Holandski istoričar Gvido van Hengel: Vi ste vidovnjake imali devedesetih, a sada su sve popularniji kod nas 1Foto: Clio

– Pronašao sam veze Dimitrija Mitrinovića sa intelektualcima po Evropi, pa mi se učinilo da je to dobra tema za neku novu knjigu. Moja knjiga o vidovnjacima je, uslovno rečeno, nešto između naučnog rada i romana – kaže za Danas holandski istoričar Gvido van Hengel, autor knjige “Vidovnjaci – Snoviđena Evropa”, koju je sa holandskog preveo tim prevodilaca pod rukovodstvom Jelice Novaković Lopušine, a objavio je Clio.

U Srbiji je mali broj ljudi upoznat s delom hercegovačkog esejiste i pesnika, a potonjeg filozofa Dimitrija Mitrinovića.

Nekadašnji „mladobosanac“ napustio je tokom julske krize 1914. rodno tle i svoj život propagatora jugoslovenskog jedinstva zamenio za život duhovnog vođe u Londonu.

Tamo je tridesetih godina grupi sledbenika držao predavanja o ličnom razvoju i o tome kako mogu da daju konstruktivan doprinos društvu u destruktivna vremena.

Do današnjeg dana u Londonu postoji organizacija koja širi eho Mitrinovićevog misterioznog života i eklektičnog filozofskog dela.

Holandski pisac Gvido van Hengel posetio je tu organizaciju u Londonu i krenuo tragom Dimitrija Mitrinovića po Engleskoj.

Vidovnjaci su zanimljiv fenomen, a česte su i njihove zloupotrebe, naročito se to događalo u Srbiji devedesetih godina prošlog veka, kako gledate na tu pojavu?

– Ta tema me veoma zanima. Kad sam počeo da radim na ovoj knjizi, u Holandiji je delovao, i još uvek deluje, Tijeri Bode, on je upravo takav tip vidovnjaka, njegovi uzori su vidovnjaci iz tridesetih godina, neposredno pre Drugog svetskog rata, što je 2017. i 2018. godine bilo veoma popularno. Tada je i knjiga Osvalda Spenglera „Propast Zapada“ prevedena na holandski, svi su je čitali i raspravljali o knjizi u holandskim novinama i ostalim medijima. Vama Srbima to može zvučati čudno, jer ste to imali devedesetih godina, a kod nas se sada pojavljuju desničari koji se pozivaju na vidovnjake iz dvadesetih godina prošlog veka, kao što to čine, recimo, francuski nacionalisti. Tijeri Bode je rekao nešto što nije šala: „Hoću da se Evropa vrati u vreme pre Prvog svetskog rata“, što je protiv Evrope i modernosti. Ja sam hteo da pišem o tome kako i šta možemo da razumemo o vremenu pred izbijanje Prvog svetskog rata, kada je bilo mnogo vidovnjaka i kako možemo da to uporedimo sa sadašnjim vremenom. U prevodu srpskog izdanja svoje knjige napisao sam tekst „Kako krize rađaju vizije?“. Mislim da je to povezano sa današnjim vremenom krize, kao što je i u Srbiji devedesetih vladala kriza, jer se u takvim vremenima pojavljuje dosta tih ljudi koji izmišljaju vizije novog sveta i budućnosati društva. S jedne strane je to zabavno, a s druge je veoma opasno. Knjigu sam hteo da napišem tako da čitalac uvidi svu protivrečnost i paradoks tog fenomena.

Svet se već skoro dve godine suočava sa krizom i pandemijom virusa korona, da li je arhetip delovanja vidovnjaka u vreme krize dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka i danas isti?

– Prvi svetski rat je bio kataklizma u svakom smislu reči. Kataklizma Prvog svetskog rata ne može da se poredi sa današnjom pandemijom. Ljudi umiru, stvari jesu loše, ali nije tako strašno kao u Prvom svetskom ratu koji je bio potop kulture.

Odakle dolazi fasciniranost vidovnjacima u intelektualnim krugovima dvadesetih godina? Svoje sledbenike su prvo stekli po građanskim salonima, pa su onda sišli među običan narod.

Holandski istoričar Gvido van Hengel: Vi ste vidovnjake imali devedesetih, a sada su sve popularniji kod nas 2– U uvodu knjige sam spomenuo da su oni u stvari tada bili na raskrsnici. Te ideje jesu kružile u građanskim salonima devetnaestog veka, kao što su bile one Madam Blavacke, ali neki vidovnjaci su bili aktivni početkom dvadesetog veka, na primer Rudolf Štajner. Upravo su dvadesete i tridesete godine bile raskrsnica, neki su tražili put do politike, a neki do umetnosti. Recimo, Kandinski je inspiraciju crpeo od Štajnera i teozofije, pokušavao je da pronađe put do nove svesti u umetnosti. To je bila jedna opcija, dok su se drugoj opciji priklanjali oni koji su koristili teozofiju i antropozofiju da potkrepe i opravdaju svoje teorije rase, teorije zavere, opasne stvari koje su prevođene u teren politike, što je takođe veoma opasno. Zato sam tražio sve te protivrečnosti, interesuje me kako ljudi reaguju kad se nalaze na prekretnici i kad odlučuju hoće li ići ka politici ili umetnosti.

Kako su reagovali?

– Interesantan je primer Dimitrija Mitrinovića. On je imao velike ideje, velike vizije, sanjao je o nekom novom svetu, nekom novom dobu, dosta sledbenika u Velikoj Britaniji tridesetih godina je osnovalo veliku organizaciju, a on je prestao tamo da radi i rekao da mora sporije da se radi na novoj svesti, novom društvu, novoj budućnosti, prekinuo je svoje aktivnosti. To je jedan od primera kako se reaguje u prelomnim situacijama.

Zanimljiv je protivrečan odnos crkve i verskih zajednica prema vidovnjacima. Kako gledate na to?

– Poznati holandski pisac i istoričar Johan Huizinga je govorio o malim religijama. On je opisao to prelomno vreme u kome su se po njegovom mišljenju osnivale male religije koje postoje uporedo sa protestantizmom, katolicizmom i pravoslavnom verom. Te male religije su mešavina istočnih i zapadnih religijskih učenja, ezoterije i nisu imale nikakve veze sa tradicionalnim crkvama. Recimo, Dimitrije Mitrinović je mnogo pričao o pravoslavnoj veri, ali njegova tumačenja nisu imala veze sa pravoslavnom crkvom. U nekom momentu se predstavljao kao katolik, a istovremeno se zalagao za spiritualizam. LJudi se jesu grupisali, ali to nema nikakve veze sa tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama.

Po čemu se Dimitrije Mitrinović izdvaja u odnosu na ostale vidovnjake onoga vremena?

– Mnogi ljudi su me pitali da li je Mitrinović bio toliko zanimljiv. Meni je bilo najinteresantnije što je iza sebe ostavio veo misterije: nekad je provocirao, baš je verovao u svoje ideje. Probao sam da dođem do suštine onoga što je propagirao, to je ono najinteresantnije. To se dešava i danas kad upoznate nekog čoveka, niste sigurni da li je šarlatan, prorok ili veliki filozof, stalno mora o tome da se razmišlja. U današnje vreme je dobar primer Slavoj Žižek. Ponekad vidim kako konfuzno priča, ponekad ima neke mudre ideje, ali nešto je kod njega nejasno, a meni je upravo to interesantno.

Kako vidite budućnost?

– Mislim da sada posle pandemije dolazi doba u kome će biti sve više vidovnjaka. Mislim da se opet nalazimo na raskrsnici, treba da vidimo kuda da idemo sa našim društvima, Ja to ne znam, mene to interesuje. Ima toliko velikih pitanja o zaštiti životne sredine, demokratiji, kapitalizmu. Moramo opet da pronađemo neke velike vizije za društvo, za Evropu, za svet. Kao istoričar verujem da ćemo u tome uspeti, ali zato je važno da pogledamo u prošlost da bismo to uradili što bolje.

O sagovorniku

Holandski pisac i istoričar Gvido van Hengel je studirao u Groningenu, Jeni i Beogradu. Godine 2014. objavio je delo “Dani Gavrila Principa”, kulturnu istoriju o generaciji mladih revolucionara uoči Prvog svetskog rata. Organizacija Mlada Bosna bila je tema njegove doktorske teze.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.