– Ima velikih, pametnih, darovitih i časnih koje poštuješ, ali ih ne možeš voleti. Predrag Lucić je (odbijam da dodam reč „bio“, kao što sam danas, kucajući poruke, brisao reč „umro“) od one najređe sorte izuzetnih među nama: velik, pametan, darovit, častan, vredan, dobar, drag: morao si ga voleti, istrajno i bezinteresno, a duboko poštovanje se podrazumevalo. Novinar, satiričar, pesnik, urednik; kolega, prijatelj, čovek: pamet i srce, radoznalost i sveznadarstvo bez pretencioznosti, oštroumnost bez toksina zlobe. Nezamislivo je, ne dolazi u obzir da ga nema – kaže za Danas novinar Teofil Pančić.

Miloš Vasić smatra da je Predrag Lucić verovatno najveći hrvatski pesnik.

– Tih njegovih par zbirki su apsolutno fascinantne. Ja povremeno otvaram ovaj „Hai Haiku“ i svaki put vrištim od smeha. Dubok, inteligentan i hrabar do bezumlja – kazao je novinar Miloš Vasić za svog prijatelja Predraga Lucića. Vasić je Lucića upoznao početkom devedesetih.

– Peđa, Viktor Ivančić i pokojni Đermano Điđo Senjanović su došli kod nas u redakciju Vremena 1991. godine. Nekako su se odmah pojavili i sećam se da smo se divno ispričali. Otada smo održavali odnose, viđali se – rekao je Vasić dodajući da će Lucića pamtiti kao jako duhovitog u društvu, velikog kafanskog drugara i veseljaka.

– Sjajan čovek, odličan novinar. Ja lično sam izgubio divnog prijatelja – kaže pisac Filip David za Danas dodajući da je imao zadovoljstvo da se s Predragom Lucićem upozna još početkom devedesetih godina.

– Tada me je, posredstvom Mirka Kovača, pozvao na saradnju sa Feral Tribjunom. Za mene je to bila vrlo važno u tom periodu. Feral je bio najbolji časopis na prostorima bivše Jugoslavije gde se otvoreno i kritički moglo govoriti o onome što se događalo prilikom raspada zajedničke države. Predrag Lucić je nešto kasnije bio urednik književne edicije Feral Tribjuna i objavio je prepisku između Mirka Kovača i mene pod nazivom „Knjiga pisama 1992-1995“. To je takođe i za Kovača i za mene u ono vreme bilo izuzetno značajno. To je knjiga u kojoj smo govorili o svojim iskustvima, neprilikama i prilikama, u onom, kako ga ja zovem, mračnom vremena. S Predragom Lucićem smo izgubili čoveka koji ulazi u istoriju ne samo hrvatskog novinarstva, nego području cele bivše Jugoslavije – zaključuje Filip David.

Žarko Korać napominje da je Lucić bio nalik Rableu.

– To je za mene jako tužna vest jer Feral Tribjun, čiji je Lucić suosnivač i čijem je on duhu ostao veran do kraja života, bio dostojan jednog Fransoa Rablea u našim uslovima. Ta količina satire i hrabrosti da se progovori o ljudskoj gluposti, nacionalizmu i ratnom zlu bez premca je na našim prostorima – kaže Korać. On se prisetio i nastupa Borisa Dežulovića i Predraga Lucića pre godinu dana u Centru za kulturnu dekontaminaciju gde su se šalili i pevali uz konstataciju da je to jedna posebna vrsta mediteransko dalmatinskog duha koji mi ovde, u Srbiji, nemamo.

Novinar Novog lista i autor monografije Smijeh slobode o Feral Tribjunu Boris Pavelić kaže za Radio Slobodna Evropa da je Predrag Lucić bio jedan od najvažnijih novinara i pesnika u poslednjih pola veka u hrvatskom novinarstvu i novinarstvu zemalja bivše Jugoslavije.

– Njegov novinarski credo, kao i credo njegovih kolega iz ‘Feral Tribjuna’ može se sažeti u jednu riječ – sloboda. Nikada nije pristajao na nikakve politike i ekonomske pritiske i u tom je smislu radio i svoje novinarstvo. Njegov pjesnički i parodijski opus tek ima biti pročitan, jer on je objavio šest-sedam opsežnih knjiga parodijskih stihova. Utjecaj i domet novinarstva, pjesništva i dramaturgije Predraga Lucića danas je – premda dosta poznat – još uvijek nedovoljno procijenjen i tek će vrijeme koje dolazi – nadajmo se – uistinu procijeniti koliko je važan za hrvatsko društvo bio Predrag Lucić – kaže Pavelić.

Rođen je 12. februara 1964. u Splitu. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu studirao je pozorišnu i radio režiju. Režirao u Beogradu, Splitu i Tuzli, a na Splitskom ljetu 1987. godine napravio festivalske novine Summer Times. Od 1985. povremeno sarađuje u Feralu, satiričnom podlistku Nedjeljne Dalmacije, koji će kasnije izrasti u čuveni Feral Tribjun. Zajedno s Viktorom Ivančićem i Borisom Dežulovićem suosnivač je ovog lista, a prve brojeve potpisuje kao glavni i odgovorni urednik. Feral je u jednom trenutku proglašen za najbolji satirični list, a kaže se da je dobio više međunarodnih nagrada „nego celokupno hrvatsko novinarstvo u celoj svojoj istoriji“. Pokrenuo je i uređivao Feralovu biblioteku. Kada je Feral ugašen, u riječkom Novom listu od leta 2009. pisao je dnevnu kolumnu pod naslovom „Trafika“. Objavio je „Greatest Shits – Antologiju suvremene hrvatske gluposti“ (u koautorstvu s Borisom Dežulovićem, 1998), pesmaricu „Haiku haiku jebem ti maiku“ (2003), knjigu lirike „Ljubavnici iz Verone“ (2007), a od svojih pesama i tuđih „programa za zaglupljivanje“ sačinio čitanke „Sun Tzu na prozorčiću“ (2009) i „Bezgaća povijesne zbiljnosti“ (2010). Od 2007. zajedno s Dežulovićem nastupao je u pesničkom kabareu „Melodije Bljeska i Oluje“. Nagradu „Judita“ Splitskog leta za umetnička dostignuća u dramskom i muzičkom programu dobio je 2017. za dramu „Aziz“.

Bio je član Hrvatskog društva pisaca i Hrvatskog PEN centra, potpisnik Deklaracije o zajedničkom jeziku, dobitnik nagrade Kočićevo pero.

Častan, dobar, prkosan, hrabar… prijatelj

Književnica i saradnica Ferala Daša Drndić izjavila je za Slobodnu Evropu da je jako tužna zbog smrti Predraga Lucića.

– Što da vam kažem, ne mogu još doći sebi… Bio je častan, bio je beskrajno dobar, bio je pošten, bio je prkosan, bio je hrabar, bio je prijatelj. A ja sam bolesna i ne mogu da idem da se pozdravim s njim, tako da mi je to još teže. I nekako u posljednje vrijeme sve neki dragi i bliski ljudi odlaze – kaže književnica.