Ko je glumac Filip Gajić, „svaštar“ u profesiji bez bitnijih dostignuća i „neklasičan“ muškarac, i šta ga je preporučilo vlasti za mesto novog direktora Bitef teatra

Naravno da režimski udari na kulturu i sve ostale profesije, struke i pojedince koji ne pristaju da postupaju po naređenju više nikoga ne iznenađuju – to se u ovih godinu i po dana dešava iz sekunde u sekund, mimo zakona, procedura, zvaničnih obrazloženja.

Javnost će za razloge smena dvoje čelnika pozorišta koja su oni uspešno vodili, saznati tek, kako je obećala Jelena Medaković, sekretarka za kulturu Grada, „kad se objave zvanična rešenja tih odluka“. Za sada se samo zna da su dobili „šut karte“ zbog, kako je navedeno na sednici, „obavljanja dužnosti suprotno odredbama zakona“.

Na mesto Miloša Latinovića, nagrađivanog pisca, dramaturga i menadžera u kulturi imenovan je glumac Filip Gajić, „svaštar“ u umetnosti, reditelj, producent, romanopisac, osnivač Narodnog pozorišta Dorćol – Kosmodrom, čija profesionalna biografija nema relevantnih mesta, ali za koga je vlast očigledno procenila da on neće obavljati dužnosti suprotno odredbama njihovih „zakona“.

Latinović je bio na mestu direktora Bitef teatra od 2013. godine, poštujući njegovu misiju da otkriva nove pozorišne tendencije na lokalnom nivou i bude mesto slobodnog, kritičkog i angažovanog stvaralaštva, jer se od svog osnivanja 1989. ovaj teatar bavi i produkcijom i organizacijom Bitef festivala.

Tako je Bitef teatar i u godinama njegovog mandata svojim repertoarom i programima okupljao najznačajnije stvaraoce, mnoge od njih i sa evropskim nagradama, poput Maje Pelević, ili Minje Bogavac, Filipa Vujoševića, Jelene Bogavac…, ali i oni regionalne, poput hrvatskg filozofa Srećka Hrvata, kojima je osim vrhunske umetnosti „zajednički imenitelj“ i beskompromisni kritički javni aktivizam.

I to je Latinoviću „došlo glave“ – jedina predstava na repertoaru naših pozorišta koja prati ovaj aktuelni trenutak, i koja se od premijere i na gostovanjima igra s ogromnim upsehom – „Dora ili Ko će da prošiva prsluke“, autentična priča koja se zasniva na pismima koje razmenjuju novosadska rediteljka Andreja Kargačin i Dora, njena drugarica iz detinjstva, aktivistkinja u političkom egzilu zbog sudskog postupka zasnovanog na prisluškivanom razgovoru, zbog kog je optužena za „rušenje ustavnog poretka“.

Posebno, kako Danas saznaje, neslaganje sa novim predsednikom Odbora Bitef festivala, dramaturgom Spasojem Ž. Milovanovićem, koji je na ovu funkciju „priveden“ u decembru prošle godine, sa mesta direktora Narodnog pozorištra u Nišu.

Latinović je, kao član ovog odbora, posle dvogodišnjih skandala i odamzde vlasti nad Bitef festivalom, upućivao primedbe na „novi koncept“ kojim Milovanović želi da „prekroji“ festival koji je jedan od najuglednijih u svetu.

Tako Filip Gajić dolazi na čelo Bitef teatra, a po automatizmu i člana Odbora Bitef festivala, koga u ovom pozorištu a ni festivlu, nismo sretali ni kao publiku. Doduše, nismo ga mnogo gledali ni u njegovoj matičnoj kući, Beogradskom dramskom pozorištu, čiji je stalni član ansambla još od 1992. godine, i za to vreme, do danas, odigrao je oko desetak uloga.

Na to se i sam požalio 2018. u jednom od retkih intervjua, pred premijeru predstave „Na tragu“, u kojoj se posle pauze od dvadeset godina opet našao  na sceni BDP-a.

„Opšte je poznata stvar da u našem esnafu vlada tiha, nevidljiva korupcija čiji je mehanizam vrlo teško uhvatiti, a i niko nije ni posebno zainteresovan da ga uhvati. U teatru na Crvenom krstu dugo se održavala jedna močvara, a mene su doživljavali kao „faktor uznemirenja“. Uredno sam odlazio u pozorište, tražio da radim, ali sam uvek dobijao isti odgovor – da posla trenutno nema i da dođem za pet-šest meseci. Za to vreme smenjivali su se upravnici i ja sam svima postavljao isto pitanje: „Mogu li da zaslužim svoju platu?“

Ali, zato je Gajić ovih decenija bio shvaćen kao umetnik u KPGT-u Ljubiše Ristića gde je režirao brojne predstave (neke i po svojim tekstovima). Kako je izjavljivao, s Ristićem je u prijateljstvu još od 1977. godine, kada je kao dečak igrao u njegovoj predstavi „Oslobođenja Skoplja“.

Gajić se oprobao i u filmskim vodama kao scenarist, reditelj i producent igranog filma „Sizif K.“ (2015), a pre toga gledali  smo ga kao Tomču u filmu „Nečista krv“ (1996), seriji „Žene sa Dedinja“ (2011), i u epizodi nagrađivane serije „Nobelovac“ (2024), u liku Bore Stankovića. Objavio je i dva romana, „Pisma Danilu Kišu“ i „IX rukovet“, a najponosniji je teatrom Kosmodrom, u kojem okuplja mlade nezaposlene glumce i reditelje. Ali, i tu se požalio: i oni, kako je objasnio, „jure karijere u institucionalnim pozorištima, a ne u slobodnim i nezavisnim“.

Međutim, sve što je do sada uradio u karijeri nije „povuklo“ ni veću pažnju kulturne javnosti i kritike, ni bitnije festivale, ni neke nagrade, priznanja, nominacije.

„Zli jezici“ bi rekli da se Gajić najviše proslavio brakom sa glumicom Lucijom Šerbedžijom, ćerkom Radeta Šerbedžije, svog profesora na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u čijoj je klasi diplomirao 1991. godine.

Pre braka sa Lucijom (2006), s kojom ima sina Sergeja i ćerku Anastaziju, Gajić je bio u braku iz koga ima ćerku Nataliju, a njegova treća supruga je bila glumica Jana Milosavljević, s kojom je 2017. dobio sina Joakima.

I reklo bi se da mu ovaj deo „karijere“ jako imponuje: na svom zvaničnom sajtu KPGT je preneo zabavno – tabloidni tekst iz Blica o Gajiću pod naslovom „Na ovog NEOBIČNOG TIPA iz Srbije masovno padaju ćerke poznatih, a nije klasičan muškarac“.

Filip Gajić je rođen u Beogradu 1967, i „zanimljivo“ je da se u ovih godinu i po dana nije oglasio čak ni o tragediji u Novom Sadu, gradu svojih studentskih godina, ni o prebijanju i privođenju svojih kolega i profesora sa Akademije na kojoj je diplomirao.