Gavrilo Princip je balkanska preteča Nelsona Mandele 1

Za direktora Balkanološkog instituta SANU Dušana T. Batakovića može se reći da je sticajem raznih, uglavnom izdavačkih okolnosti, bio najprisutniji srpski istoričar na upravo završenom 61. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.

 Ne računajući njegovo učešće na promocijama knjiga K.V. Nikiforova o Načertaniju Ilije Garašanina i „Zadužbinama Kosova i Metohije“, on je na ovom sajmu predstavio dve nove knjige – „Srbija i Balkan 1914-1918“ u izdanju Prometeja i „Dešifrovanje istorije“, čiji je izdavač Čigoja.

*Zbog čega ste se vratili pisanju knjiga na srpskom jeziku?

– Posle desetak dela objavljenih u poslednjoj deceniji na francuskom i engleskom jeziku, namenjenih međunarodnoj publici, s ciljem da se popune velike praznine u naučnim tumačenjima naše savremene istorije, osetio sam potrebu da se vratim našim čitaocima i da s njima podelim neka od saznanja stečenih skorijim istraživanjima. Najpre tu je knjiga „Srbija i Balkan 1914-1918“, gde obrađujem nedovoljno poznate odnose Srbije sa Albanijom, Bugarskom i Grčkom, a drugo delo je zbirka ogleda o istoriografiji i istoričarima pod naslovom „Dešifrovanje prošlosti – Svedoci, pisci pojave“ nastajalih u poslednje tri decenije. Naša istoriografska produkcija jeste velika, ali je najčešće obeležena oštrim ideološkim neslaganjima oko tumačenja, što stvara zabunu kod čitalaca. Hteo sam stoga da i na tom polju pružim neki doprinos, i pokušam da razvejem neke ukorenjene stereotipe o našoj prošlosti.

* Koliko su odnosi Srbije sa drugim balkanskim zemljama uticali na događaje i ishod Prvog svetskog rata u ovom delu Evrope i da li oni i danas prelamaju u međudržavnim odnosima u regionu?

– Naša istoriografija se decenijama bavila prevashodno stvaranjem Jugoslavije, zapostavljajući druge dimenzije Velikog rata, uključujući i nastojanje da se Srbija kao država trajno izbriše sa karte Evrope, a njeno stanovništvo, istrebljenjem i asimilacijom, podeli između Austro-Ugarske, Bugarske i Albanije. Neprijateljski odnosi s Bugarskom, obeleženi teritorijalnim rivalstvom imaju stogodišnji kontinuitet, kao što je savezništvo Srbije sa Grčkom, zbog kompatibilnosti geopolitičkih ciljeva jedna od konstanti naše istorije. Odnosi s Albanijom, rivalski i neprijateljski imali su, samo za vlade Esad-paše Toptanija jednu kratku fazu konstruktivne saradnje. Čitajući istoriju, može se saznati dosta toga o kontinuitetu i diskontinuitetu u balkanskim odnosima. Mene je takođe zanimao i slučaj Gavrila Principa, koji je, boreći se protiv represivne politike Austro-Ugarske, koja je Bosnu tretirala kao kakvu afričku koloniju, bio balkanska preteča Nelsona Mandele!

*Zašto ste u ovu studiju o „Srbiji i Balkanu“ uključili i Solunski proces, memoarski zapis generala Milutinovića o komandovanju Albanskim trupama i Agatonovićev izveštaj o bugarskim zverstvima?

– Oduvek sam smatrao da izbor pojedinih dokumenata slikovito dopunjava klasičnu istorijsku naraciju i pruža čitaocu mogućnost da oseti duh vremena i mentaliteta o kojem se govori. Dokumenta donose saznanja iz prve ruke i skladno se uklapaju u prethodne naučne analize. General Milutinović komandovao je operacijom spasavanja Esad-pašinog režima u Draču 1915, a poslanik Agatonović je u Narodnom predstavništvu, služeći se izveštajem međusavezničke komisije za ispitivanje bugarskih zločina u Srbiji, izneo zastrašujući bilans pokolja, zverstava, silovanja, progona i internacije koji su, pod bugarskom okupacijom zahvatili polovinu teritorije Srbije. Solunski proces 1917, večita tema naše istoriografije, odigravao se na grčkom tlu, u zaleđu fronta i raznih spekulacija o tajnim pregovorima o separatnom miru. Mene je zanimalo posebno reagovanje savezničke komande i grčke vlade na solunsku aferu, i oni su, nesumnjivo, stali na stranu Pašića i regenta Aleksandra. Grčki premijer Venizelos, koji je zajedno s Pašićem od Prvog balkanskog rata 1912, bio noseći stub balkanske saradnje: on je upozoravao saveznike da bi odlaskom Pašića s funkcije i njegov položaj došao u pitanje, a njih dvojica su u nepovoljnim okolnostima, bili glavni oslonac saveznicima na balkanskom ratištu.

*Učestvovali ste, uz patrijarha i više vladika SPC, na predstavljanju novog izdanja monografije „Zadužbine Kosova i Metohije“ na štandu vladine Kancelarije za KiM. Da li su ovakva izdanja jedan od mogućih vidova borbe za očuvanje srpske baštine na KiM i koliki je njihov realan domet, ako se imaju u vidu političke okolnosti proizašle iz Briselskih sporazuma, koji bi u budućnosti mogli da vode prijemu samoproglašene kosovske države u UN?

– Englesko izdanje „Hrišćanskog nasleđa Kosova i Metohije“, predstavljeno na prošlom sajmu, bilo je, sa svojih hiljadu strana, ne samo enciklopedija o duhovnom i kulturnom nasleđu srpskog naroda u tim „klasičnim srpskim zemljama“, sa svim menama i mutacijama tokom tri poslednja veka, nego i jedna vrsta naše tapije na tamošnje svetinje, kulturne spomenike i ukupnu srpsku baštinu. Sada je pripremljeno i obnovljeno, prošireno monumentalno izdanje „Zadužbina Kosova i Metohije“, iz 1987, na srpskom jeziku, za nove generacije koje zbog sukoba i ratova nisu ni mogle da posete naše crkve i manastire, i da na jednom mestu, na 1.200 strana posvedoči ne samo o kulturnom, nasleđu nego i o stradanjima našeg naroda i njegove baštine u doba titoizma i kasnije, do rata 1999. i decenijama koje slede. A čini se, zaista da stradanjima nema kraja. Da li će i političari izvući potrebne pouke, ostaje da se vidi.

Putokaz mlađim istraživačima

*Šta donosi zbirka ogleda „Dešifrovanje istorije“ koju je predstavili tokom vikenda na Sajmu knjiga?

– U „Dešifrovanju istorije“ sabrao sam svoje starije eseje o našim naučnim velikanima, od Vladimira Ćorovića i Slobodana Jovanovića do Jovana Cvijića, Radovana Samardžića i Dimitrija Đorđevića, dodajući i nove poput ogleda o delu zaboravljenog Hadži Jovana Vasiljevića, u nadi da će ovi eseji biti putokaz mlađim istraživačima. Uporedo s tim ponudio sam kritički uvid u stranu literaturu o našoj prošlosti, od trudoljubivih napora Roberta Lafana i Žan-Kristof Buisona, do srbofobskih spisa Ive Banca, Holma Zundhausena ili Kristofera Klarka, ukazujući na njihova tendeciozna, nenaučna stanovišta kojima je cilj da se sadašnje političke realnosti preslikaju dublje u prošlost i tako „objasni“ navodno endemska potreba Srba da navodno neprestano ugnjetavaju druge etničke grupe i nasrću na susedne narode. Naša publika o tome nedovoljno zna, a ima i onih koji će, vođeni političkim motivima, rado pohvaliti takva jednostrana tumačenja naše prošlosti. Zbog toga sam se osetio pozvanim da na takva iskliznuća iz naučnog diskursa oštro reagujem, služeći se samo naučnim argumentima. Opasna je tendencija poslednjih decenija, da nam samo drugi pišu i tumače istoriju, a da im pojedini ovdašnji čauši, rekao bih nečasno, servilno sekundiraju u širenju predrasuda i stereotipa koji treba da jednom čitavom narodu nametnu kompleks navodne „istorijske krivice“. To su zapravo pseudonaučne razrade izjave Martija Ahtisarija, koji mi je tokom pregovora o statusu Kosova u Beču, prenoseći opšte uverenje vodećih sila u međunarodnoj zajednici, izjavio: „Vi Srbi krivi ste kao narod“, misleći pritom na ratne sukobe na Kosovu i bivšoj Jugoslaviji, ali, posredno, i na ranije događaje u našoj u prošlosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.