor, i da smo 10 posto od ukupnog broja zaposlenih u pozorištu. I da kad smo na terenu umetnosti, brojke (koliko nas se buni protiv Dejana Savića i njegovog vođenja pozorišta pravo u sunovrat) nisu presudne, nego ko su ličnosti koje kažu Nije umetnički ćutati. A to kažu umetnici koji ne prihvataju strah kao korektiv istinitosti i koji preuzimaju vrhunski čin odbrane umetničke supstance koju Dejan Savić svojim postupcima i ukupnim upravljanjem ugrožava.

Nije umetnički ćutati zbog smene v. d. direktora Drame Željka Hubača. Direktora Drame po statutu pozorišta postavlja upravnik. I gledano iz te vizure ništa nije sporno u smeni Ž. Hubača osim što je to čin umetničke lobotomije Drame. U protekle četiri godine Drama je postigla neosporan umetnički uzlet i preporod. Uspesi su potvrđeni kroz želju publike da gleda predstave i često ih nagrađuje stajaćim ovacijama, kroz visoko vrednovanje predstava u stručnoj kritici i kroz 109 osvojenih nagrada na domaćim i međunarodnim festivalima. Na godišnjim listama najboljih predstava, naše su predstave. Postali smo široko vidljivi i u regionu zbog estetike, zbog različitih rediteljskih poetika, hrabre potrage za savremenim scenskim izrazom. Sloboda je postojala kao preduslov svakog istinskog stvaralaštva. Zbog te i takve slobode i dogodile su se četiri sjajne sezone. U obrazloženju smene Željka Hubača, upravnik kaže da je poželeo da promeni vizuru repertoara drame. Vizuru uspeha estetski i društveno relevantnog repertoara!? Hubača je smenio posle intervjua koji je dao za dnevni list Politika, u kojem je postavio pitanje gde su pare za repertoar Drame u jubilarnoj sezoni. Zašto su oduzete Drami i Drama ostavljena u jubilarnoj sezoni bez premijere do aprila? Kako su Savić i UO procenili da je to dobro za Narodno pozorište? Mnogo je tih „zašto“ vezanih za Dejana Savića na različitim nivoima i ta mnogobrojna „zašto“ postavljamo kao životno i profesionalna bitna, jer ako mi ne branimo našu profesiju, ko će je braniti od nasrtaja arogancije, neprofesionalizma, neodgovornosti.

Nije nam prihvatljivo da Dejan Savić ostane upravnik, a da Željko Hubač bude kažnjen za sve uspehe i za javnu reč, profesionalnu, a ne prostačku. Sramno je da institucija koja slavi 150 godina od postanka dočekuje jubilej u skelama zbog nesposobnosti uprave koja nije na vreme sprovela sve neophodne postupke i radove kako bi kuća blistala za takav jubilej kao što repertoar Drame blista. Ne pristajemo da na čelu kuće bude čovek koji nema poštovanje prema njoj ali koji izjavljuje u medijima da je on institucija! U medijima govori neistine da iza protesta Nije umetnički ćutati stoji opozicija i da smo mi izvođači radova skrivene opozicione volje, dakle da nemamo autentičan glas, htenja, da smo lutke kroz koje drugi govore… Glumce su nekad sahranjivali izvan groblja kao nedostojne članove zajednice, izopštavali su ih u smrti kao kužne. Danas upravnik Narodnog pozorišta, svim silama težeći da ostane u Nušićevoj stolici, proglašava umetnike marionetama, naivnim, zabludelim, nesposobnim da razaznaju u čije ime govore. On u toj psihomatrici providnog politikanstva ide toliko daleko da u podršci koju smo dobili od kolega iz regiona vidi elemente zavere. Mi podršku jesmo dobili iz svih sredina na čijim scenama smo nastupali i to zbog kvaliteta i umetničkog prepoznavanja, a ne loših namera umetnika iz Hrvatske, Slovenije, BiH, Makedonije, Mađarske, Crne Gore. Potura u svojim intervjuima međunarodnu i opozicionu zaveru protiv sebe, protiv Srbije, Dejan Savić? Koliko čovek daleko može da ode u vlastohleplju? On omalovažava i naše nagrade podmećući priču da su dobijene Hubačevim marifetlucima sa žirijima, a ne da su zaslužene. Šta reći na to osim Ostavka.