Etika otpora: Čitajući Homera, poslednji put, Milisav Savić, Arhipelag 2026.

Angažovana književnost ne nudi gotova rešenja i ne nameće odgovore. Ona traži dijalog i sa-stvaranje, uznemirava savest, postajući, u najboljem smislu, kafkijanska “sekira za ledeno more u nama.”

Naličje angažovane literature je pamfletska književnost, koja instrumentalizuje tekst i u plitkom, jednodimenzionalnom naumu pisca, služi isključivo kao oruđe dominantnih ideologija ili politika.

Pamflet lako žrtvuje etičku i estetsku dubinu zarad ogoljene propagande.

Ovaj književnoteorijski aksiom, poznat svakom studentu književnosti, sve češće izmiče iz vidokruga našoj akademskoj kritikci i žirijima za prestižne književne nagrade.

Decenijama se neguje otklon prema nedvosmisleno angažovanoj literaturi, jer je „dnevna” ili „banalna”.

Podsetimo da je do danas u upotrebi termin “crna proza”, kojom se imenuje najčistiji i najsnažniji angažman u srpskoj literaturi.

Paradigmatično je da je ovaj termin, sa konotacijom mračnog, nasilnog, pa i htonskog, u upotrebu uveo Vladimir Jovičić, predsednik Komisije za ideološki rad Saveza komunista Jugoslavije, 1969. godine.

Novi roman Milisava Savića Čitajući Homera, poslednji put, iznova otvara pitanje književnog angažmana, onako kako ga je i Sartr postavio.

U duhu svoje autopoetike, determinisane još crnoproznom Bugarskom barakom, Savić se nedvosmisleno opredelio za dijalog sa čitaocem, jer roman nije zbir konačnih odgovora, već bedeker ka mogućim egzistencijalnim ishodima.

Glavni junak, stari profesor i nekadašnji disident, poraženi je intelektualac.

Njegovo povlačenje u seosku zabit, tokom pandemije, nije dekameronski sudar Erosa i Tanatosa.

To nije samo beg od bolesti i fizička zaštita, već pokušaj eskapizma iz obesmišljenog sveta, osećaj duboke intelektualne melanholije.

Profesorovi gubici su lični, porazi generacijski i kolektivni. Njegov ideal angažovanog intelektualca u istorijskoj misiji je izgubljen, a ideološki angažman ga je lišio ljubavi kao egzistencijalnog uporišta.

Profesor se, posle mnogo godina, vraća Homerovim epovima.

Ni malo slučajno: u drevnom su putokazi za odgonetanje sadašnjosti. U samotnim prolećnim noćima, Profesor hoda ivicom sna i jave, razgovarajući sa senkama iz sopstvenog i Homerovog Hada, opijajući se istinom, kao vinom.

Ovoga puta, u Ilijadi i Odiseji profesor čita i neke druge priče: sudbine marginalnih i bezimenih junaka.

Dok uobičajena tumačenja u središte stavljaju aristokratski gnev Ahila, Agamemnonovu neprikosnovenu vladarsku moć, Odisejevu mudrost i lukavstvo, profesorova pažnja se seli na rubove narativa — na Tersita koji se usudio da protivreči kraljevima, na sluge, veslače i bezimene ratnike, čija tela pune lomače bez beleženja u heksametrima.

U tim marginalcima profesor prepoznaje i sopstvenu političku efemernost, ali i autentičnu patnju mase koju je društvo, u bahatoj elitističkoj distanci, decenijama ignorisala.

Homerovi marginalizovani junaci su ogledalo profesorovog doba — tihe većine, koja strada pod tiranijama dok se o njihovoj sudbini pregovara u zatvorenim krugovima moći. Treba čuti glas ućutkanih: “Pomozi ako za Boga znaš”, vapi gomila ljudske bede i jada.

“Prebijaju nas, hapse, otpuštaju s posla, izbacuju iz stanova na ulicu.Kopamo po kontejnerima za parčetom hleba. Osakatili smo se i oćoravili radeći za gazed pa sad prosimo za crkavicu, svi ćemo se pretvoriti u prosjake. Udišemo čađ od vazduha I pijemo otrov od vode. Lopov zemlju pritiskao, ne može da se diše!”

Pasivno lamentiranje intelektualca nad ličnom i kolektivnom sudbinom će biti prekinuto – profesor je odgovorio na molbu studenta, da pomognu njegovoj devojci, zatočenoj, zlostavljanoj i trudnoj.

Strahinja i Ana, mladi disidenti, postaju profesorov žuđeni generacijski alter ego, jer su uspeli sve ono, što profesor nije: jednako su se borili za život i ideju, za ljubav i pravdu, ne dajući primat jednom nad drugim.

Tragedija studentkinje u zatvoru razbija profesorovu solipsističku ljušturu i budi ga iz egzistencijalne letargije.

Stilski i kompoziciono, u narativu i jeziku, struktura romana izvanredno prati ovaj unutrašnji preobražaj.

Savić se služi svojim oprobanim spisateljskim alatima: izrazito ekspresivnom rečenicom, koja pulsira u ritmu kratkih, zadihanih poglavlja, ne ostavljajući čitaocu prostor za predah.

Narativne forme su u potpunoj funkciji generisanja značenja: tamo gde je potrebna brutalna istina, autor koristi hiruršku svedenost, dok u trenucima oslikavanja unutrašnje agonije nastupaju guste, opširne deskripcije.

Ovakva formalna rešenja nisu slučajni estetski izbor, već sredstvo kojim se ogoljuje egzistencijalna teskoba glavnog junaka.

U sjajnoj završnici romana, profesor planira ubistvo diktatora.

To je vrhunac intelektualne i delatne transformacije junaka. To je lakanovski „prolazak na čin” (passage à l’acte)., koji u literaturi označava simbolički kraj unutrašnje statike i smrt pasivnosti individue, koja hrani svaki represivni sistem.

Tiranoubistvo je snažna metafora za svesno i angažovano poimanje sveta, a potom odgovorni “raskid društvenog ugovora”, kada institucije postaju kafkijanske tamnice. Podsetimo: Sartrova premisa je da su „reči nabijeni pištolji” i da pisac zapravo „puca” u bit spoznaje sveta.

Ovo je, izvesno, teorijsko čvorište za razumevanje Savićevog romana, koji hrabro korača uskim i teskobnim putem autonomne, angažovane književnosti.

Bez zadrške, autor otvara pitanja: da li intelektualna distanca, u trenutku kada represija odnosi ljudske živote, prestaje da bude vrlina i postaje aktivno saučesništvo?

Kontemplatirati nad Homerom, ili bolno spoznati da se sloboda ne može samo invocirati?

Da li se integritetom može trgovati?

Da. Intelektualna distanca prestaje da bude vrlina i postaje saučesništvo.