Biblioteka „Gral“ izdavačke kuće Clio specifična je po tome što objavljuje dela autora iz književnosti koje se u nas retko prevode a važni su. To je slučaj i sa knjigom „Balkanski Hudini“ autora Jana Van Mersberhena, koju je sa holandskog prevela Jelica Novaković Lopušina.
Ona nam je pomogla prevodeći i za nas ono što nam je Jan Van Mersberhen, kao izuzetno prijatan sagovornik, u razgovoru rekao. Ovaj roman o balkanskom migrantu Ivanu koji živi u Holandiji nije samo još jedna priča o imigraciji, a možda je i najmanje o tome. Pripovedač je Ivanov prijatelj, koji ostaje bez posla i proživljava bračnu krizu. Prepuštanje neobuzdanom Ivanovom životu za njega je preispitivanje utvrđenih navika i životnih principa. S druge strane, Ivan uspeva da izrazi paradoks svoje pozicije kroz performanse koje izvodi: publika ga vezuje, ali on se oslobađa uvek brže od vremena vezivanja.
* Koliko je Holandija zaista multikulturno društvo, kako se ono što se događa u velikim gradovima odražava na selo?
– Amsterdam jeste multikulturni grad u kome živi preko devedeset nacionalnosti svih mogućih boja. Moj sin ide u razred gde ima samo troje plavušana, svi ostali su crnpurasti. Kod ćerke u razredu vršnjaci su možda bledolikiji, ali i oni dolaze iz mešanih brakova. Naravno, na selu je to sasvim drukčije, tamo je stanovništvo mnogo homogenije i svima je jasno da u Amsterdamu ne može da se koristi više taj kliše, odnosno predstava o crncu sa debelim usnama i minđušama po ušima koji je sluga. Na selu, s druge strane, ne može da dođe do te empatije, zato što tih drugih sa kojima bi ljudi trebalo da saosećaju jednostavno nema.
* Bilo je u Holandiji u poslednje vreme oko običaja vezanih za Svetog Nikolu polemika o tome da u njima ima tragova rasizma?
– Ljudima na selu nije jasno zašto se toliko o tome govori, za njih je to jednostavno dečji praznik i ništa više. Ta priča o Svetom Nikoli i njegovim pomoćnicima je nešto što se inače menja s vremenom, jer zadatak tog Crnog Petra nije bio samo da bude sluga belom svecu nego je on plašio decu. Recimo, taj detalj se i na selu promenio. Budući da roditelji ne žele da im se deca plaše, to je sad nov vid vaspitanja, pa Crni Petar više ne plaši decu, ali jeste još uvek crn i sluga. To im manje smeta, jer nema onih kojima bi to smetalo.
* U knjizi se dotičete raznih tema, uspeli ste da izbegnete patetiku. Koliko danas postoji holandski identitet i šta bi to uopšte bilo?
– Ranije je možda i postojao, a fudbal je možda najizrazitiji ujedinitelj identiteta. Holandski identitet je prilično otvorena stvar. Mi sebe smatramo malima koji moraju da imaju dobre odnose sa velikim susedima da bi smo mogli da trgujemo, što znači da moramo da budemo fleksibilni. Za mene bi se moglo reći da imam holandski identitet, a to znači da ja jedino umem da pišem o Holandiji i dešavanjima tamo jer je poznajem. Ovde recimo volim sve da vidim, ulica izgleda kao bilo koja ulica, ljudi izgledaju kao bilo gde drugdje, ali ja ne umem da ih tako situiram kao što to umem kod kuće.
* U knjizi pišete o međuljudskim odnosima, osvrćete se na odnos oca i sina, koliko su se i jesu li se ti odnosi danas promenili?
– Odnosi se svakog dana iznova moraju uspostavljati. Mislim da dešavanja u svetu vrše užasan pritisak na međuljudske odnose. Ne možete zamisliti kakav je pritisak bio zbog dešavanja u Americi i pobede Donalda Trampa. Ljudi nisu ni o čemu drugom pričali i zaista sam morao da se trudim, kad se družim sa svojim sinom, da tu tematiku sklonim iz glave. Možda je upravo to taj naš mentalitet – servilnosti prema onome koji nam donosi neku dobit, da smo previše orijentisani na Ameriku i previše gledamo u to šta oni stvaraju kao vesti, jer to zapravo i nisu vesti to je fabrikacija vesti, umesto da gledamo i na druge zemlje.
* Ima li za slobodno misleće biće, kritički nastrojenog intelektualca, nade gledano iz vaše holandske perspektive? Hoćemo li se svi zatvoriti u svoje torove, ili ćemo dozvoliti da nas globalizacija preplavi, ima li mere?
– To je veoma teško pitanje. Uvek je postojala razlika između bogatih i siromašnih, bilo da je to sever-jug ili istok-zapad, ali želja da se umanje te razlike deluje mi prilično idealistički. Ja ne znam, recimo, zašto u Ugandi nije baš najbolja situacija, ne znam dovoljno o tim stvarima. Veoma je teško odgovoriti na pitanje kako da svet bude bolje mesto, jer ja mogu da odem u neku zemlju da probam da pomognem da ih naučim kako se gaji neko povrće, ali to neće promeniti suštinu problema – korupcija će ostati, na odnose među zemljama nemamo uticaja. Trudim se da se ne opterećujem previše stvarima na koje ne mogu da utičem. Pratim šta se dešava u Americi, Kini i drugde u svetu, ali pre svega hoću da budem sa svojom porodicom i da tu na mikro nivou učinim ono što mogu.
* Jesmo li upravo na tom mikro nivou zaboravili da kritički razmišljamo?
– Naravno da treba ostati kritičan. Ono što hoću da kažem jeste da ako se ja svojom decom ne bavim kako treba to nije krivica Donalda Trampa.
Lična kartaNaš sagovornik je na književnoj sceni debitovao 2001. romanom De grasbijter (Travojedac), Glavni junak njegovih romana mogao bi se opisati kao „čovek u bekstvu“. To je osoran i nesrećan čovek koji malo govori, mnogo pije, a ipak ima osetljivu dušu. Roman Naar de overkant van de nacht (Ka drugoj strani noći, 2010) doneo mu je nagradu BNG Literatuurprijs i preveden je na španski, katalonski i turski jezik. Na evropsku književnu scenu probio se romanom Morgen zijn we in Pamplona (Pamplona sutrašnjice, 2007) koji je preveden na engleski, francuski, nemački i turski jezik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
