Francuski pisac Frank Buis, autor romana "Nijedne žene sin": Ne treba da se trudimo da zavedemo čitaoca 1foto promo Vaganar

Frank Buis jedan je od najintrigantnijih i najznačajnijih francuskih pisaca. Bio je gost ovogodišnjih Molijerovih dana na kojima je predstavio svoj roman “Nijedne žene sin”, koji je s francuskog prevela Jovana Ilić. Frank Buis rođen je 1965. godine. Završio je studije biologije i godinama je radio kao profesor u Limožu.

Prvi roman „La paix du désespoir“ objavio je 2004. godine. Sledi još nekoliko romana od kojih su „Glaise“ i „Plateau“ doživeli veliki uspeh u Francuskoj.

Roman „Nijedne žene sin“ (Né d’aucune femme) donosi mu međunarodni uspeh i brojne nagrade.

U ovom proznom delu čitamo strašnu priču, u kojoj nalazimo stari zamak u šumi, u njemu jednu četrnaestogodišnju devojčicu koju je siromašni otac prodao kako bi mogao da prehrani svoje preostale tri ćerke, gazdu zamka koji se tokom priče pretvara u čudovište nad čijom sudbinom bdi njegova majka kao stara veštica, a tu su i otac devojčice, koga izjeda kajanje zbog prodaje ćerke, duševna bolnica u koju ne zatvaraju samo umobolne, čudna žena koja je u nju zatvorena zbog ubistva sopstvenog deteta, kao i jedan ništa manje važan crkvenjak.

A u središtu svega toga je jedan sveštenik koji postaje, zahvaljujući sveskama koje su dospele u njegove ruke, svedok strašne priče koju je zapisala glavna junakinja.

Ovaj roman preveden je na desetak jezika.

Prošlu godinu obeležio je Buisov roman „Buveurs de vent“, koji je ovenčan prestižnom nagradom „Žan Žiono“.

I njega vredno prevodi Jovana Ilić.

Pišete o teškim temama, o trgovini ljudima koja je danas veliki problem. Koliko se ona razlikuje danas od vremena u kome se radnja vašeg romana dešava?

– Obrađujući tu temu nisam se vratio u prošlost, to je nažalost tema koja je prisutna i aktuelna dan danas, a pretpostavljam da će biti aktuelna i u budućnosti. Nije bio cilj da pišem o tome. Samo sam ispričao priču o četrnaestogodišnjoj devojčici koja nije znala ni da piše ni da čita, koja je preživela tragediju i dramu o kojoj na početku, kad sam počeo da pišem, nisam znao ništa. Nisam znao šta će se dogoditi s njom u tom zamku u kome se smešta radnja na samom početku. Da sam to znao, možda ne bih o tome pisao. Kao i u knjizi „Glaise“, koju sam objavio 2017, koja je priča o Prvom svetskom ratu, svedoči o tome da u meni ima toliko pobuna koje su potisnute da ne mogu da ih držim dugo a da o njima ne pišem, iako nemam ništa zajedničko sa devojčicom od 14 godina.

U romanu “Nijedne žene sin” pisali ste o slojevitosti i protivrečnosti ljudske prirode.

– Pisao sam i o svojim protivrečnostima, a ne samo o protivrečnostima ljudske prirode. Veoma je delikatno govoriti o tome gde se smešta ta naša emocija, odnosno osećanje. Zapravo, to nije nikakav manihejski, crno-beli svet. Kakvi god da su junaci, uvek se dogodi da svako od njih u sebi ima neku pukotinu koja izlazi na površinu. Taj strašni čovek u romanu koji ste pročitali je zapravo jedna vrsta oružja koje je proizvela jedna žena, a to je njegova majka. Koja ga je zarazila idejom, ubrizgala je u njega virus kako “njihova krv treba da nastavi da teče, da se njihova vrsta produži” bez obzira na cenu. Za njih je bilo neophodno da to urade. Za konjušara Edmona mnogi kažu da je u stvari kukavica, to je junak koji nema svoj identitet, koji čitav svoj život provodi u tome što mu drugi govore. On nikad ne zna da reaguje, niti da protumači ono što mu se zbiva.

U romanu spominjete različite uslovljenosti, koja je cena osvajanja lične slobode?

– Mogu da vam odgovorim samo kao romanopisac, a ne kao čovek, a moj odgovor romanopisca nalazi se upravo u romanima koje sam napisao. Ako pišemo, imamo mogućnost da budemo najhrabriji na svetu i da pokažemo najveću moguću snagu, jer čovek nije tu, on je iza romanopisca i na sreću može da zauzme neki otklon.

Jedan ste od najznačajnijih francuskih savremenih pisaca. Prateći francusku književnost sa strane ima se utisak da je u njoj previše političke korektnosti, koliko to ugrožava slobodu pisanja?

– Mislim da neki pisci previše razmišljaju o čitaocima. Misle na to da ih sačuvaju, da ih nečega poštede, da ih iznenade, da im podstaknu neka osećanja.

Dakle, pici se ulaguju čitaocima ili…

– Ima i toga. Reč je o književnosti koja podseća na uspavanku što je pevate deci pred spavanje. Mislim da uopšte ne treba da se trudimo da zavedemo čitaoca, ni da se trudimo da se on prepozna u našim osećanjima, da se identifikuje s nekim od junaka, jedino što treba da se trudimo kad uđemo u neku knjigu, bilo kao pisci ili kao čitaoci, da se u njoj ne izgubimo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.