INTERVJU Bend Meth. : Život nije ni pravedan ni bajka, nismo ga birali, ali ipak tražimo nešto što nas drži u pokretu

Momci dolaze u naš grad podsredstvom Nekroskop booking agencije, a njihovi lajv nastupi su čista, neukroćena energija koja stvara potpuno upijajuće, haotično iskustvo, kako za same muzičare, tako i za publiku.

Potpisnici Prosthetic Records, Meth. bili su do sad na turnejama sa Chat Pile, Frail Body i Gel, a ove godine su najavljeni i na nekoliko festivala, uključujući ArcTanGent u Velikoj Britaniji.

Njihov najnoviji album SHAME je toliko težak da uznemirava i pritiska, dok istražuje teme krivice, traume i samouništenja. Meth. na ovom albumu uspevaju da pretvore bol u zvuk na način koji će vam zalediti krv – koža će početi da vas svrbi, a niz kičmu će proći jeza.

Postavili smo momcima nekoliko pitanja, pre nego ih sretnemo početkom avgusta u KC Gradu, a odgovore nam je dao pevač benda Seb Alvarez.

Vaš najnoviji album SHAME duboko zalazi u teme krivice, traume i samouništenja. Šta vas je navelo da istražujete tako emocionalno intenzivan prostor na ovom izdanju?

Ovaj album je za mene bio veoma ličan. Više je odraz onog trenutka i borbi sa kojima sam se tada suočavao, kako unutrašnje tako i spoljašnje. Nikada nisam bio neko ko voli da se priseća prošlosti, pa mi je prilično teško da ponovo oživljavam ili govorim o tom periodu kada sam pisao tekstove. To jednostavno nije mesto na koje rado odlazim.

Mnogi slušaoci opisuju SHAME kao visceralno, čak i uznemirujuće iskustvo. Da li ste želeli da namerno izazovete taj osećaj nelagode — i ako jeste, zašto?

Mogu da govorim samo o svom procesu, ali stvaranje zvučne nelagodnosti i osećaja otuđenja oduvek je bilo prisutno u svim projektima u kojima sam učestvovao. Sam naziv benda Meth je već dovoljno otuđujuć, ali nikada nismo veličali niti promovisali upotrebu droga. Više je to kanal za istraživanje tema koje izazivaju osećaj tabua i tišine — i pronalaženje načina da to izrazimo i tekstualno i zvučno. Život nije ni pravedan ni bajka. Nismo ga birali, ali ipak tražimo nešto što nas drži u pokretu, i pored svih užasa, ličnih i globalnih, i dalje verujemo u nešto u šta nikada nismo imali pravo glasa.

Upoređivani ste sa bendovima poput Primitive Man i Full of Hell po pitanju intenziteta. Kako vi vidite svoj zvuk u širem pejzažu ekstremne muzike danas?

Mi samo pokušavamo da pomerimo sopstvene kreativne granice. Ne razmišljam previše o tome gde se uklapamo u žanr.

Šta za vas znači sviranje uživo — posebno kada su ti nastupi emocionalno i fizički iscrpljujući?

Mnogo mi znači što imam prostor da na 30 do 60 minuta potpuno izađem iz sebe i boravim u tom čudnom malom svetu koji smo stvorili.

Nastupali ste sa bendovima Chat Pile, Frail Body i Gel. Šta ste naučili deljenjem bine sa bendovima koji takođe pomeraju žanrovske granice?

Čast nam je da sviramo sa bendovima koje volimo i poštujemo. Ne znam da li smo „naučili“ nešto konkretno. Uvek smo želeli da sviramo sa bendovima koji ne zvuče kao mi, tako da je to osveženje — da ne slušamo istu stvar iznova i iznova.

•Kako su vas iskustva sa turneja — upoznavanje novih mesta i ljudi — oblikovala i promenila vaš pogled na svet van SAD?

Za mene je to pomoglo da steknem dublje razumevanje mesta iz kog dolazim i kako ljudi žive svoj život drugde. Shvatio sam koliko su američki slušaoci razmaženi. Dolazak u Evropu i susret sa kulturom i zajednicama bio je neprocenjiv. Ljudi ovde kao da više mare, život ide sporije, što jako cenim. Ovde mogu da vodim iskrene razgovore. U Americi svi žele samo da pričaju o sebi.

Da li ste otkrili nešto iznenađujuće ili značajno o Evropi — ili možda o sebi — dok ste bili na putu?

Kao nastavak prethodnog odgovora, opet moram da pomenem ljude. Volim da učim o njima i stvarima koje njima znače. U SAD su površni razgovori često samo način da se ljudi hvale sobom, a ovde to nisam primetio. Stalno postoji ta potreba da se dokažeš, a što sam stariji, sve mi je smešnija ta kultura. Ja samo hoću da pričam o košarci i filmovima većinu vremena. Ne mislim da je to što radim važno.

Današnji svet deluje kao da hoda po ivici noža — društveno, politički, ekološki. Kako sve to obrađujete kroz svoju muziku?

Sve se jednostavno pomeša u „jamu ispred nas na bini“ i izbaci u onome što pravimo.

Da li mislite da agresivna muzika ima jedinstvenu ulogu u odražavanju ili otporu haosu savremenog sveta?

Ne mislim da ima veću ulogu od bilo kog drugog žanra. Agresija, tuga, ljubav, sreća — sve su to validne emocije. Pisanje agresivne muzike nas ne čini posebnim. Neki od nas jednostavno vole da borave u sranju.

Na kraju, šta neko ko nikada nije čuo meth. može da očekuje od predstojećeg koncerta u Beogradu — i šta se nadate da će poneti sa sobom?

Ne znam, iskreno. Nadam se samo da će na kratko zaboraviti na sve što ih muči i da će bar prodavnica da proda koje pivo.