David Grosman: Natpis na zidu

Konačno, nisam imao drugog izbora nego da uradim ono što bi svaki pristojan građanin u mojoj situaciji uradio: seo sam i napisao joj jednostavno, staromodno pismo, olovkom i na papiru.

Pitao sam je: Šta se dešava, Ora? Zašto se toliko opireš? Gde sam pogrešio s tobom? Zašto se ne predaš?

Čak i pre nego što sam završio pismo, shvatio sam: Ora nije morala da se pokori meni, već ja njoj. Drugim rečima, morao sam da prestanem da se opirem mogućnosti Ore u meni. Morao sam da se uvučem u njen kalup koji je čekao duboko u meni.

U mogućnost žene u meni – mogućnost te posebne žene u meni. Morao sam da budem sposoban da dozvolim česticama svoje duše – i svog tela – da slobodno lebde, nesputano i neoprezno, bez uskogrudog, praktičnog, sitnog sebičnog interesa, prema moćnoj privlačnosti Ore i ženstvenosti kojom ona zrači.

I od tog trenutka, ona je praktično stvarala sama sebe.

Prijatelji, mogao bih satima da pričam o pisanju, ali sunce će uskoro početi da zalazi. Moabske planine iza mene, na ivici horizonta, biće obojene crvenom bojom i postepeno će postajati sve bleđe dok im se obrisi ne zamute i tama se konačno ne spusti na nas.

Ali pre nego što padne mrak, želeo bih da govorim o stvarnosti naših života ovde; o onome što mi Izraelci nazivamo macav – situacija – reč koja na hebrejskom aludira na izvesnu stabilnost, čak i mirovanje, a koja je, u stvari, eufemizam za više od jedan vek krvoprolića, ratova, terora, okupacije i smrtonosnog straha. A najčešće fatalizma i očaja.

Možda nema prikladnijeg mesta za razgovor o macav od ovog ovde, na planini Skopus. Jer mi je teško da gledam u ovaj prelepi pejzaž na način koji bi bio odvojen od stvarnosti, od činjenice da gledamo ono što se na jeziku sukoba naziva „Maleh Edumim i zona E-1“. To mesto je upravo tačka na kojoj mnogi Izraelci, uključujući i članove vlade, nameravaju da započnu aneksiju Zapadne obale. Drugi, uključujući i mene, veruju da bi takav čin okončao svaku mogućnost za rešavanje sukoba i osudio nas sve na život u neprekidnom ratu.

Dok stojim ovde pred vama, stvarnost deluje sve snažnije prisutna, obuhvatajući ne samo univerzitet, sa svom mudrošću, znanjem, čovečnošću i duhom ljudske slobode koji je akumulirao skoro jedan vek, već i 3.000 beduina – muškaraca, žena i dece, pripadnika plemena koje ovde živi generacijama, kojima su uskraćena prava i državljanstvo, i izloženi su stalnom zlostavljanju, čija je svrha da ih uklone sa ovog mesta. Oni su i sami deo situacije.

I oni su naša situacija: naš natpis na zidu.

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. Njegova knjiga političkih eseja Srce koje misli objavljena je upravo u izdanju Arhipelaga.

Prevod: Goran Živković