Festival u Kanu: Žiri će imati ozbiljnih problema – neće imati dovoljno nagrada

Jer toliko je inspirativnih, intrigantnih, smelih, inteligentnih i odvažnih ostvarenja, da će, čini mi se, palmi biti malo.

Zato im predlažem da blagovremeno odu do nekog rasadnika i obezbede dovoljne količine kako u subotu veče ne bi bilo panike!

Novi talas

Čudo se dogodilo!

Trebalo je doista imati hrabrosti i talenta pa se uhvatiti u koštac sa rekreacijom kultnog francuskog filma „Do poslednjeg daha“ i još ga predstaviti na Kroazeti!

I kad se još zna da je to učinio jedan Amerikanac, podvig je tim veći!

U svom najnovijem filmu, „Novi talas „/ Nouvelle Vague, Ričard Linklejter uranja u mitologiju nastanka „Do posednjeg daha“ / À bout de soufflé.

I to čini sa osmehom, igrom i ogromnom dozom šarma.

Film je i omaž i komedija karaktera; duhovit, autoironičan, pun sitnih gegova, intelektualnih dosetki i ljubavnih tenzija koje paraju kadar jednako kao i stara Leica kamera.

Linklejter prikazuje ključne figure tog doba, uključujući Godarda (Guillaume Marbeck), Džin Siberg (Zoey Deutch), Žan Pol Belmonda (Aubry Dullin) i Fransoa Trifoa (Adrien Rouyard), kroz portrete koji oživljavaju njihovu energiju i kreativnost.

Film istražuje i tenzije iza kulisa, poput sukoba između Godara i producenta Georgesa de Beauregarda, osvetljavajući složenost umetničkog stvaranja u revolucionarnom periodu.

Nisu zaboravljene ni Šabrolova lula, Godarove naočari, Belmondov šeširić, Džin Siberg baletanke i frizura a la garcon.

Inspirisani i nadahnuti američki sineasta se ne boji da bude razigran – njegov Godar mrmlja, blefira i luta u potrazi za smislom umetnosti, dok Siberg i Belmondo vode beskonačne dijaloge o životu, cigaretama i kadrovima.

Ovaj pitak, lagan i gledljiv film se istovremeno podsmeva i divi svojim junacima, ne idealizujući ih, već ih prikazujući kao mlade ljude sa neutaživom žudnjom za promenom i haosom koji je nužan deo svakog stvaranja.

„Nouvelle Vague“ je istovremeno duhovita lekcija iz istorije filma i pravi mali kabare snova – zabavan, šarmantan i pun one Linklejterove neopipljive topline, koja svaki njegov film čini ljudskijim, čak i kada govori o revoluciji.

Ovoga puta filma.

Hrabre nove autorke

U svom rediteljskom debiju glumica Kristen Stjuart donosi adaptaciju memoara Lidije Juknavič, stvarajući film koji je istovremeno intiman i neukrotiv.

„The Chronology of Water“ prati Lidijin put kroz traumu, seksualno oslobađanje i umetničko samootkrivanje, prikazujući njenu borbu za pronalaženje glasa u svetu koji često guši žensku ekspresiju.

Radnja filma kreće od trenutka kada mlada plivačica, suočena s porodičnim nasiljem i gubitkom novorođenčeta, beži iz tradicionalnih okvira i kreće putem autodestrukcije, eksperimentisanja i umetnosti – tragajući za sobom kroz razne oblike pobune.

Imogen Poots u ulozi Lidije pruža snažnu i transformativnu ulogu, dok Stjuart koristi fragmentisanu naraciju, 16mm film i disonantni zvučni dizajn kako bi dočarala psihološki haos i emocionalnu intenzivnost.

„The Chronology of Water“ nije samo film o traumi; to je umetnički čin otpora, koji potvrđuje Stjuart kao hrabru novu autorku u savremenom filmu.

U svom drugom dugometražnom filmu, „Renoir“, japanska rediteljka Chie Hayakawa donosi intiman i lirski prikaz odrastanja jedanaestogodišnje devojčice Fuki u predgrađu Tokija 1987. godine.

Dok se suočava sa teškom bolešću oca i emocionalno odsutnom majkom, Fuki se povlači u svet mašte, istražujući telepatiju i gradeći sopstveni unutrašnji svet.

Hayakawa, poznata po svom prethodnom filmu „Plan 75“, koristi suptilnu režiju i vizuelni stil koji podseća na impresionističke slike Renoara, stvarajući atmosferu koja je istovremeno nostalgična i duboko emotivna.

Kroz Fukiinu perspektivu, film istražuje teme tuge, usamljenosti i snage dečje imaginacije.

Glumačko ostvarenje mlade Yui Suzuki kao Fuki je posebno, zapanjujuće, donoseći autentičnost i dubinu liku koji balansira između detinjstva i suočavanja sa stvarnošću.

Ovim impresivnim introspektivnim delom Hayakawu je još jednom potvrdila da joj je mesto među najznačajnijimu autorkama u savremenom japanskom i svetskom filmu.

O krhkosti i bolu

U svom najnovijem filmu „Die, My Love“ rediteljka Lin Remzi, o kojoj sam vam pre neki dan detaljno pisala, donosi intenzivnu i emocionalno snažnu priču o Grace, mladoj majci koja se suočava s postporođajnom depresijom i psihotičnim epizodama, izolovana u ruralnoj Montani.

Film istražuje teme mentalnog zdravlja, majčinstva i identiteta, ne nudeći jednostavne odgovore, već poziva gledaoce na introspektivno putovanje kroz Graceinu psihu.

Dženifer Lorens briljira u glavnoj ulozi, prikazujući Graceinu unutrašnju borbu sa izuzetnom dubinom i složenošću.

Podržan snažnim izvođenjima Roberta Patinsona, LaKeitha Stanfielda, Sisi Spejsek i Nika Nolta, „Die, My Love“ je film koji ostavlja dubok utisak, podsećajući nas na složenost ljudskih emocija i izazove s kojima se suočavaju žene u savremenom društvu.

Slavna Škotlanđanka Lin Remzi, majstor vizuelne psihologije i dela unutrašnje napetosti, ponovo dokazuje da je jedno od najradikalnijih i najosećajnijih imena savremenog autorskog filma.

Njena kamera ne beleži svet – ona ga oseća, razlaže, i iznova sastavlja u fragmentima bola, želje i tišine.

„Die, My Love“ nije samo film o padu – to je krik žene koju niko nije čuo na vreme.

U svom najnovijem filmu „A Pale View of Hills“ japanski reditelj Kei Ishikawa donosi introspektivnu adaptaciju debitantskog romana nobelovca Kazua Išigura.

Film prati Etsuko, japansku udovicu koja živi u Engleskoj osamdesetih, dok se priseća svog života u postratnom Nagasakiju pedesetih godina.

Kroz njene fragilne i ponekad nepouzdane uspomene, otkrivaju se složeni odnosi sa ćerkama i prijateljicom Sashiko, osvetljavajući teme gubitka, krivice i kulturne dislokacije.

To je priča o ljudskoj krhkosti, traumama, bolu i istorijskom nasleđu koje odjekuje preko generacija i kontinenata.

Ona istražuje istoriju kao ličnu mitologiju, sa slomljenim sećanjima koja oblikuju upečatljiv, ali duboko dvosmislen narativ.

Ima nečeg dirljivog, setnog, ljudskog u toj zanimljivoj i potresnoj priči, koja je prelepo filmovana i kojom dominira čarobna, nestvarna Suzu Hirose, u svojoj blistavoj krhkosti.

Dokumentarac o Orvelu

Raoul Peck, jedan od najsamosvojnijih političkih autora današnjice, u svom dokumentarcu „Orwell – 2plus 2 = 5“ ne pravi biografski film – on vodi rat protiv zaborava.

Njegov Orvel nije samo pisac, već svedok epohe čiji su duh i demoni živi i danas.

Peck se vešto igra kontrastima – između slike i glasa, arhive i inscenacije – stvarajući film koji ne pokušava da se dopadne, već da probudi.

U Peckovom rukopisu oseća se odjek „I Am Not Your Negro“, ali umesto Boldvina sada govori Orvel – hladnije, britkije, ali jednako proročki.

Vizuelna naracija teče kao tok svesti, razbijajući klasične forme kako bi se podvuklo jedno ključno pitanje: da li svet koji Orvel opisuje još traje, samo pod drugim imenom?

Ono što Peck postiže jeste paradoks – vraća Orvela u istoriju da bi ga oslobodio iz nje.

On nas ne poziva da čitamo Orvela, već da ga živimo.

Film gori tiho, ali ostavlja pepeo koji se lepi za savest.