foto printscreen youtubeJoš jedan veliki umetnik nas je napustio. Otišao je i Miodrag Mijo Mijušković, koga smo s razlogom zvali Mijo Dobri. Juče se u devedeset drugoj godini u Sutomoru ugasio život ličnosti, satkane od nemerljive blagorodnosti, dobrote i plemenitosti, kakva se ne pamti.
U više od pedeset samostalnih izložbi u nas i u svetu predstavio se kao originalna stvaralačka ličnost.
Izlagao je nekoliko puta u Beogradu ali i u mnogim svetskim metropolama.
U Rimu, Parizu, Budimpešti i nedavno u Berlinu njegove su izložbe doživele istinsko divljenje ljubitelja umetnosti i kritike.
Danas je ostala njegova sutomorska „postavka“ pod vedrim nebom.
Mijovo skulptorsko majstorstvo, koje je godinama nastajalo pod njegovom sigurnom rukom i pogledom sa „očima zvezda“, ostaje za dugo trajanje.
Umetnikova ambicija da dodirne tajanstva pramaterije darivala ga je očaravajućim saznanjima o njenoj unutrašnjoj lepoti.
Tako i doznajemo da kamen ima i masku kao svoju spoljašnost ali i svoju tajnovitu skrovitost kao svet rafiniranog sklada.
U njegovim delima, pored čudesnih oblika, bila je prisutna svetkovina boja, kakve se, u takvim nijansama, nigde ne mogu videti.
Tamnoplave, tamnozelene, tamnosive, tamnocrvene, tamnoljubičaste, a ponajviše maglene boje – sve zgusnute i snažne, ali, opet, pitome i tople, podsećaju na zaumne Mijove svetove.
Kao akordi, boje na Mijovim skulpturama sustižu jedna drugu, iskre kao plamenovi, da bi obznanile tragove sjedinjavanja vekova.
One deluju kao vaskrsenje nekadašnjeg trajanja tajnovitog sveta prirode.
U vajarevoj paleti dominirale su boje peska, boje rečnog vira, boje slonovače, boje pepela, boje dima, boje pene, boje talasa, boje žada, boje smaragda, boje ćilibara, boje prepečenog hljeba.
Bela boja, koja preseca sve druge, kao da podcrtava neumitno vremensko proticanje.
U stvari, sve te boje doprinose neočekivanoj sceničnosti umetnikovog dela ali i njegovoj skrivenoj suštini, koja se pomera ka čudesnom i fantastičnom trajanju.
Polazeći od „nevinih daljina“, umetnik je svoje umetničko klatno zaljuljao prema novim sazvežđima.
U skulpturi Mija Mijuškovića, kamen je „progovorio“.
On je zasijao iz uspavane i nepokretne materije.
Obznanio je novu formu i njena tajanstva.
Dušan Matić je poodavno napisao da se u susretu s njegovim skulpturama „ponekad osetim kao da sam pred početkom našeg postojanja, a u isti mah kao pred rađanjem novoga sveta posle jedne tragedije“.
Mirko Kovač je prepoznao Mijovu skulpturu kao sintezu svih formi.
Po njegovom mišljenju ovaj je vajar „monah (eremit, pustinjak) zavetovan skulptorskom Redu i posvećen iznalaženju one forme koja bi mu pružila potpunu slobodu kao što je slobodan njegov život“.
U stvari, Mijo je bio udaljen od dogmi akademske rutine i još dalji od pomodnog prilagođavanja hirovima likovnih „izumitelja“, Mijušković je preobražajem izvornog oblika iz prirode stvorio likovno osmišljen i slobodan svet umetnosti.
Tako je i nastala gotovo jedina autorova stvaralačka „formula“: ne robovati privlačnosti prirodnih formi, ali ih i ne napuštati bez tvoračkih razloga.
U vajarevoj imaginaciji ova dva sveta, postojeći i nastajući, kao da ne mogu jedan bez drugog.
Kad je Mijo stigao do neprozirnih tvorevina prirode, kad se susreo sa njenim ravnodušnim dekorom, sa njenim sivim odelom, izgleda da je u sebi prepoznao silovito htenje, žestok poriv, gotovo opsesivno nastojanje da otkrije šta se skriva u nepokretnoj enigmatičnosti materije.
Skulptor, koji je kao prirodnjak imao dugogodišnje iskustvo sa procesima u prirodi, znao je da njen pojavni oblik jeste maska koja je skriva.
Vreme je napravilo i njenu bezobličnu masku i prekrilo tajanstvene tragove.
A putevi kojima je umetnik hodio bili su retko kome dostupni – vrhovi planina, planinski lanci, viseće stene, provalije, jame bezdanice, neotkrivene pećine, kanjonski virovi, napuštena rečna korita, egzotične doline i morske hridine.
Tako je, kao vajar prirode, i spoznao njena čuda neviđena.
Iz bezobličnog kamena otkrio je kamenoliko svetlucanje lepote.
Mijo nema svoje stvaralačke uzore i prethodnike.
Svojom skulptorskom jednostavnošću, on je izgleda savladao provaliju između ravnodušnih tvari prirode i njene i metafizičke nadgradnje.
O vrednostima umetnikovog napora najrečitije govore njegova skladna i tajanstvena dela, koja ostaju najbliža čudesima fantastike.
Njegove skulpture i jesu fantastične tvorevine.
U njima se otkriva uzajamnost dramskih i lirskih elemenata, ali više od svega arhetipski slojevi naše neobrazložene svesti i aktivne tvari nesvesnog.
Teško je reći da li se u Mijovoj skulpturi više objelodanjuju žile kucavice tajnovitih svetova prirode ili umetnikove praslike i slovita mašta.
Nepravedno je ne pomenuti Mijove nadmoćne skulpture u drvetu, ali govorim o Mijovom opusu u kamenu zato što je i on sam bio kao živa skulptura od kamena u kojoj pulsira toplo srce neponovljivog čoveka i umetnika za dugo trajanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
