Istočni vetar, zapadni vetar 1Foto: Dušan Milenković

51 BEMUS 19: Niu Niu (klavir) u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.

Pijanista Niu Niu (1997) nije nepoznat beogradskoj publici. Još kao praktično šesnaestogodišnjak, nastupio je 2014. u Klasičnom ciklusu Beogradske filharmonije pod upravom maestra Muhaja Tanga, izvodeći sa našim proslavljenim orkestrom Bramsov Klavirski koncert br. 1. Demonstrirao je tada na sceni visoku meru koncentracije, elegantnu požrtvovanost i dečačku bezazlenost u svom više nego odgovornom postupanju prema izabranom delu.

Na bis je svirao violinu, koliko se sećamo, ukazujući i na taj način kakvom je sve širinom i svesrdnošću spreman da služi muzici.

Pet godina kasnije, Niu Niu – pravim imenom Žang Šengliang – na Beogradskim muzičkim svečanostima predstavlja se ponovo kao solista, samo sada sa svojim pijanističkim resitalom. NJegov repertoar sačinjen je od samih dragulja romantizma: Mendelson, Šopen, List, Šubert i, kao dodatak, Betovenova „Mesečeva sonata“, u kojoj besmrtni Ludvig Van deluje u centralnoj zoni Šengliangovog večernjeg programa sasvim u skladu sa prefinjenim emocijama i žestokom strastvenošću romantičarske literature što ga okružuje.

Niu Niu na sceni Velike dvorane Kolarčeve zadužbine niže ove glasovite kompozicije bez po muke, podstaknut plamenim gorivom modernog doba.

NJegova rafiniranost u izboru dela, sama otmena pojava i samopouzdanje bez i traga oholosti, ali i svojevrsna umetnička ranjivost – što jednu bespogovornu atletsku spremu oblaže pojačanom osećajnošću – čine ga privlačnim izvođačem, specijalno za vrstu kompozicija koje nam je sa punom pažnjom ovom prilikom prineo sluhu. Šengliangova pijanistička predanost gotovo da je neka vrsta ritualnog ophođenja prema klaviru: poštovanje, obožavanje.

Morate osetiti kako vas ovaj momak tretira sa uvažavanjem kao publiku takođe i istog časa postajete apsolutno spremni da mu odgovorite na istovetan način.

U stvarnosti, Niu Niu zaista pleni svojom sviračkom darežljivošću. NJegova namera da svaki ton proprati iskrenošću svoga srca, još od uvodnog Ronda kapričoza op. 14 Feliksa Mendelsona-Bartoldija, preko izbora Šopenovih Empromptija, pa sve do pomenute Betovenove Sonate op. 27 br. 2, čini da već u prvom delu nastupa prepoznamo njegov časni pijanistički stav.

No, zapravo tek u onom drugom delu počinjemo da kao slušaoci i istinski komuniciramo sa njegovim unutrašnjim bićem. Tako će List (Bečke večeri – Valcer kapris br. 6) biti jedan od vrhunaca Šengliangovog nastupa. Isto se može reći i za narednog Šuberta, gde probrani Empromptiji iz op. 90 pokazuju istančani ukus u odmeravanju zanatske i emotivne klavirske snage ovog pijaniste.

I finalni Šopenov Skerco br. 3 manje je sentimentalan i dirljivo uzbudljiv, a više usredsređen na dublje poimanje karaktera dela. Plus tri delikatna bisa, gde su Šopen i List ponovo glavne zvezde, a onaj treći pun dahova Šengliangove kineske postojbine i nadahnut autentičnom lepotom.

Ispraćen povicima ‘bravo!’ i sa publikom doslovno na nogama, Niu Niu može biti zadovoljan svojim najnovijim beogradskim nastupom. Kao umetnik, on je svakako zanimljiva pijanistička pojava u čijoj se interpretaciji suočavaju na delu oni istočni i zapadni vetrovi, što prizivaju u misli Perl Bak. Biće bez sumnje zanimljivo pratiti njegov dalji profesionalni razvoj, zasnovan na izvanrednim školama Kine i Sjedinjenih Država, kao i predstavljanje nekog novog klavirskog programa Kolarčevom auditorijumu u budućnosti.