Raščanski zet: Sećanje na Đorđa Kadijevića

Ime mi je novajlije – Đorđe Kadijević – bilo poznato, jer sam redovno čitao NIN, u kojem je on pisao likovnu kritiku. Te godine ja sam bio u fazi priprema da se upišem na Fakultet fizičke kulture (sporta), jer sam se posle nesrećnog raskida sa mojom školskom ljubavlju, za koji sam krivio nabildovane momke sa ulice, “Tarzane”, odrekao umetnosti i književnosti kao velike laži i priklonio se svetu ulice, u kojem se pre svega cenila snaga pesnica.

Ali Đorđe Kadijević je, uz svestranu podršku Slobodana Rakitića, odigrao presudnu ulogu da sa Beogradske železničke stanice, penjući se Balakanskom ulicom, stignem do Studentskog trga, do Filološkog fakulteta.

Kadijević je leto je provodio u tazbini. Za razliku od Rakitića i mene, nije voleo kafane. Ali je zato obožavao okolinu Raške, u kojoj je bilo na desetine srednjevekovnih manastira i crkava, s čijim se arhitektonskim i slikarskim dostignućima i na licu mestu upoznao. Bio je kupio malokalibarsku pušku, kojom je po okolnim brdima upucavao sojke, vrane i, ređe, golubove. Rado je odlazio s nama na svadbe, vojničke ispratnice i na sedeljke oko rakijskog kazina.

U seljačkom životu, koga uopšte nije poznavao, video je punoću i vitalnost, sve ono što mu je nedostajalo, u odrastanju, u urbanoj sredini. Iako je naginjao paganskom viđenju života, gotovo sličnom onom Rastka Petrovića, njegova razmišljanja o umetnosti i književnosti nisu imala ništa od barbarogenijske poetike.

Tad sam shvatio da o književnosti malo znam. Malo svojom krivicom (jer sam literaturu tretirao kao tvorevinu koja nema nikakve veze sa stvarnim životom), malo ograničenošću provincijskog obrazovanja. Da postanem pisac, presudniju ulogu od neformalnih raščanskih predavanja o modernoj umetnosti (tada sam prvi put čuo za Sartra, Frojda, Froma) imala je Kadijevićeva odluka da me pozove da odigram malu ulogu u njegovom prvom, i verovatno najboljem filmu, „Praznik“.

Dvadesetak dana proveo sam u selu Katići kod Ivanjice na snimanju filma, na izmaku 1968. i početku 1969. Igrao sam
mladog četnika, koji u filmu izgovara dve – tri rečenice. Bio je mesec decembar, Katići su bili zavejani smetovima, danju smo se dobro smrzavali, a uveče grejali uz vruću rakiju, u jedinoj kafani. U toj kafani odrao sam na tabliću nekoliko seoskih đilkoša (bili su zapanjeni da neki beogradski studentčić može da ih tuče u njihovoj igri) i tako sam uvećao svoj honorar.

Od tog honora (glumačkog i kartaroškog) kupio sam malu pisaću mašinu, Tops M2, slovenačke proizvodnje. Na njoj sam idućih meseci (početkom 1969) otkucao priče za svoju prvu knjigu „Bugarska baraka“. Da nije bilo Kadijevićevog poziva da glumim u njegovom filmu, ne bi bilo te mašine i verovatno ne tako brzo moje prve knjige.

Kadijević je u „Prazniku“ jednom sporednom junaku dao ime po mom raščanskom nadimku: Durut. Tako da se ja u dvostrukoj ulozi pojavljujem u filmu. Na projekciji filma u Raški cela sala je navijala za mene dok sam, kao mladi četnik, jurio, po smetovima koji su mi dopirali do pojasa, za odbeglim zatvorenikom.

„Stigni ga, Durute“, odjekivalo je salom. Ja sam se bio pritajio u poslednjem redu, gde sam se ušunjao posle početka projekcije. Osećao sam se kao Odisej koji je slušao pesmu o sebi, a da pevač Demodok nije bio svestan da u blizini sedi i njegov junak.

Da dodam još da sam bio među prvima koji je oduševljeno pozdravio TV seriju o Vuku Karadžiću. Veći deo te serije zasniva se na Vukovoj  ustaničkoj prozi. Vukova gradniozna prozna freska je na adekvatan i sugestivan način preneta u jedan drugi umetnički diskurs. Naravno, zasluge prvenstveno idu Đorđu Kadijeviću.

Neke poruke iz te serije – o tome kako se tirani ni po svaku cenu ne odriču vlasti i o zlehudoj sudbini umetnika – i danas su itekako aktuelne.