Dušan Kovačević: Sa Božom Koprivicom sam delio san o fudbalu, decenijama smo ga igrali tri puta nedeljno

Božo Koprivica, jedan od najposebnijih i najizuzetnijih pisaca, i jedan od najboljih dramaturga, „levičar, pilot – lovac, španski borac, Crnogorac, Jugosloven, Nikšićanin, Dubrovčanin, Beograđanin i partizanovac“, kako je sebe opisivao, premunio je 20. marta, a njegov odlazak rastužio je kulturnu javnost u našem regionu.

Kako navodi Kovačević, oni su se družili pre svega i najčešće na fudbalu.

– Božo je bio sjajan fudbaler i fanatični navijač Partizana, što svi znaju, i od tog našeg druženja sportskog, kasnije smo počeli i da sarađujemo. Čitao sam skoro sve što je pisao i objavljivao, Božo je uređivao i mnoge rubrike u raznim književnim časopisima, i nekoliko puta mi je bio asistent na predstavama, na „Urnebesnoj tragediji“, na „Lariju Tompsonu“, na filmu „Andergraund“…

Bio je vrlo radoznao čovek, podseća Kovačević, znao je mnogo o pozorištu, o pozorišnoj igri, glumcima…

– Negde oko nove godine me je zvao, rekao da piše monografiju o Bogdanu Dikliću, i pitao da li bih ja napisao jedan prilog. Naravno, prihvatio sam to s velikim zadovoljstvom, Dika sam upoznao još na Akademiji koja je tada bila u Knez Mihailovoj ulici, i dosta smo sarađivali i družili se.

Čuo sam se sa Božom još nekoliko puta posle toga, a ovaj naš dogovor je zaključen pre, od prilike, desetak dana – rekao sam mu da ću esej o Diku da završim do kraja aprila. To je bio naš poslednji razgovor. Dogovorili smo se i da se uskoro vidimo, da bi me u petak, pred put na festival u Jagodini koji je te večeri trebalo da proglasim otvorenim, dočekala vest da je Božo preminuo.

Bio sam u šoku, nisam imao nikakvu indiciju tokom našeg razgovora da je bolovao – kaže naš najznačajniji savremeni dramski pisac, reditelj i akademik SANU.

Znao je, naravno, kako navodi, da je Božo ranije imao ozbiljnih zdravstvenih problema koje je savlađivao, neki su bili realni, a neki iz opsesije i strahova koje je nosio još od ranog detnjstva, i koje je opisivao i u svojim knjigama i romanima.

– Ne znam šta se sada dogodilo da tako ode u tren, preko noći, jer kad smo tada razgovarali delovalo mi je da je zdrav, uopšte nije pominjao da se oseća loše. Jako me je potresao njegov odlazak.Otišao je još jedan izuzetni čovek iz generacije koja je 70-tih i 80-tih godina obeležavala i činila jugoslovensku i našu književnost i kulturu.

Moj rokovnik sa imenima i telefonima prijatelja, koji su stvarali istoriju pozorišta, filma, literature, pošto kao i Božo ne koristim mobilni, postao je kao neka knjiga pokojnih. Sada je i Božo jedan od tih ljudi, na veliku žalost svih nas koji smo ga poznavali.
Bio je poseban, svoj, neobičan, i kao pisac i kao čovek, a bio je veličanstveni pisac, i velilčnstveni fudbaler, navodi Kovačević.

– Decenijama, negde do polovine 2012, Božo i ja smo igrali fudbal tri puta nedeljno – ponedeljkom, četvrtkom i subotom, igrali su u nekim periodima sa nama, pomenuću nekoliko imena, Bogdan Diklić, Branko Baletić, Goran Marković, Peca Ejdus, Miki Manojlović, Rade Šerbedžija, Emir Kusturica, Dušan Prelević, Ljubiša Samardžić, Filip David kome nije baš „išlo“, pa je odustao, dolazio je samo kao gledalac.

Kasnije su počeli da im se pridružuju ozbiljni fudbaleri. kao Moca Vukotić kad je prestao profesinalno da igra, ili reprezentativac Milan Janković koji je igrao u Realu – seća se Kovačević.

– U toj našoj ekipi, Božo je, naravno, bio najbolji. Od Vračara, gde smo počeli, gotovo da nema sportskog cenrta u gradu gde nismo igrali, a na betonu u jednoj školi igrali smo fudbal skoro dvadeset godina.

Božo nije vozio, pa sam ja često odlazio po njega ili ga vraćao posle utakmica, i ta naša fudbalska druženja su ono najupečatljivije po čemu ću ga pamtiti. Božo je sanjao da bude reprezentativac, njegova životna želja je bio fudbal, što je bio i moj neostvareni san, i mi smo ga delili decenijama – kaže Dušan Kovačević.