INTERVJU Julija Sinkevič, selektorka Festivala evropskog filma Palić: „Paralele i sudari“ je program koji otvara prostor za nove vizije

Poznata po tome što promoviše nove autorske glasove, često iz zemalja centralne i istočne Evrope, i ove godine spremila je vrlo interesantnu selekciju filmova. 33. Festival evropskog filma Palić na programu je od 18. do 22. jula 2026. godine.

Vaša selekcija je poznata po afinitetu prema istočnoevropskom filmu. Šta vas je privuklo filmovima u ovogodišnjem programu i koje su vam teme ili vizuelne estetike bile posebno važne prilikom izbora?

– „Paralele i sudari“ je program koji otvara prostor za nove vizije, umetnički izraz i nedovoljno zastupljene, ali snažne i talentovane kinematografije u Evropi. Tražila sam filmove koji odražavaju današnji spektar izazova, dilema i osećanja prisutnih u evropskom društvu. Posebno sam obraćala pažnju na debitantske autore sa zanimljivim idejama, svežom vizijom i kritičkim promišljanjem.

Želela sam da uspostavim ravnotežu između oštrih tema, estetike i filmova koji komuniciraju sa publikom. Svaki film nosi određenu emociju i važnu poruku – istorijske traume (kao u filmovima „Ulja“ ili „Mlečni zubi“), lične izbore („Samohrana majka“), nedostatak bliskosti u savremenom društvu („Reci mi šta osećaš“), ratne traume (u filmu „Ka pobedi!“), porodične dinamike („Nezahvalna bića“ i „Chica Checa“), kao i disfunkcionalno društvo („Prljav novac za Bele noći“).

Ako izuzmemo rumunsku kinematografiju, koja već decenijama zauzima snažnu poziciju u evropskom filmskom kontekstu – na koje druge nacionalne kinematografije bi trebalo obratiti posebnu pažnju i da li su njihovi predstavnici prisutni u ovogodišnjoj selekciji „Paralela i sudara“?

– Mislim da litvanski film poslednjih godina doživljava snažan zamah. Tu su kvalitetni filmovi, talentovani reditelji, od kojih su mnogi debitanti koji uspevaju da uđu u programe velikih festivala. Verujem da je to rezultat i dobre filmske tradicije, ali i sistemske podrške sektoru. U programu imamo „Samohranu majku“ rediteljke Janike Askevold – doduše kao manjinsku litvansku koprodukciju – ali njen stil, po mom mišljenju, odražava karakteristike novog talasa litvanskog filma.

Takođe mislim da su češki filmovi konzistentno zanimljivi i da, uprkos tome što je reč o maloj zemlji, imaju stabilnu i kontinuiranu kinematografsku tradiciju. Ove godine imamo „Chica Checa“ Šimona Holija – sjajnu dramediju koja je nedavno premijerno prikazana u glavnoj konkurenciji u Karlovim Varima.

U selekciji se nalazi i film „Ka pobedi!“ koji nudi novi pogled na aktuelni rat – onaj koji promišlja moguću budućnost. Pretpostavljam da se u Ukrajini snima veliki broj filmova koji se direktno bave ruskom agresijom; šta vas je privuklo ovom filmu i njegovom pristupu temi?

– Rekla bih da se gotovo svaki drugi ukrajinski film na ovaj ili onaj način bavi ratom. Nemoguće je distancirati se od surove stvarnosti u kojoj živimo. „Ka pobedi!“ upravo to pokazuje – duboku traumu koju rat ostavlja čak i nakon pobede, disfunkcionalne porodice, slomljene živote i apsurdnu stvarnost. Valentin Vasjanovič je jedan od najznačajnijih ukrajinskih reditelja, a njegovi filmovi „Atlantis“ i „Reflection“ prikazani su na Venecijanskom filmskom festivalu. „Ka pobedi!“ donosi vrlo prepoznatljiv autorski stil – spor ritam, široke kadrove, minimalizam u dijalozima i gorak humor.

S druge strane, kako vidite stanje ukrajinske kinematografije danas, posle više od četiri godine rata? Kakva je situacija kada je reč o produkciji filmova i šta se uopšte može smatrati „normalnim“ životnim ciklusom jednog filma?

– Ukrajinska kinematografija danas je puna kontradikcija. Filmovi koji nastaju su snažni, a naročito su prisutni i aktuelni dokumentarni filmovi. Sa vrlo malo sredstava, autori prave radove koji dospevaju na velike festivale kao što su Berlinale, Sandens, Venecija i Kan. Rat tera ljude da pričaju alarmantne i iskrene priče – i to se jasno vidi. Međutim, finansiranje je nestabilno i producenti se oslanjaju na privatne ili spoljne izvore. Većina projekata danas zavisi od međunarodnih koprodukcija i kriznih fondova iz Evrope.

Postoji i ozbiljan nedostatak profesionalaca. Mnogi iskusni članovi ekipe – snimatelji, tonci, izvršni producenti – ili su na frontu ili su emigrirali. Kada je reč o „normalnom“ životnom ciklusu filma – on trenutno ne postoji. U uobičajenim okolnostima, dokumentarni film prolazi kroz razvoj, finansiranje, snimanje, montažu i festivalsku distribuciju u periodu od dve do tri godine. U Ukrajini danas taj proces u velikoj meri zavisi od snalažljivosti producenata, kasnih odluka o finansiranju i mobilizacije članova ekipe. Producenti troše ogromnu energiju samo da bi održali projekte u životu.

Kako izgleda vaš profesionalni život van Festivala evropskog filma Palić? Čime se najviše bavite tokom godine i u koje ste još projekte i aktivnosti uključeni?

– Radim kao nezavisna producentkinja dokumentarnih i igranih filmova. Nedavno sam završila dokumentarni film Nadije Parfan „Birds and Beasts. Hnizdovsky Universe“. Takođe radim kao ekspertkinja u nekoliko filmskih fondova i edukativnih programa, kao i selektorka filmova za festivale.