Hušang Moradi Kermani: U mojim delima nema fikcije

Kroz sve te faze svog života sam sam sebi krčio put, tako da je svo to moje iskustvo pomoglo da kroz razne likove bude opisano u mom delu. Nekad je to Madžid, nekad neko drugi. Sve što sam napisao je iz ličnog iskustva i može se reći da najvećim delom autobiografsko.

Puno sam čitao, ali ono čega se nikad neću odreći i ne mogu da zaboravim su Čehov i Hemingvej i, na neki sebi svojstven način, Čarli Čaplin – opisuje sebe u razgovoru za Danas Hušang Moradi Kermani, jedan od vodećih iranskih pisaca za decu i omladinu, gost 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga.

Na sajamsko predstavljenje njegovih Madžidovih priča, u prevodu Aleksandra Dragovića i izdanju Službenog glasnika, došle su i Kermanijeve srpske kolege po žanru, koje nisu krile da na njegov dolazak u Beograd čekaju od 2016, kad je Iran bio zemlja počasni gost Beogradskog sajma.

Kermani, koji u svojoj otadžbini ima status ličnosti za sva vremena u oblasti literature za decu i omladinu, napisao je 168 priča o dečaku Madžidu, od kojih su 22 ušle u srpsko izdanje.

Madžidove priče za malu i veliku decu, prevedene na 12 jezika, u Iranu imaju kultni status, doživele su radio i TV izdanje, čije je emitovanje obeležilo detinjstva više generacija iranske dece i praznilo ulice iranskih gradova.

* Čime objašnjavate popularnost priča o dečaku Madžidu, šta je to magično u njemu da toliko traje i svi ga vole?

– To treba da kažu čitaoci i oni koji su gledali nešto od tih ekranizovanih priča. Kao pisac ja znam u čemu ja tajna, ali to njih treba da pitamo. Mi u persijskom jeziku imamo izreke koje kažu da „ni jedan prodavac mlečnih proizvoda neće reći kupcu da mu je mleko kiselo“ i da je „mošus ono što miriše i samo po sebi govori šta je, a ne ono što kaže prodavac“. Sa druge strane, kao književnik mogu da kažem da ta magija leži u tome što Madžidove avanture, u koje on stalno upada, imaju emocionalni naboj i, ako je priča tužna i dirljiva, ja to malo filujem sa nekom šalom. Ili kad je nešto previše dramatično, ja ubacim nešto relaksirajuće. Nikad ne dozvoljavam da prevlada samo jedno osećanje. Možda takav spoj, a sve je realistično, ništa nije fikcija, priče su devedeset pet posto autobiografija autora, daje verovatno formulu koja je uspešna.

* Zbog čega Madžid, iako je dete, u nekim situacijama ima smirenost i mudrost odraslog čoveka?

– Zato što mu niko nije rekao – „Ti si moj sin, moje lepo dete“, nego je sam sebe podigao. Bio je prinuđen da sam sebe odgoji. To je zapravo iskustvo koje govori iz njega. Morao sam da „zagrizem nekoliko puta veći zalogaj nego što su mi usta“. Zato je on prosto samonikli Madžid.

* U Iranu imate status „ličnosti za sva vremena“. Šta to znači i koliko je to obavezujuće za pisca?

– Ja sam pisac, a poruka koja prožima celo moje delo je ljudska i humana, bez obzira na to šta smo i ko smo. Mi dolazimo na svet nagi – bez odeće. NJu kasnije dobijamo od roditelja, zajednice, sredine, nacije, etnosa, religije… Gledam čoveka kao primarno biće. U kakvu god odeću da uđe on ostaje takav kakav je – njegova suština se ne menja. To je moja poruka koju sledim i kao ličnost svih vremena u književnosti u Iranu. To nije neka privilegija. Izabran sam takođe da budem ambasador mira i meni to, možda, više imponuje, jer se na jedan prirodniji način povezuje sa mojom osnovnom porukom da smo mi svi ljudi isti. Zbog toga sam omiljen ne samo kod Iranaca, nego sam pisac kog rado čitaju i Jevreji, zaratrustrijanci, hrišćani… Nisam ni usko ograničen pisac koji tako gleda na život zbog toga mi je pripala čast da budem ambasador mira.

* Prošle godine bili ste nominovani za nagradu „Astrid Lindgren“ – najznačajniju evropsku književnu nagradu u ovom žanru. O čemu sada pišete?

– Ostavio sam pisanje. Aktivno sam bio pisac 50 godina i onda sam shvatio da je vreme da prestanem, jer mi je ponestalo ideja. Pogotovo što sam uvek stvarao nešto novo i originalno. Sad neću ništa da improvizujem. Ako mi nešto dođe kao ideja i što može da bude zanimljivo i originalno, možda se vratim pisanju. Zasad tako stoje stvari. Bio sam nominovan ne samo za nagradu Astrid Lindgren, nego i za Andersenovu nagradu – tri ili četiri puta, ali nikad je nisam dobio. Dođe do nominacije i na tome se završi. To je kao neka mlada koja se stalno zaručuje – popije se čaj, porazgovara, prosci odu i ona ostane sama. Sad imam informaciju iz jednog iranskog instituta za književno stvaralaštvo ili tako nešto, da se sprema procedura da me imenuju za Nobelovu nagradu. Možda se neka nagrada i uda mene i ne ostanem sam.

* Kad je Iran bio zemlja počasni gost Beogradskog sajma čulo se da se dosta u vašoj zemlji polaže na dečju književnost – šta deca u Iranu čitaju i šta se prevodi od stranih knjiga za decu?

– Malo ima autorskih dela i ona koja postoje su nekako pokušaj da se ide mejnstrimom. Nema tu puno originalnosti. Sa druge strane, problem je taj što deca u Iranu postanu tinejdžeri dok trepneš okom. Više nemaju stupnjeve u odrastanju. To se sve brzo desi i nekako se izgubio kontakt da se njima plasira neka originalna književnost koja bi im pomogla u odrastanju, kao što je to nekad bilo da dete odraste sa dve, tri knjige, što u školskom programu, što kod kuće. Sada toga više nema, izgubilo se i nekako baš nije sjajna situacija. Nema tu mnogo pozitivnog da se kaže. Nikad nisam bio pisac po porudžbini. Iako je i naša država krasna i religija lepa, nikad nisam bio podložan tome da se od mene traži o čemu ću i kako da pišem. Nisam ulazio u te kalupe. Ostao sam sebi svojstven i u odabiru tema i u svemu. Mislim da sam zbog toga i opstao.

Prevod sa persijskog jezika Aleksandar Dragović

Revolucionarni žar

* Tokom predstavljanju na Sajmu rekli ste da su priče o Madžidu preživele Islamsku revoluciju. Koliko je ona utucala na iransku književnost, a posebno na literaturu za decu?

– Svaka revolucija znači neku transformaciju, kakva god da je. Ja u to ne ulazim i nisam stručnjak za te stvari, ali mora da se konstatuje činjenica da smo na sceni iranske književnosti za decu, u postrevolucinarnom periodu, imali zamenu generacija. Na scenu više stupaju autori koji su vođeni revolucionarnim žarom. Oni su došli iz ruralnih sredina u gradove i možda su imali veću podršku pa su potisnuli urbane gradske pisce, koji su pisali lepe stvari za decu do tada. Ali, šta da se radi, sama reč revolucija znači promenu nekog stanja u nešto novo.

Ličnost svih vremena

Sajamski gost Službenog glasnika Hušang Moradi Kermani (1944), rodom je iz sela Sirču u pokrajini Kerman. Školovao se u Kermanu i Teheranu. NJegova najpoznatija dela su: Madžidove priče, Čizme, Palma, Priča o toj bačvi, Pećnica, Krčag, Mamini gosti, Ti ovde nisi stranac, Slatki džem… Kermanijeve knjige prevedene su na engleski, nemački, francuski, španski, holandski, arapski i jermenski jezik.

Prema njegovim pričama snimljena su 33 TV i bioskopska filma koji su prikazani na iranskim i međunarodnim festivalima. Kermani je dobitnik mnogobrojnih nacionalnih i međunarodnih nagrada, a 2018. u Kembridžu je dobio i priznanje za pet decenija širenja persijskog jezika i književnosti. Pre 14 godina u Iranu je izabran za ličnost svih vremena u oblasti literature za decu i omladinu. Ideju da se Kermanijeve Madžidove priče pojave i pred srpskim čitaocima pokrenuo je bivši direktor Iranskog kulturnog centa u Srbiji, pokojni Mohsen Solejmani.