Humor i pogled na svet je crn kao pinta piva u sjajnom novom filmu Martina Mekdone "Duhovi ostrva" 1Foto: FAF promo

Martin Mekdona je jedan od najvećih živih filmskih autora današnjice. Sa ovakvom preciznom izjavom je možda najbolje započeti priču o njegovom novom, možda i najboljem filmu „Duhovi ostrva“, koji otvara 28. po redu Festival Autorskog Filma.

Veliki je put prešao ovaj irski autor, od pozorišta i drama preko crnohumornih trilera sa tarantinovskom akcijom i dijalogom, stigao je do barem po tempu, malo mirnijih i tiših likova i radnji, ali u kojima otkucava isti onaj puls koji smo isprva zavoleli. Prepun humora, ali i cinizma, u kontanstnoj potrazi za većim smislom u potpuno nihilističkom svetu.

Pa tako posle „Briža“, „Sedam psihopata“ i „Bilborda u Misuriju“, dolazi sa filmom „Duhovi ostrva“. A ostrvo je Inširin, dovoljno blizu glavnog kopna i Irske da prate građanski rat koji se tamo odvija, a dovoljno daleko da ne utiče na njih. U jednoličnom životu malog mesta u kom se apsolutno ništa nikad ne događa, žive dva prijatelja (Kolin Farel i Brendon Glison, ne zna se koji je bolji ovde), Podrik i Kolm. Kolm jednog dana reši da ne želi više da priča sa Podrikom jer mu je dosadan i želi da se posveti nečim većim od svakodnevnih trivijalnosti. Želi da napiše pesmu koja će ostati i kad njega ne bude više. Podrik, koji je dobrica i malo naivan (ne glup, niti village idiot, to je već treći veliki lik u ovom filmu Beri Koen) ne želi da prekine prijateljstvo i pokušava na sve načine da se pomiri sa drugarom.

Onda postaje dosadan, pomalo jadan, nekada jako naporan, ali nikad ne prestaje da bude dobar čovek, barem ne do konačnog raspleta. Kolm ipak postaje gord i bezobrazan, a na kraju mu čak i preti da na svako dalje obraćanje, odsećiće po jedan svoj prst i poslaćemu ih, pa on nek vidi. Ne bih spojlovao dalje, ali oni koji prate Mekdonin dosadašnji rad, znaju da priča o dva seljaka u Irskoj u njegovo režiji ne može baš da se završi bez kapi krvi.

Mekdona ponovo plete kao i u dosadašnjoj karijeri svoj mračni svet sa odsustvom nade u bolje sutra. Razlika je u tome što za razliku od klasične podele na dobro i zlo, Mekdona ovde suprotstavlja dobroti nihilistički pogled na svet ali i veličinu večnih tema poput umetnosti, a ne zlo. Nešto što je oslikano u Glisonovom liku, i što verovatno i sam autor doživljava. Ili je makar doživljavao, jer davajući dovoljno vremena Farelu i njegovom liku da nas pridobije, a da kako vreme ide, počne da nas rastužuje i izaziva time što njegov lik gubi tu iskru svetlosti. Autor nas tera da shvatamo da ima nešto i u tome samo kad si dobar čovek, u sadašnjem trenutku, a za vekove posle ćemo lako. A onda kad to shvatimo, autor nam to oduzme, kao da nam sklanja tepih ispod nogu.

Šarm Kolina Farela uvek je igrao na drugu stranu, da li kao „bad guy“ ili kao lik u Lantimosovom arty tripoznom univerzumu. Ovde je čista duša, malo pritupa, ali onaj koji će stati na stranu da odbrani lokalnu budalu, ili sestru usedelicu, i svoj život će posvetiti životinjama. Mekdona nas ovakvim tretmanom teme potpuno razoružava i ostavlja spuštenog garda.

A onda kad spusti gard, tad mu je lako da poentira i udari nas dovoljno da nam ispumpa vazduh iz pluća.

Veliki film koji će kako vreme bude prolazilo postajati sve veći. Kako u filmografiji irskog velikana tako i generalno u svetu filma.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.