„Deca“ i „Predsmrtne radosti“ Milene Marković

Zato mi je kad je svakodnevica u pitanju bio bitan  žargon – rekla je Milena Marković, pesnikinja, scenaristkinja i dramska spisateljica u sklopu sajamskog programa Portret pesnikinje koji je upriličen kao razgovor između nje i pisca Muharema Bazdulja.  Govoreći o svojim počecima Marković je rekla da je u ranoj  mladosti kao i većina posegla za imitacijom i da je tada birala „tamne pesnike“, od romantizma, kao omiljene struje, do dekadenata.

– Međutim videla sam da to ne valja i odabrala  da pišem eksplicitnim jezikom. Usput sam pokazala da mogu i od toga drugačije, tako da sad pišem poemu. Neko me je pitao zašto, rekla sam  – „može mi se“ . – objasnila je Marković. Prema njenim rečima  ta poema će se verovatno zvati „Deca“, a pošto je ona jako tužna pored nje će napisati i jednu veselu erotsku  Predsmrtne radosti. Pokušavajući da objasni otkud poema Milena je kazala  da je poslednjih deset godina fasciniraju pisci kao što su Uelbek i Prilepin i da  prozu inače ne piše zato, što kako je ocenila, nema kreativni kapacitet, niti vreme  potrebno za takvu vrstu pisanja. – Možda nisam ni sposobna, ko zna, videću – dodala je.

Govoreći o neizrecivom Milena je rekla da ono uvek ima veze sa čežnjom ili strepnjom , što su inače najveći pokretači  u literaturi. – Postoji nešto što preti ljudskom životu u svakom mogućem trenutku. Možemo osetiti ali ne znamo šta je i to može biti neizrecivo. Isto tako neizrecivo može biti nešto čarobno, divno što još nismo dohvatili. Dve jedine umetničke discipline koje uspevaju to da dočaraju su muzika i poezija – konstatovala je Marković.

– Kad razmišljam o poeziji Milene Marković razmišljam uvek na dva kanala .- primetio je Muharem Bazdulj. –  S jedne strane o Mileni razmišljam  kao i o drugim pesnicima koje volim i koji su mi dragi na nivou onoga što ta poezija izaziva u meni. Međutim, kada govorimo o Mileni i njenoj potpuno inokosnoj poziciji, ne samo na srpskoj pesničkoj sceni, nego i šire, govorimo o poeziji koja na skoro volšeban način uspeva da komunicira sa jako širokim krugom čitalaca. Kad bi gledali pesničke knjige koje imaju takav odjek kod puka bez ikakvog pežorativnog konteksta tu Milena uopšte nema presedana – zaključio je  Bazdulj.  On se slaže sa Milenom da je lirska  poezija povezana sa nastankom gradova, ali da njen razvoj  ima veze i sa gubitkom vere u boga kao socijalnim pokretačem stvari.

–  Kad ljudi odustaju od vere u boga odustaju od vere u besmrtnu dušu.  To je loša trgovina jer umesto toga dobiješ ono što se zove ličnost identitet, sopstvo …-  ukazao je Bazdulj, dodajući da je poezija u svemu tome „kusur“.

– Poezija služi da izađeš iz granica samog sebe. Zajedno sa pojavom onog što Englezi zovu „self“ dolazi do prve zapadnoevropske epidemije bolesti – melanholije, koju mi danas zovemo depresija . Procvat depresije u našoj epohi hipertrofiranog individualizma dolazi od zatvorenosti u sopstvenu ličnost. Poezija je dugo bila pokušaj da se iz toga izađe –  istakao je Bazdulj.

Prema njegovim rečima poezija i danas zahteva dve stvari koje su zajedno jako retke – talenat i hrabrost,  ali Milena sebe ne vidi kao hrabru.

–  Ja gledam da  pesma bude dobra i da ne bude lažna. Svaki put kad sam progovarala u tim pesmama progovarala sam o stvarima koje su me se direktno ticale.  To se sa godinama menjalo…Kad su pitanju pesme imam veoma visoke kriterijume i kad  govorim mladim ljudima kažem im da je bitno da imaju svoj glas, da je on samo njihov i  ničiji drugi. Sve ostalo je rad. Ja sedim i slažem da to bude dobra pesma, da stane rame uz rame sa mojim učiteljima –  objasnila je Milena Marković.

Na pitanje Bazdulja  da li je neku od pesama napisala iz prve ruke, da kasnije u njoj ne promeni ni zarez Milena  Marković je odgovorila: –  Mnoge sam napisala iz prve ruke .„Laku noć sinovi moji“, i one koje ti voliš „Jebo vas CV“ – kazala je pesnikinja Muharemu Bazdulju.