Foto: Stanislav Milojković

Šta u knjizi piše važnije od pisma kojim je odštampano

Apsolutno korišćenje oba pisma jer smatram da je to najbolja opcija. Nikad nisam za isključivost, jer je poznavanje i upotreba i ćirilice i latinice naša velika prednost.

Poslednjih godina mi se ipak čini da je ćirilica malo zapostavljena, pa se u PortaLibrisu trudimo da to ispravimo. S obzirom na to da izdajemo i romane koji se bave srpskom epskom tradicijom, to nam nekako savršeno i odgovara. Čitaocima koji uživaju u toj žanrovskoj književnosti čitanje ćiriličnih izdanja, zaključujem to po mnogim komentarima, i te kako prija.

Ipak, u izdavaštvu postoji mali problem koji se tiče knjiga koje su zanimljive i čitaocima van granica naše zemlje, koji žive u dijaspori ili regionu. Oni najčešće čitaju samo latinična izdanja, što na neki način, sužava tržište ukoliko je knjiga štampana ćirilicom. Upravo je zato sjajna varijanta da neki naslovi imaju štampane verzije na oba pisma. Naravno, ukoliko izdavač to može da priušti.

Prilikom državnog otkupa knjiga prednost imaju ćirilična izdanja. Mnoge stručne knjige su latinične jer obiluju formulama i kodovima. Ćirilica za ovakva izdanja po meni nije dobar izbor. Ali onda literatura ovog tipa, ujedno i izdavači koji se njome bave, imaju problem. Smatram da je za otkup mnogo važnije ono što u knjizi piše i kako je napisano od pisma kojim je odštampano. Kvalitet teksta mora da bude na prvom mestu.

Lektire, s druge strane, morale bi da budu ćirilične. Mladi ljudi toliko koriste moderna sredstva komunikacije, računare, internet, društvene mreže pa nije retko da iz upotrebe sasvim izbace ćirilicu. Kako im je lektira obavezna, makar je čitajući ova odabrana dela neće zaboraviti.

Dubravka Dragović Šehović, PortaLibris/CET

Kojim se pismom izražavati – lična odluka

Pismo i jezik su osnovni stubovi kulture svakog naroda. Ćirilicom su pisani svi naši istorijski zapisi, od carskih povelja do crkvenih knjiga. Ako hoćete, naša hiljadugodišnja pismena istorija je na ćirilici. Ona je deo našeg nacionalnog identiteta, našeg bića i kulture.

Odricanjem ćirilice nestali bismo da postojimo kao samostalna nacija, izgubili bismo samostalan kulturni individualitet. Stoga, naša obaveza je da čuvamo i gajimo naše ćirilično pismo.

Nismo protiv latiničnog pisma, i smatramo da svako ima pravo da odluči kojim će se pismom izražavati. Ipak, mi u Strahoru dajemo prioritet pismu naših predaka.

Aleksandar Tešić, IK Strahor

Nije problem pismo, problem je nepismenost

Povodom pisma koje koristimo postoji mnogo strasti i nerazumevanjaa. Na jednoj strani, ističemo dva pisma kao neverovatnu komparativnu prednost. Na drugoj strani, branimo ćirilicu, i ta odbrana traje već dugo, ali tako kao da nam je stalo da to pitanje bude stalno otvoreno, a odbrana u najvećoj meri profesionalizovana. Možda nam baš zbog tih strasti i nerazumevanja pred očima promiče jedan mnogo važniji problem. To je nepismenost. U Srbiji postoji zastrašujuće mnogo nepismenih i pred tom opasnosti u potpunosti blede tolike velike priče, uključujući i pitanje pisma koje koristimo. O pitanju nepismenosti govori se veoma malo, a još manje se radi da se nepismenost smanji, a kamoli iskoreni. Administrativne mere u pitanjima pisma ne mogu dati rezultate, one mogu samo stvoriti otpor. Nije sporno da je ćirilica naše nacionalno pismo i da se ona sve manje koristi u javnom i privatnom prostoru. Ako je državi stalo do ćirilice kao što kaže da jeste, onda je bolje da, umesto za administrativnim merama, posegne za korisnim i dugoročnim potezima kao što bi bilo stvaranje desetina porodica ćiriličnih fontova za sve moguće upotrebe. Bugarska je desetak godina pred ulazak u EU angažovala svoje najbolje dizajnere, informatičke stručnjake i stručnjake za jezik koji su godinama radili na oblikovanju mnoštva ćiriličnih fontova, da bi na Sajmu knjiga u Frankfurtu 2007. bugarski štand bio u znaku projekta Ćirilica – novo pismo Evropske unije. Na drugoj strani, latinica je najvidljivije nasleđe Jugoslavije, u intenzivnoj je upotrebi 100 godina i to je realnost koju ne treba potcenjivati. Ako se odričemo te realnosti, odricaćemo se, u isto vreme, i kulturnog uticaja Beograda na Zapadnom Balkanu.

Gojko Božović, Arhipelag

Ne gušite mnoštvo glasova

Tipografija je rođena kada je Gutenberg poželeo da njegova Biblija izgleda kao rukom pisana, a to je ujedno bila i prva velika izdavačka prevara, pošto su štampane knjige prodavane po ceni knjiga ispisanih rukom. Naime, cena tadašnje Biblije iznosila je koliko i petnaestogodišnja prosečna plata. U fizičkom smislu, nije reč ni o čemu misterioznom, već o mehanizovanom pisanju. Slažu se pojedinačna slova, zatim nizovi slova i, na kraju, stranice. Unutar jednog tipografskog sloga, svaki pojedinačni slovni znak ima svoju anatomiju i geometriju koja ima svoj precizan jezik, šarmantan, ali strog. Reč je o žargonu prvih slovolivaca iz 15. veka, koji je opstao do danas: unutrašnja belina, temeljni potez, serif sa konzolom, klasični serif, visina kurenta, osnovna linija, uzlazni potez, silazni potez, rameni potez, ligatura, lik pisma…

Tipografija ima svoja pravila, koja se neretko krše i ignorišu, i svoje alate, koji su uglavnom zagonetni, a kao zlatni standard najčešće se ističe čitkost pisma. Tipografi modernisti su čitkost tumačili kao raskid sa tradicionalnošću ili raskid sa retoričkim sadržajem tradicionalnih pisama. Smatrali su da moderno pismo treba da bude univerzalno, neserifno, za svaku namenu, nadnacionalno, jasno i retorički neutralno. Dobar deo tipografskog 20. veka kretao se u ovim okvirima.

Međutim, postmoderni tipografi su se obrušili na moderniste. Džefri Kidi prigovarao im je da kod njih sve mora biti regularno: „Uvek je prisutna ta opsesija regularnošću i jasnoćom na pojednostavljen način“. „Najbolje čitaš ono što najviše čitaš“, glasi čuveni slogan Suzane Ličko, koja smatra da su pojedina pisma čitkija zahvaljujući našoj familijarnosti sa njima, usled dugotrajne izloženosti njihovoj formi. A Karel Martens je još direktniji: „Ako nešto nije čitko, to onda nisu slova. Ne postoje nečitka slova. Nečitkost ne postoji“.

Projekat modernista danas se smatra totalitarnim, zbog gušenja beskonačnog mnoštva drugačijih glasova, a sve pod izgovorom da ih univerzalno pismo artikuliše i objedinjuje. Dakle, i ćirilica i latinica…

Ivan Umeljić, Centar za promociju nauke

Samo jedan odgovor: ćirilica

Premda pitanje ostavlja mogućnost različitog razumevanja, za izdavačku kuću Catena mundi ono može imati samo jedan odgovor: ćirilica. Ćirilica je temljno i osnovno pismo srpske kulture i sve naše knjige objavljene su isključivo na ćirilici. Iako je jedan deo našeg kulturnog nasleđa i samorazumevanja potekao iz latiničnog kulturnog kruga, što i samo ime naše izdavačke kuće uvažava, ta činjenica ne bi trebalo da utiče na svakodnevnu upotrebu ćirilice danas.

Upotreba latinice je uvek i isključivo opravdana prikrivenim ideološkim razlozima. Podsećamo da je prva upotreba latinice na teritoriji Srbije zabeležena u okupacionim novinama za vreme Prvog svetskog rata, da bi se nastavila po stvaranju Kraljevine SHS kao ustupak zapadnoj braći. Kako Jugoslavije više nema, postavlja se pitanje čemu onda i latinica, ka kome je taj kulturni gest upućen i sa kojim ciljem? U tom smislu, opravdanje da se upotrebom latinice omogućava distribucija srpskih knjiga na tržišta bivših jugoslovenskih republika netačan je: kako je više nego jasno da sadržaji koji negiraju njihovo stanovište o jugoslovenskom (i srpskom) pitanju i raspadu SFRJ ne mogu imati dijaloškog odjeka u Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani, šta mi onda uopšte možemo ponuditi bivšoj braći na čitanje sem potvrde njihove politike i da li nam je to uopšte potrebno?

Konačno, argument da štampanje knjiga na latinici smanjuje troškove štampe smatramo uvredljivim jer pitanje nacionalne kulture svodi na kilograme papira. Zamislite da tako procenjujemo i sve druge parametre društvenog života u Srbiji!?

Branimir Nešić, Catena mundi