Dea Džanković: Kroz umetnost stvaram svoj mikrouniverzum

Dea Džanković je iskoristila ograničenja pandemije korona virusa da svu pažnju u potpunosti usmeri na svoje stvaralaštvo. Brojne nesvakidašnje talente je ove i prethodne godine iskazala na festivalima Art Weekend, Mikser i Dev9t, u KC GRAD, Ostavinskoj galeriji – kroz performans, fotografije, spotove, muziku i poeziju.

Dea je diplomirala je Akademiji umetnosti u Beogradu, na smeru Produkcija u umetnosti i medijima, a masterirala na Sabanđi univerzitetu u Istanbulu. Pored Srbije, svoj rad je predstavljala u Nemačkoj i Turskoj, a trenutno pohađa još jedne master studije na odseku Novi mediji na Fakultetu likovnih umetnosti.

Uprkos ovome, sebe nije oslovljavala umetnicom sve do 27. godine, plašeći se razočaranja koje bi možda izazvala u sredini iz koje je potekla. Ona ističe da mladim kreativcima u Srbiji najviše nedostaje podrška institucija – što u produkcionom, što u izložbenom smislu. Treba da im se daje umesto da im se otima – gde kao primer navodi zgradu BIGZ-a.

Dea veruje da mladi umetnici treba da budu proaktivni, i da sami grade svoju mrežu ljudi i ulažu u svoje projekte – ma koliko to zvučalo kao mukotrpan i dugotrajan proces, jer će im na kraju dana najviše značiti da se povežu sa istomišljenicima i stvore prilike za dalju karijeru. Preguravši prepreke početnih izazova, Dea danas ne preza od svojih želja i planova…

Muzičar Aleksa Stanković i vi činite duo „Gabriel”, koji je u septembru ove godine objavio spot za vašu drugu pesmu „Dream of You”. Kako je došlo do vaše saradnje, kao i ideje za numere?

Potpuno spontano. Povezao nas je zajednički prijatelj u februaru prošle godine. Istog trenutka smo se razumeli. Shvatili smo da volimo iste muzičare, kao što su Kejt Buš i Piter Gebrijel. Aleksa mi je odmah rekao da bi mu bilo drago da radi na mojoj sledećoj pesmi, a ja sam tad već imala ideju za jednu koja mi se izvesno vreme vrzmala po glavi. Otpevala sam mu je, a on ju je odsvirao u svom programu i za manje od sat vremena je sastavio njenu osnovu. Nažalost, pandemija nas je veoma usporila, i trebalo nam je godinu dana da celu numeru i završimo. Svojski smo se trudili da uskladimo međusobne obaveze i na kraju realizovali prvi singl „I can’t get you of my mind” koji je postao deo ovogodišnje Femiksete – CD kompilacije domaće muzičke produkcije sa ženskim autorstvom.

Već u septembru smo objavili novu numeru i spot pod nazivom „Dream of You”. I nju sam posložila iz džepova svog uma. Napisala sam je u Istanbulu 2015. godine, jednog veoma tužnog leta. Svaki put kad je pevam i sviram, Vim Venders mi je u mislima, kao i njegov film „Pariz, Teksas”. Želela sam da pesma odašilje slične setne vibracije i nadam se da sam to postigla spotom koji je drugačiji, mnogo siroviji, nostalgičniji.

Zašto naziv „Gabriel”?

Baš zbog Pitera Gebrijela, jednog od Aleksinih i mojih omiljenih muzičara.

„I can’t get you of my mind” nije vaša prva pesma. Krajem 2019. godine objavili ste spot za numeru „Undercover Lover”. Kako biste opisali svoj muzički pravac?

Ne samo muzički, već i svoj životni pravac bih opisala kao veoma eklektičan. Muzika koju sam javno objavljivala odiše velikim uticajem producenata koji su učestvovali u njenom stvaranju. U Aleksinom slučaju čuje se njegov doprinos, dok se u pesmi „Undercover Lover” čuje uticaj Mirka Lukovića, koji ju je stvorio i mislim da je to predivno odradio. Kad pustite jednu pesmu za drugom donekle zvuče slično, jer ih spaja tekst koji ja pišem, kao i sveobuhvatni koncept. Kad samostalno radim na muzici, čuje se rok uticaj, pogotovo grandž, i tiho-glasna dinamika. Ne vezuje me određeni pravac. Verujem da posedujem specifičan izraz koji, kad sarađujem sa drugim ljudima, razumljivo dobija druge karakteristike. Zajednički kreiramo lepše i složenije delo, nego što bih ga samostalno iznela na gitari.

Pored gitare, svirate li još neki instrument?

Ukulele i u manjoj meri bas. Veliki san mi je da naučim i bubnjeve.

Kad kažemo multimedijalna umetnica, šta to u vašem slučaju podrazumeva?

Video umetnost, performans – kom sam se u velikoj meri posvetila u poslednjih godinu dana, potom interaktivne instalacije, poeziju, muziku…

…I fotografiju.

Tako je. Imam toliko toga da kažem i to ne polazi od stavke da mislim da sam „veoma talentovana”, već pojedine stvari bolje izrazim kroz određeni medij. To je jedini razlog. Neke stvari mogu da izrazim pisanom rečju, druge ne mogu.

Da li postoji određena vrsta umetnosti kojom najviše volite da se bavite?

Ne postoji omiljena, ali trenutno uživam u performansu. Kad se bavim jednom vrstom umetnosti – to je, zapravo, faza koja zavisi od ideje i inspiracije. Na primer, početkom ove godine krenula sam sa rezidencijom u Kulturnom centru GRAD gde sam se posvetila performansu. Trenutno pohađam još jedne master studije kako bih dublje ušla u tu tematiku. Performans je nešto što mi u ovom trenutku najviše okupira pažnju i energiju.

Šta vas u performansu posebno privlači?

Stanje svesti. Performans za mene predstavlja vrstu meditacije i svojevrsni iskorak iz sopstva. To zvuči kao oksimoron – iskorak iz sebe, a opet nikad veća prisutnost. Nikad nisam planirala da se bavim performansom. Desio se organski. Doneo mi je neprocenjivo iskustvo. U toku izvedbe, svesna sam celog svog bića. To je stanje budnosti i živosti kompletnog organizma. To je forma umetnosti koju dopunjuju i posetioci; živ proces koji je drugačiji od ostalih vrsta umetnosti.

Šta kroz performans poručujete gledaocima?

Pročišćenje, oslobađanje. Svaki performans koji izvodim predstavlja vrstu oslobađanja od određene stege koju imam. Možda mi je podsvesna namera da se posetilac, takođe, oslobodi muke koju nosi. Moje tačke su uvek interaktivne. Posetioci ostavljaju svoje reči, misli… Podržavam razmenu energije, a ne samo posmatranje.

Otvorili ste i više izložbi fotografija, a prošle godine ste bili i jedna od pobednica Black Box festivala sa fotografijom „Nezaborav”. Inspiraciju pronalazite sa raznih strana – u stvaralaštvu Dejvida Linča do Biblije, bajki i barbika…

Fotografija je bila moj prvi umetnički izraz. Prvi digitalni foto-aparat dobila sam sa 14 ili 15 godina, i to je za mene predstavljalo drugačiji uvid u svet. Dokumentarnom fotografijom sam počela da se bavim 2009. godine kad sam se preselila u Beograd, postavši opsesivna. Ustajala sam u pet sati ujutru da bih fotografisala ulice. Putovala sam do poslednjih autobuskih stanica od Voždovca do Vidikovca, fotografišući razne prizore. Sve mi je bilo fascinantno. Za pola godine sam prepešačila ceo Beograd, koji dotad nisam poznavala. Potom sam se bavila i modnom fotografijom, ali sam je ubrzo zapostavila, upisavši studije produkcije. Kad sam se upoznala sa režijom na trećoj godini, dobila sam želju da napravim kratkometražni film…

Koju ste i ostvarili kroz petnaestominutni „Zid”.

Upravo. Fotografiji sam se vratila na masteru u Istanbulu. Na fakultetu sam išla na predavanje koje se zvalo Foto-knjiga. Prvi put ikada napravila sam celu foto-knjigu, na kraju sve uobličivši u instalaciju. Taj projekat je bio izabran da bude izložen na prvoj izložbi foto-knjiga u Istanbulu. Bila mi je velika čast.

To je instalacija koju ste nazvali „The Diary of Daisy Blue”?

Jeste. Tad sam dobila želju da se vratim fotografiji, ali na taj pomalo drugačiji način, sa uplivom režije. To više nije dokumentarna fotografija i hvatanje trenutka, već njegovo kreiranje. Volim da izrežiram celu kompoziciju.

Koliko je to zahtevno?

Veoma, ali uživam u pravljenju celog mikrokosmosa u fotografiji – od kostima do lokacije. Začara me određeno mesto u kom osetim posebnu energiju, što mi donese inspiraciju u zamišljanju cele scenografije. Iako sam s njom započela tako što sam spontano hvatala trenutke, fotografija za mene danas predstavlja vrlo proračunat proces. U fotografijama volim da kreiram snove, ili košmare – šta već ko vidi. Iako sam završila master iz umetnosti, nisam se identifikovala kao umetnica. Nisam smela da izgovorim svoje zvanje sve dok nisam napunila 27 godina.

Da li to možda ima veze sa sredinom iz koje potičete?

Mislim da da, kao i zbog izvesnih očekivanja u porodici. Rođena sam u Novom Pazaru 1991. godine. Nisam dobila široko shvatanje života, jer su narativi koji su nam predstavljeni – bili uskoumni, ne samo u mojoj rodnoj sredini, već globalno. Ako si umetnik, onda si lud, otkačen, čudan, ne možeš da funkcionišeš u društvu. Za jednu umetnicu, moj život je poprilično organizovan, pa sam mislila da je to nespojivo i da nisam umetnik čim imam jasne tendencije. Nisam htela da razočaram svoje okruženje koje je smatralo da treba da budem farmaceut, psiholog – nešto ozbiljno i odgovorno, tako da su se u meni duže vreme borile raznorazne sile. Bila sam posvećena studijama. I na Akademiji sam imala veoma dobar prosek, dok sam na masteru dostigla savršen. Studije su mi bile veoma bitne i gajila sam ljubav prema intelektualnom radu. S druge strane, volim produkciju i organizaciju. Nemam menadžera i sve sama pripremam. Dugo nisam bila u stanju da pomirim te strane, dok se nisam integrisala kao ličnost.

Vremenom ste u tome dobili i podršku od porodice. Pričajte mi o svom detinjstvu. Otac vam je islamske, a majka pravoslavne veroispovesti. Imate mlađeg brata, a vaša starija sestra, Dina Džanković, osvojila je titulu Mis Srbije i Crne Gore 2005. godine…       

Da, porodica mi je neobična. Imala sam kompleks srednjeg deteta. Moji roditelji su odrastali u vreme komunizma kad spoj dve različite vere nije predstavljao problem. Kao što je poznato, devedesetih godina kad sam odrastala – to nije bio slučaj. Osećala sam nepripadnost. U Novom Pazaru nisam bila dovoljno muslimanka, dok sam u Kraljevu, u koji sam išla kod bake i deke, važila za Turkinju. Nisam pripadala nijednoj društvenoj strukturi što je poprilično tužno. Nešto sam time izgubila, a nešto dobila. Ojačala sam. Mislim da sam sve vrste sukoba iz detinjstva prevazišla, a u Beogradu, ili u Istanbulu i Berlinu gde sam živela, ne postoji ta vrsta pritiska. Pogotovo među mlađim generacijama – čini mi se da su te stvari irelevantne.

Već sa 16 godina otišli ste u SAD preko programa razmene učenika.

Tako je. A kad sam se vratila, ubrzo sam upisala studije u Beogradu i ponovo napustila Novi Pazar. U Beogradu nikad nisam osetila tu vrstu nepripadnosti.

Verujem da ste u toku detinjstva i počeli da se interesujete za umetnost?

Naravno, ali samo u sferi interesovanja, jer u takvoj sredini nisam mogla da pronađem nešto konkretno čemu bih se posvetila. Fotografijom sam, na primer, tek počela da se bavim u SAD – stidljivo na času umetnosti. A onda intenzivno po dolasku u Beograd.

Da li mladi umetnici u Srbiji u toku svog razvoja imaju dovoljnu podršku države, institucija sa kojima rade i svog profesionalnog okruženja?

Nažalost, moram reći da nemaju, i ovo nije slučaj samo u toku korone. Mladim umetnicima je posebno teško na početku karijere, jer državne institucije kulture, kao i šačica privatnih galerija, preferira saradnju sa etabliranim umetnicima koji su već ostvareni, i odmakli deset, petnaest godina u svojoj umentičkoj praksi. Fondovi su maltene nepostojeći, jer se za sve prijavljuje preko institucija. Ovo znači da sami ulažemo u svoja dela većinom vremena – u mom slučaju to se ogleda u rađenju dva posla kako bih uopšte mogla da finansiram svoju umetničku praksu.  S pozitivnije strane, mladi su se zbog ovoga u velikoj meri okrenuli menadžmentu, produkciji i donekle kustoskom radu, te uspevaju da stvaraju alternativne prostore kulture, manifestacije i prakse kako bi mogli da prikažu svoje radove i stvore novu scenu. Mladima, naravno, najviše nedostaje podrška institucija – što u produkcionom, što u izložbenom smislu. Da im se daje umesto da im se otima. Samo ću navesti zgradu BIGZ-a kao primer. Mislim da nema potrebe još nešto da dodajem.

Šta konkretno mladim umetnicima u našoj zemlji najviše nedostaje na samom početku karijere i prvih godina profesionalne afirmacije?

Pre svega, nedostaje im prostora da izlažu, kao i bilo kakva edukacija kako da se odnose prema umetničkoj praksi nakon završetka fakulteta. Nedostaje im edukacije po pitanju ikakvih fondova, stipendija i mogućnosti da se unapredi karijera. Za oštru realnost te, nažalost, niko ne sprema. Sve je pod parolom „snađi se”, i uglavnom ste prepušteni sami sebi.

Kako država, institucije i društvo mogu da pomognu mladim umetnicima, tj. kako mogu da ih osnaže, ohrabre i ojačaju da bi ostvarili svoj pun potencijal?

Pre svega bilo kakva vrsta finansijske pomoći bi bila dobrodošla, pogotovo kada je u pitanju sama produkcija umetničkih dela, kao i podrška pri organizovanju i učestvovaju pri umetničkim manifestacijama. Pre svega je potrebna velika promena mentaliteta i značaja koji (ne)dodeljujemo trenutnim umetničkim praksama u Srbiji. Mislim da je dovoljno da spomenem da je na ovogodišnjem Oktobarskom salonu u Beogradu učestvovalo samo šest srpskih umetnika od ukupno šezdeset i tri. To govori više od bilo čega što mogu da komentarišem o situaciji.

Koji primer dobre prakse biste pomenuli i koji savet biste uputili mladim umetnicima?

Konkursi: istražujete, istražujte, istražujte – prijavljujte se, prijavljujte se, prijavljujte se. Toliko toga je dostupno na internetu, i postoji mnogo međunarodnih konkursa koji se isključivo bave fondovima i mogućnostima za rezidencije. Jedini savet koji imam i mogu da dam jeste da treba biti proaktivan, i sam graditi svoju mrežu ljudi. Pravite i ulažite u svoje projekte, bez obzira na to koliko mukotrpan i dugotrajan proces može biti – na kraju dana će vam najviše značiti da se povežete sa istomišljenicima i da stvorite prilike za dalju karijeru.

Jednom ste izjavili: „Sve prebrzo stiže do nas, a ja stičem utisak da živimo u umrtvljenom dobu”. Šta ste pod tim mislili?

Da smo u velikoj meri desenzitizovani. Sa svih strana smo toliko bombardovani informacijama da ne možemo da ih procesuiramo na odgovarajući način, pa postajemo ravnodušni. Ništa ne može da nas prožme. Stvari su izgubile svoj intenzitet i to je veoma tužno. Živimo toliko brzo da smo se u velikoj meri udaljili od prirode. Prema mom mišljenju, cela istorija ljudske civilizacije je udaljavanje od prirode i sopstva. Imala sam velikih problema sa anksioznošću na kojima sam radila, pa je sad sve u redu, ali je porazno da veliki broj ljudi iz moje i mlađih generacija ima istovetni problem. To je bolest modernog doba. Plašimo se jedni drugih, komuniciramo putem društvenih mreža što je neprirodno, i polako gubimo ljudskost. Toliko nam se stvari neprestano dešava da ništa više ne možemo da osetimo kako treba. Zato mi performans toliko znači jer predstavlja prisutnost gde ništa drugo ne postoji. Moderan život ne dozvoljava da budeš prisutan.

Sve se to intenziviralo u toku pandemije korona virusa. Na koji način je uticala na vaše stvaralaštvo?

Moram reći da je uticala veoma dobro. Oduvek sam bila rastrzana, radeći više poslova istovremeno, što sam nastavila i u toku korone, ali na mnogo smireniji način, radeći od kuće. Osoba sam koja voli da se druži, ili koja voli da bude sama – ne postoji ništa između. Budući da sam se u karantinu pritajila kod kuće, ono vreme koje nisam provodila sa ljudima, kanalisala sam u nešto kreativno. Zatvorenost mi svakako nije prijala, ali mi je dala vreme da dovršim pojedine stvari koje sam želela. Između ostalog, nesmetano sam pripremala radove za festivale Mikser i Dev9t, potom i performans i instalaciju u KC GRAD. To je bio neverovatno stresan period za sve nas, ali, shodno mogućnostima, mislim da sam ga iskoristila na najbolji način.

Šta biste još želeli da ostvarite u svojoj karijeri?

Toliko toga. Da završim master, a potom i doktorat iz interdisciplinarnih studija. Cilj mi je da stvorim svoj umetnički mikrouniverzum. Na kraju krajeva, mislim da je to cilj svakog umetnika. Čeka me mnogo rada, ali imam mnogo energije. Želim da razvijam svoje veštine. A što se tiče muzike, sanjam da imam svoj crveni vinil, album u obliku gramofonske ploče sa crvenom i cvetnom štampom, sa jednom rečju – Dea. Sad ga vidim. Kad će se to desiti, ne znam, ali, kao muzičar, želim da doživim to iskustvo.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Mlade nade kulturnog i umetničkog stvaralaštva u Srbiji” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.