INTERVJU Nemi pesnik: Raduju me spontana organizovanja ljudi kao odgovor na tragediju koja nam se dogodila

U tom okviru, kroz tragove svakodnevice i odnose među ljudima, otvara se i drugačiji pogled na stvarnost, blizak ideji da se „zlatna doba“ ne vezuju za epohe, već za krhke trenutke koji opstaju uprkos svemu i koje je potrebno uporno prepoznavati.

O svemu tome, ali i o ključnim singlovima i o predstojećem koncertu, razgovarali smo sa tekstopiscem i gitaristom Markom Aleksićem, koji zajedno sa bendom između dva albuma i niza prekinutih koncertnih i društvenih kontinuiteta pokušava da mapira upravo tu zonu između ironije i nade, raspada i potrebe da se nešto ipak izgovori.

Ako bi morao da opišeš Novi Sad danas, posle svega — pandemije, pada nadstrešnice, studentskih protesta — kako bi zvučao taj grad?

– Pandemija je promenila ceo svet pa o tome nema potrebe trošiti reči. Sve nas je zatekla u sred nekog ličnog scenarija, provozala po krajevima uma kojima nikada nismo mislili da ćemo proći i ostavila umorne i zbunjene.

Pad nadstrešnice je delovao lokalno i razorio društveno tkivo u gradu. Naravno, svako ljudsko društvo ima svoje mehanizme lečenja, pa bi se čak moglo reći da su se na tim strašnim temeljima neki ljudi — sugrađani, komšije — ponovo pronašli, organizovali, počeli da komuniciraju. Ali pesma današnjeg Novog Sada ima uznemirujuću harmoniju, pomalo morbidnu, pomalo šizofrenu, čak iako je tekst relativno optimističan.

Između dva albuma kao da su stale dve realnosti. Koliko su vas ti događaji promenili kao bend, ali i kao ljude?

– Promenili su nas do te mere da je ceo naš drugi album posvećen upravo rezultatima te promene. Kad pomislim na sebe 2019. godine, kao da mislim o detetu. Siguran sam da mnogi ljudi svih dobi imaju isti osećaj.

Pesme na albumu „Ima li od jutros nešto novo?” govore o junacima prvog albuma koji su iz starog, romantičnog sveta u kom su ljubav i mržnja imali personalni karakter prebačeni u svet gde se ceo život posmatra kroz prizmu većeg konflikta. Danas nas muče ratovi koji buknu a potom zauvek tinjaju, u svakom momentu preteći da nas odnesu sa lica zemlje. Ti ratovi nisu samo pretnja, oni su za mnoge postali i šou — hiljade geopolitičkih emisija, podkasta, svakodnevno kapitalizuju strah i zatrpavaju nas negativnom energijom.

Ipak, pre svega nas muče beskonačne podele na „nas i njih”, na dobre i loše. To je globalni problem koji nemam ideju kako ćemo rešiti. Junaci iz naših pesama, poput nas u bendu, izlaz nalaze jedni u drugima, u malim radostima koje niko ne može da nam oduzme.

Koliko je pandemija uticala na to da prvi album ostane bez svoje koncertne promocije i „života na sceni”?

– Poslednji instrumenti i vokali na prvom albumu snimljeni su u pauzama između karantina. Gledano iz sadašnje perspektive, možda je bilo pametno ne izdavati ništa dok se situacija ne smiri, ali nije bilo sigurno da će se ikada smiriti. Zato smo odlučili da izdamo album, iako smo već tada znali da će promocija biti nemoguća. Imali smo sreću da su pesme dobile radijski život koji još uvek imaju. Da nije bilo toga, mislim da bismo odavno bili zaboravljeni.

Kako danas gledate na pesmu koja je postala prepoznata na Radiju 202 i trenutak kada je delovalo da stvari konačno počinju da se otvaraju?

– Kada je „Koliko si luda?” postala hit godine na „Dvestadvojci” osećali smo se kao da smo se popeli na vrh sveta. Malo je priznanja na našem području koje imaju veću težinu za rok muziku od Hita godine Radija 202. Probali smo da zajašemo taj talas i pustimo da nas odvede negde dalje, ali onda smo se suočili sa problemima iz prethodnog pitanja — nismo imali gde da sviramo, gde da se sretnemo sa ljudima.

Koliko je teško održati koncertni i kreativni kontinuitet u okolnostima u kojima se društveni i emotivni konteksti stalno prekidaju i menjaju?

– Izuzetno je teško. Društvo trenutno brine o mnogo važnijim i ozbiljnijim stvarima od muzike. Kada se to kombinuje sa činjenicom da su društvene mreže još ranije ljudima oduzele sposobnost fokusa, jasno je da muzika koja pretenduje da proširi poruku ima malo šanse da dobije dovoljnu količinu pažnje.

Pesme poput „Lažne vesti“ i „Trener života“ deluju kao dijagnoza savremenog društva — da li su nastale iz potrebe da se razume vreme u kojem živimo ili da mu se oduprete?

– Nastale su iz frustracije. Kao što sam rekao u prethodnom pitanju, ne mislim da rok grupa u današnje vreme ima uticaj koji su imale rok grupe šezdesetih ili sedamdesetih. Ali, još uvek možemo glasno da podviknemo i nadamo se da ćemo pogoditi nekog istomišljenika. Nekog sa kim možemo da se pogledamo u oči i zajedno se upitamo: „Vidiš li ti šta se ovo dešava?”

Da li je danas teže pisati o emocijama, otvorenosti i romantici, ili je problem u tome što je prostor za takav izraz sužen?

– Prostor jeste sužen, ali ne mislim da to bilo kome treba da prestavlja problem da se izrazi. Emocije i romantika imaju drugi problem — to što nisu preterano popularne među mladim ljudima. Ako hoćete da „pišete za mlade”, morate biti spremni da ćete dobiti epitet „krindž”. I to je u redu, nisam ja neki matorac koji će sad da kuka kako je svet postao gori, jer nije gori. Samo je drugačiji. Ja znam da pišem na jedan način i ne planiram (niti znam kako) da se prilagođavam. Znam da ima ljudi koji vole ovo što radim, a koliko ih je — to je statistika.

Kako se u tom kontekstu čita pesma „Zlatno doba“ — kao ironija, kao nada ili kao svesna odluka da se „zlatno doba“ više ne čeka nego pravi?

– Čita se upravo kroz ovo što sam prethodno rekao — oko mene su ljudi koji me vole i koje volim, a „zlatno doba” počinje kad shvatiš da je to dovoljno. Svet nikada neće biti bolji. Ne pokušavam da zvučim nihilistički — ispravno je truditi se da ga promeniš, ali ne smeš dozvoliti da rezultati koje postigneš utiču na tvoju ličnu sreću.

Da li je ideja „zlatnog doba“ u vašem slučaju više vezana za ljude nego za vreme — za mikrozajednice koje opstaju uprkos spoljašnjem haosu?

– Upravo tako. Svestan sam da to zvuči kao neka „new age” filozofija, ali zapitajmo se — šta je ono što čini život običnog čoveka? Geopolitika mu možda poskupi gorivo, državna politika može da mu naškodi na mnogo više nivoa, ali na kraju se jedan dan ipak svodi na interakcije sa bliskim ljudima. Kada bi se svako od nas posvetio svojoj neposrednoj zajednici, mislim da bismo bili bolji i kao narod. Zato me raduju spontana organizovanja prijatelja i komšija širom zemlje kao odgovor na tragediju koja nam se dogodila.

Kako je pad nadstrešnice i tragedija u Novom Sadu promenila percepciju grada u kojem živite i stvarate?

– Sumorno je, ljudi su se dublje podelili. To je najgora stvar koja može da se desi gradu. Već godinu i po dana trpimo ovaj „status quo” koji ne može da odgovara normalnom čoveku. Mislim da su izbori momenat kada će kulminirati sve što se dešava u gradu i zemlji. I nadam se da ćemo posle njih moći da počnemo da gradimo ovu zajednicu ispočetka.

Da li su se nakon toga promenili i način na koji doživljavate sopstvene pesme — od društvenih komentara do intimnih zapisa koji su postali javna slika vremena?

– Sve pesme koje sam napisao, uključujući i one najangažovanije, mi se trenutno čine veoma naivno. Vreme se ubrzalo, stvari se događaju tempom koji je teško ispratiti, pa zato i učimo i sazrevamo brže. Ipak, drago mi je što sam ih napisao, jer da sam čekao do danas ne znam da li bih se uopšte upuštao u to, a to bi bila šteta.

Da li je posle svega muzika za vas postala više svedočanstvo nego izraz?

– Ne znam, nisam siguran. Mislim da sam ipak na strani „izraza”. Danas je svedočanstava na pretek, teško da je nekom preterano stalo do mog.

Šta za vas znači koncert 5. juna u Novom Sadu u kontekstu svega što se dogodilo između dva albuma?

– Ovo je, nakon sedam zaista zanimljivih godina postojanja našeg benda, prvi veliki solistički koncert koji organizujemo. Znači nam i previše. Sve snage smo uložili u to da pružimo našim ljudima jedno veče gde će nas muzika ponovo spojiti. Znamo da ćemo tamo videti sve svoje prijatelje, a znamo i da ćemo steći mnoge nove. Lepo nam je u našem malom krugu, ali više od svega volimo da napravimo mesta za još ponekog.