foto: album covers Hydrogens i Digitrons su dva sveža alt.rok albuma koji su obradovali fanove ovakvog zvuka.
Iako različiti generacijski i žanrovski, na portalu City Magazine recenzirali su ih zajedno, jer kako kažu – povezani su geografsko-muzičkim vezama.
Digitrons – Aceton
Iza benda i imena Digitrons stoji Nikola Pavković, čovek koji je stvarao, svirao, ali se uglavnom krio iza pevačica benda Oružijem protiv otmičara. Ovog puta uzima, pored gitare, i vokalne dužnosti u novom bendu. Ako želite, možete da čujete obrise OPO-a i možete da zamislite da je ista osoba ovo stvarala, ali Digitrons je ipak drugačija zverka.
Digitrons se više oslanja na elektronski bit i sintove uz gitare, pa koliko je pop-pank, toliko je i elektro-pank. Ok, možda više ovo prvo, ali svakako je da napucani elektronski, brzi bit uspeva da poveže i bude ono što vas prvo zavoza, ali onda kreću melodije koje se lepe za uvo i hookovi refrena zbog kojih želite da se vratite na početak da vidite da li je ovo zaista ta pop pesma koju treba zapevušiti. I zaista bude tako.
Počinje sa hitom u glavom „Ona donosi kišu”, koju ćete odmah usvojiti i prepoznati kao hit koji bi bolje ležao na vašem mp3 plejeru nego na vašoj aplikaciji sa koje slušate muziku, jer ceo zvuk će vas više setiti na period od pre 15, ili možda čak i 20 godina, kada je ovaj zvuk bio popularan u krugovima indie pop klinaca koji su nosili prugaste majice i muvali se preko Majspejsa. Iste su takve i „Neon” i „Pao”, dok će vas pesme poput „Osmeh” ili „Reklama” podsetiti na Ash ili The Thermals, ako ih se uopšte sećate. „Dosada” je veliki hit, iako svoju melodijsku liniju duguje, namerno ili slučajno, Ketu Stivensu i strofi pesme „Wild World”, ali kada znamo da je to pesma koja zatvara prvu sezonu kultne britanske teen sapunske opere „Skins”, onda ceo ovaj retro-nostalgični momenat ima nekoliko slojeva.
Razmišljajući o bendu Digitrons dok sam slušao album „Aceton”, pao mi je na pamet film „Skot Pilgrim” i njegov bend Sex Bob-ombs, i nisam mogao da se otmem utisku da Digitrons zvuče kao da Pilgrim i prijatelji i dalje imaju bend i dalje sviraju, a da nisu napustili svoje muzičke pravce i žanrove. Mada, ako vam je ova referenca nategnuta, fanovi svega onog što danas radi zagrebački Idem moći će u ovim pesmama da se prepoznaju.
„Aceton” je dobio ime jer je Pavković želeo da obriše neke stvari iz svog života i da se pomeri od nasleđa koje nosi njegov dosadašnji rad. Čini mi se da je u tome uspeo, jer ovo je ipak za korak žešće, tvrđe i lucidnije od njegovih prethodnih radova, ali opet i dovoljno pitko da se zavrti među rajom i narodom. Ako istu uopšte više bilo šta zanima na ovu temu.
Hydrogen – Čudna noć
Bend iz Novog Sada, Hydrogen, čije traženje pratim kroz razne pesme i ispade već neko vreme, konačno se oglasio dugosvirajućim izdanjem. „Čudna noć” je njihov prelaz iz pop-pank voda u neke druge, malo alternativnije – indie, post-pank, sa mračnijim post-emo zaokretima. Album ima svoj koncept i prati priču lika od početka večeri pa do jutra, u kom on, glavni junak, prolazi kroz razna duhovna, mentalna i agregatna stanja. Međutim, pesme koje bend stvara poprilično mogu da stoje same za sebe, pa ih možemo podeliti na dva dela, gotovo kao prvu i drugu stranu ploče.
Na prvoj strani bend je poletniji i hitičniji. Tako imamo pesmu poput „U redu”, koja sa jasnim indie rok rifom predstavlja storiju o mentalnom zdravlju junaka, dok je „Izvini” možda i najhitičnija, i predstavlja pesmu svih onih (svih nas) koji su odustali od diplome, ali nastavili da dangube kroz male i nebitne poslove i životarenje za koje svakako treba novca. „Antena srce rado”, pesma koju znamo od ranije, završava taj poletniji deo, nakon kog uplivavamo u nešto mračnije i zategnutije pesme.
„Sećanje #1” se pulsirajućim basom, ali i melodijama, oslanja na devedesete, kao i pesma „Na sedmom nebu”, u kojima vidimo bend koji bi se vrlo lako uklopio u ondašnju vojvođansku pop scenu. Ipak, najveća zver na albumu je 11-minutna „Beograd u vodi”, u kojoj mladi Novosađani otvoreno, melanholično uz klavir, ali i besno urlajući uz gitare, govore koliko ne vole ono što je danas Beograd. Od infrastrukture do smoga od kog se ne vide zvezde i ružne ulice. Jako hrabra pesma, kako temom i stihovima (jer stih „Bože, što mrzim Beograd”, ako se ne shvati na pravi način, vrlo lako može da ti zatvori i ovo malo vrata što imaš otvoreno za sviranje u njemu), tako i svojom strukturom i zvukom, jer kroz 11 minuta post-emo epopeje kao da prođe nekoliko godišnjih doba – i kiša i sunce, i mraz i prolećni povetarci. Pesma koja neće biti hit, ali pesma koju svaki bend koji drži do sebe treba da napravi na početku svoje karijere.
Hydrogen se i dalje traži, to je i na albumu „Čudna noć” evidentno, ali su barem korak bliže svom cilju, a traganjem, kopanjem, hodanjem i trčanjem kroz Čudnu noć uspeli su da naprave jedan interesantan pit-stop, kojim mogu dalje da pokažu i predstave šta i kako su naumili da ova njihova priča predstavlja. „Čudna noć” je album koji obećava svitanje jednog novog, uzbudljivog benda u veoma bliskoj budućnosti.
BONUS VIDEO:
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
