Verovatno se već hiljadu godina događa da mi, građani Milani, kada se vratimo s putovanja, naročito, ali ne samo, po Severnoj Evropi, odmah zamišljamo da ubeđujemo svoje sugrađane kako treba podražavati Parižane ili građane Londona i usvojiti stil Pariza i Londona.
To je legitiman stav i možda se kulturni žar u krajnjoj liniji i sastoji u neprekidnom sameravanju s drugim iskustvima, no očigledno je da potom ne bi bilo moguće – a možda ni poželjno, zbog uznemiravajuće nesigurnosti koju bi ta sama mogućnost stvorila u nama u vezi s prošlošću i budućnošću – da jedan grad bude kadar da najednom promeni stil, plod želje za kolektivnom samostilizacijom koji traje hiljadu godina.
Ako svi građani imaju pravo na škole, bolnice i sve druge javne usluge što je moguće bliže kućama, kolektivne teme, u Milanu, nalaze se u centru naseljenog dela i, budući da je to stil grada isključivo zato što se nalaze u centru, mogu da dobiju svoj odgovarajući smisao kolektivnih tema čitavog grada, za koje se vezuje osećaj pripadnosti gradskom stanovništvu čak i onoga ko stanuje daleko, u četvrtima periferije. I odista, pozorište Arčimboldi, koje je sagrađeno u Bikoki, nijedan građanin Milana ne doživljava kao novu temu vlastite građanske pripadnosti Milanu, ali i skoriji pokušaji, kao što je Trijenale Boviza, ili muzej Ansaldo, ili fondacija Pomodoro, ili Hangar u Bikoki, ili onaj nezvanični posvećen savremenoj umetnosti iza Vigorelija, bojim se da su, s jedne strane, previše udaljeni od trga Duomo da bi se doživeli kao kolektivne teme celog grada, a da, sa druge, nisu prikladne teme da se tematizuje četvrt koja je udaljena od centra, one koje u svojim stanovnicima utvrđuju osećaj pripadnosti lokalnoj zajednici, kao što bi u suštini, pak, bile parohijalne crkve, ako su smeštene na početku nekog trga ili šetališta.
Zaista je očigledno da ova tradicija još više slabi tematizaciju novih četvrti odmah izvan ne samo španskih zidina već gotovo i onih srednjovekovnih, te bi nezamislivo bilo tamo graditi monumentalne opštine arondismana koje su podignute u Parizu ili Briselu s kraja 19. veka.
Zbog toga, na kraju krajeva, kad do gradonačelnika dođe predlog neke nove kolektivne teme – muzeja mode ili dizajna – bilo bi u suprotnosti samom njegovom ličnom i iskrenom priklanjanju kolektivnom stilu koje ga je i načinilo pogodnim kandidatom, kao i virtuelnoj slici grada koju većina građana deli, da predloži neko mesto van španskih zidina; i tako odmah ponovo predlaže palatu Dunjani ili kasarnu Sant Ambrođo, ili, obratno, tako odmah ispituje građane koja bi namena mogla da bude dovoljno dostojna za područje odakle je izmešten zatvor San Vitore, tako blizu centru, a ako neko predloži da se iz centra izmeste bolnice ili palata pravde, biće oštro prekoren i od toga neće biti ništa, ili će, prepuštajući samima sebi periferije, sanjati da ponovo otvori jarak srednjovekovnih zidina za koji su, nakon decenija čekanja, građani Milana uspeli da nađu novca da ga zakopaju.
No, eto, Milano ima svoju ljupkost, a ljupkost Milana leži upravo u njegovoj staloženoj meri, u njegovom pružanju, s jedne strane, u omeđenom prostoru svog centra (prepuštajući drugima – Parizu, Napulju – napadni ukus neograničenih perspektiva i prepuštajući takođe – Nansiju, Palermu, Rimu – onaj koji se tiče kontrapunkta, ukrštenih ulica koje su se vremenom nadovezivale u različitim razmerama), ali i pružanju, s druge strane, mogućnosti da povede onoga ko bi to želeo u sekvence grada projektovanog u 19. veku, s nizovima bulevara, šetališta, skverova, kojima se, čini se, širi njegova prisnost, baš kao i kroz uvećavanje velikih orkestara tih istih decenija.
Ritam sekvenci karakterističan za milanski stil, katkad grandiozan, a katkad diskretan, pre svega je intiman.
Uporedimo ih s veličanstvenim pariskim sekvencama, od Burbonske palate do Madlen, preko trga Konkord i ulice Rojal, a zatim do opere – jedne od najraskošnijih na svetu – i odmah ćemo zamisliti muku putnika beskrajno dugo usredsređenog samo na nameru da se postupno približi nekom vidljivom, ali predalekom cilju, nemajući šta drugo da otkriva na svom putu osim ogromnih ali jednako predalekih panorama Sene, Trijumfalnog luka, ulice Rivoli.
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je profesor estetike grada u Veneciji i Milanu. NJegov esej o čitanju gradova objavljen je u knjizi „Čitanje Italije 2“ u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
