Dela koja ostavljaju duboke tragove 1Foto: EPA-EFE/FRANCK ROBICHON

Sve papine elokventne poruke su tu – od potrebe za mirom, razumevanjem i tolerancijom. Sva urgentna pitanja su pokrenuta – od siromaštva do zaštite čovekove okoline, ali sve je delovalo nekako ravno. Pre kao platforma za reklamni spot pape i njegovih stavova o međunarodnim pitanjima, nego kao pravi, životni portret i razgovor sa prvim čovekom Katoličke crkve. Čovekom od krvi i mesa. Da li je Venders bio toliko impresioniran, ili ponizan pred ličnošću pape, pitanje je? Ali rezultat, nažalost, nije slavan. Jednostavno, zašećeren je!

Da talenat ne zna za godine, najbolja je potvrda film „Devojka“. To je prvi film 26-godišnjeg belgijskog sineaste Lukasa Ghouta, koji je prikazan u Selekciji Izvestan pogled i koji je doživeo desetominutne ovacije na pres-projekciji. Odmah je postavljeno pitanje – da li je on novi Ksavijer Dolan?! Rođena kao dečak, Lara se priprema da postane balerina i da se operiše, kako bi promenila pol. Ona (on) je pod strahovitim unutrašnjim pritiskom. Prvo, kako da izdrži svakodnevne drakonske fizičke napore i vežbe i, drugo, kako da prikrije sve znake da je dečak pred svojim drugovima. Ono što počinje kao jedna mirna studija karaktera, transformiše se u strahovitu dramu, obeleženu bolom i beznađem da će ikada biti prihvaćena. Ovu veoma delikatnu temu, Ghant je izneo sa rafinmanom, suptilnošću, merom. Sa klasom i elegancijom. Sa pravim pogledom i empatijom. Kamera naprosto posmatra, sluša i voli svoje karaktere na redak, jedinstven način. Ne bi bilo nikakvo čudo da mladi Belgijanac osvoji Camera d’or, odnosno Pamu za ovaj čudestan film. Pitanje je samo zašto „Devojka“ nije uključena u zvaničnu selekciju?

To isto pitanje moglo bi se postaviti i za još jedno delo, koje nam je ponudila Nedelja kritike, film „Ne ostavljaj duboke tragove“ Debre Grenik. Nakon što se proslavila sa „Winter’s Bone“ 2010, ona je naprosto nestala, da bi se sada pojavila sa fascinantnim delom. Priča je smeštena u gustim šumama Portlanda, gde otac Vil, vojni veteran (Ben Foster) i njegova 13-godišnja kćerka Tom (Thomasin Harcourt Mc Kenzie) rešavaju da žive u prirodi, daleko od civilizacije. Koji kompleksan, inteligentan i fino intoniran film. To je realistična, pažljivo i mudro napravljena priča, sa osećajem šta je moguće i šta je riskantno kada čovek reši da okrene leđa konvencionalnom načinu života, a da istovremeno izbegne stigmu beskućnika. Film je napravljen sa nežnošću, delikatnošću, brižljivošću, jednim mezzo voce. Iako naslov kaže „Ne ostavljaj duboke tragove“, glavni junaci su, kao i ceo film, ostavili duboke, duboke tragove. I to bez ikakvih ekoloških propovedi!

Da li ste ikada razmišljali o tome kakva je razlika između bioloških i afektivnih veza? Da li su roditelji, koje nismo mogli da biramo, koji su nam zadati, oni koje bismo i sami izabrali? I koje su veze prave – one iz čiste ljubavi ili one po srodstvu, krvi, formalne? To su neka od pitanja koja nam u svom toplom i divnom filmu „Sitni lopovi“ postavlja slavni Japanac Hirokazu Kore-eda. Reditelj kaže da je inspiraciju za film našao u štampi, koja je puna tekstova o tome kako se rođaci međusobno varaju, lažu, zlostavljaju, potkradaju, pa čak i ubijaju. To ga je nateralo da pomisli i da se upita – da li su sada u Japanu porodice više povezane zločinima nego ljubavlju. U svom filmu on nam daje portret jedne siromašne porodice koja jedva preživljava i čiji se članovi povremeno bave sitnim krađama kako bi sastavili kraj s krajem. Atipične utoliko što se skoro do samog kraja filma ne može tačno reći ko je tu i u kakvoj rodbinskoj vezi s kim, ali beskrajno šarmantne, lagane, u kojoj vlada sklad, harmonija, požrtvovanost, ljubav, razumevanje i podrška. I koja pod svoj krov, u toj sirotinji, prima nepoznatu devojčicu, koja je očito bila zlostavljana. Na samom kraju filma zagonetka se razrešava, ali gledaocu ostavlja da sam odgovori na mnoga suštinska, životna pitanja. Pre svega šta porodicu čini porodicom? Ovaj lep, topao, mudar film iznela je čitava ekipa poznatih japanskih glumaca, na čelu sa dvoje nezaboravnih klinaca.

Prestižni kineski reditelj i stari znanac Kana Jia Zang-ke se ovoga puta predstavio sa delom vrlo sofističnog naziva „Pepeo je najčistije belo“. Ispostavilo se da film savršeno paše nazivu. Godina je 2001. Glavni junak je gangster, vođa bande, a glavna junakinja njegova sledbenica i najbliži saradnik. Oni su mladi, atraktivni i žare i pale u kineskom podzemlju zabave i kocke. I tada počinje hronika data u tri ritmička perioda koja priča o tome kako se vole, zatim razilaze, iznova nalaze i međusobno uništavaju, ali nemoćni da se oslobode jedno drugog. U pozadini ove romantične i okrutne priče otkrivamo modernizaciju i izgradnju Kine XXI stoleća. Film nosi neverovatna Zhao Tao, rediteljeva heroina na filmu i u životu, koja će možda dobiti i Palmu za svoju apsolutno impresivnu ulogu.