IN MEMORIAM: Boško Atanacković (1940-2024): Vajar i slikar iz bespilotne letelice

Bilo je ovih komadića od drveta bar nekoliko stotina, pa su mogućnosti i za formiranje skulptura različitih dimenzija od malih pojedinačnih ili u grupama do velikih prostornih formi bile velike.

Kasnije kad smo se već sprijateljili i kad sam Boška bolje upoznao shvatio sam da ta velika intelektualno-umetnička igračka kao neki umetnički „Lego“koncept u priličnoj meri definiše Boška Atanackovića umetnika i mašinskog inžinjera.

Boško je diplomirao na mašinskom fakultetu, odsek vazduhoplovstva 1969. godine a Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo 1972 godine u klasi LJubice Sokić.

Radio je do penzije u Vojno-tehničkom institutu u Železniku, imao je više patenata vezanih za bespilotne letilice i modularne konstrukcije, a kao slikar i vajar imao je veliki broj samostalnih izložbi (36) kao i grupnih u zemlji i inostranstvu. Vajarstvo i vizuelni talenat pomagali su mu u projektima bespilotnih letilica.

Nije daleko od istine da što oku smeta ni u fizici neće funkcionisati.

Ove dve profesije naoko suprotstavljene, Bošku su bile temelj za veoma specifično, usuđujem se reći, jedinstveno delo na našoj likovnoj sceni.

Zašto nije prepoznato i bilo vidljivije pitanje je kapaciteta ove naše mentalne palanke, gotovo uvek podeljene na neke glavne i neke napuštene tokove. Nema tu mesta za tako važne specifične pojave koje obogaćuju svaku kulturu u kojoj se kvalitet i raznolikost poštuju.

Otuda nema ni jednog Boškovog dela u MSU, a mislim na skulpturu, gde je taj njegov inžinjersko umetnički odnos najviše bio izražen.

Bio je Boško skroman, umeren i u svakom pogledu odan i kao član ULUS i vajarske sekcije i kao prijatelj.

Ipak, vrlo čvrsto na svom umetničkom i inžinjerskom delu.

Akcenat je na reči „svom“.

Rade Marković, vajar