Himnično proslavljanje večnog života

Misa je trebalo lane da bude jubilarno izvedena, povodom 250. godišnjice kompozitorovog rođenja, ali kovid-19 je presekao taj plan.

Gardiner je izvođenjem ovog dela već 27 puta dirigovao i veli da je ono prekoračenje granica muzike koje zadire u sfere religioznog i filozofskog. On dodaje da ga ova Misa svakoga puta duboko gane. Kroz ovo delo Betoven mu je, misli engleski dirigent, bliži no u bilo kojoj drugoj svojoj kompoziciji. U posveti nadvojvodi Rudolfu Betoven piše: „Od srca neka ide k srcu“.

Ova kompozicija od muzičara iziskuje transparentnost, artikulaciju i retoriku celokupnog orkestarskog aparata. Simfonijski orkestar Bavarskog radija je, veli dirigent, „virtuozna zver i jedan mehanizam“. Gardiner je očaran duvačima drvenih instrumenata. Kontrapunktna struktura horskih partija i najviša zvučna kultura orkestra dopunjavana je kompaktnim glasovima sopranistkinje Lusi Krove, altistkinje Gerhilde Romberger, tenora Julijana Pregardijena i basa Tareka Nazmija.

Retko kad se Hor Bavarskog radija mogao čuti u takvom raskošnom zvuku i grandioznim gradacijama kao na primer u Agnus Dei. U ovom delu je patos dominantan, muzika napeduje iz ekstaze u ekstazu, bez paušalne larme, iako delu ne nedostaje čilost, žar i religiozna žestina. Dakako ovde je reč o strukturisanoj dinamici Betovenove muzike koja je sva izbalansirana tihim i unutrašnjim glasovima, bigotno-obredno intoniranim deonicama, kao recimo na početku Sanctus(a).

Ovo Betovenovo pozno delo, često je bilo potcenjeno, a zapravo je velika umetnost i praznično bogosluženje u jednom. I ako, Missa Solemnis / Svečana misa je bio naziv za katoličku liturgiju u srednjem veku.
Betovenova Misa svojim neuobičajenim intenzitetom nadrasta okvire forme. Iz samog pomnog slušanja postaje izvesno da Credo (Vjeruju) u Missa solemnis op. 123, sadrži sedam puta reč et (i) koju Betoven upliće među različite članove hrišćanskog Ispovedanja vere, kao da je reč o nekoj posebnoj misteriji.

Za Betovenov Credo je Teodor V. Adorno pisao da podseća na okretanje kalejdoskopa, koje podseća na kontinuiranost vremena (hronosa i kairosa), da bi se u naprasno nastali čas, obistinilo kao neizdrživa nepatost egzistencijalne nepredvidivosti. Ovo ima veze sa mnogo diskutovanim Betovenovim finalizmom, kao i drugim simfonijskim rešenjima formi, kao svakad iznova narastajuća nasilna zaoštrenja ka finalnom cilju. Šta ovo primenjeno na Credo Mise znači? To je raspadanje ljudskog plana pred Božijom svemoći (omnipotentia Dei).

Poznato je da je Betoven, i ako katolik, retko odlazio u crkvu, ali je nesumnjivo da je njegova muzika izazivala religiozna osećanja. Iz biografske lektire znamo da je Betoven bio poklonik Imanuela Kanta i pokreta prosvetiteljstva, te je nastojao da sjedini razlike između Boga filozofa sa Bogom dogmi. Missa solemnis zapravo i jeste – himnično proslavljanje večnog života. Početak koncertne sezone (21.22) proslavljenog orkestra gotovo da nije mogao početi svečanije no Betovenom, sa renomiranim gostom-dirigentom Ser DŽonom Eliotom Gardinero