Foto: Miroslav Dragojević
Dr Nele Karajlić postoji na muzičkoj sceni skoro 40 godina, a mnogo je onih koji ne znaju da je njegovo pravo ime Nenad Janković.
Rok muzičar, kompozitor, glumac, pisac i televizijski režiser Nenad Janković, poznatiji kao dr Nele Karajlić, govorio je za Portal RTCG o Novom primitivizmu, Zabranjenom pušenju, Top listi nadrealista, kulturnom bumu ’80-ih godina u Jugoslaviji, partijskoj cenzuri i medijskoj halabuki zbog afere „Crk’o maršal“, ali i najavio novi koncert za crnogorsku publiku.
Na pitanje kad je dr Nele Karajlić „pretekao“ Nenada Jankovića i ko ga danas zove pravim imenom Dr Nele odgovara: „Pravo da Vam kažem ne sećam se. Negde pred prelazak iz gimnazije na fakultet u onim godinama kada se iz školskih klupa selimo direktno u život. Niko nije ni pretpostavljao da će Nele Karajlić tako dugo da traje. Svi smo bili uvereni da će se Nenad Janković ponovo vratiti“.
Govoreći o tome šta je za njega bilo biti Jugosloven, a šta Sarajlija, dr Nele Karajlić kaže da je to bilo zlatno doba naše popularne kulture.
„Nije bilo godine, a da nije izašla neka ploča koja je remek delo ili neki film koji je bio u vrhu evropske kinematografije. Zato mi to vreme i pamtimo po dobru. Ono nije bilo dobro u ekonomskom ili političkom smislu, ali je kultura cvetala. Zato je lepo bilo biti Jugosloven“, dodaje on.
Prisećajući se osamdesetih godina, vremena koje je donelo kulturni bum, osnovan je umetnički kolektiv NKS (Neue Slowenische Kunst) u Sloveniji, ali i pokret Novi primitivizam u BiH, čiji je Nele bio osnivač, kaže da mu sada to vreme izgleda kao neki vatromet.
„Kud god da se okreneš nešto se zanimljivo dešavalo, neki poseban zanos gonio je omladinu da sluša, gleda, čita. Tako je bilo i u svijetu. Rodne godine. Bili smo mladi, pa smo, po prirodi stvari mislili da će to večno da traje. Međutim, rodne godine su prošle… počela je suša“, kaže Dr Nele Karajlić.
Navodi da je domaća muzika bila dominantnija od „uvozne“u potpunosti, navodeći da su u Jugoslaviji prodavali više ploča nego velika svetska imena.
„Stounsi su svirali u manjim dvoranama od onih u kojima su svirali neki naši veliki bendovi. Jednostavno, publika je bila naklonjena domaćoj muzici. To je, naravno, bila neka vrsta politike onih koji su brinuli o kulturi, ali uzalud ta briga ukoliko nema talenata. Srećom, Jugoslavija je imala talenata na pretek“, dodaje Dr Nele Karajlić.
Ceo intervju na linku na portalu RTCG.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
