Istorija i osećajnost

Mašta i stvarnost, mitovi i činjenice, ne služi li sve to zaista kao hrana umetničkom stvaranju? Koncert Beogradske filharmonije u aprilskom izdanju ciklusa „Izviiskra“, sa delima Sibelijusa, Nilsena i Betovena, bio je tako podsticajan zvučni podsetnik na vreme prošlo, sadašnje, pa i buduće. Nakon Sibelijusove simfonijske poeme „Finlandija“, Koncerta za flautu i orkestar Karla Nilsena (solista Mihael Martin Kofler-flauta) i moćnog Betovenovog „Egmonta“ op. 84 (Vesna Đurković – sopran i Slobodan Beštić – narator) pod upravom šefa-dirigenta Gabrijela Felca, naša uzburkana svakodnevica kao da se smešta u jedan širi kontekst sličnih inspiracija. Oslobođenje je ključna reč ovog izabranog repertoara. Beogradska filharmonija ponudila nam je tako istoriju i osećajnost u jednom. Naše misli i srca dugo će ostati nadahnuti ovom umetnički značajnom protivtežom u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, onim sasvim drugačijim zvucima što su se istog dana mogli čuti van granica tog zdanja.

Sibelijusova „Finlandija“ (1900) prineta nam je tako ovde poput najčistije svetlosti ozarenja. Svečanog gesta, što svedoči o onom iz dubina podignutom dostojanstvu, te dirljive skrušenosti pred dimenzijama sveg onog što je već bilo i što će tek doći, ova rodoljubiva tonska pripovest protumačena je od strane Beogradske filharmonije i šefa-dirigenta Felca sa umilnom interpretativnom istančanošću, ali i srčanošću oduševljenja koje izaziva. U tako obodrenom sluhu, susret sa Mihaelom Martinom Koflerom kao solistom u Nilsenovom Koncertu za flautu i orkestar (1926) doneo je pak gipkost raspoloženja, sasvim moderna vrludanja forme i tonaliteta, te bujnu komunikaciju sa drugim instrumentima u ljupko svedenom orkestru. Neposrednost izraza krasi Koflerov izvođački instinkt. NJegov zvučni optimizam na sceni zarazan je i nosi svojim začikavajućim zvučnim pogonom Nilsenovo delo do vrhunca, istovremeno razigravajući kolege oko sebe na način kakvog solidarnog ‘plejmejkera’. Aplauzi iz publike i sa scene koje Kofler dobija zato iskreni su i sa mnogo simpatije. Gabrijel Felc ovde je saučesnik iz dobrovoljne senke, upravljajući vešto orkestarskom aparaturom do u dlačicu tačno, a da aura soliste ne bude narušena nijednog trenutka. Vrlo džentlmenski.

Ali Betovenov „Egmont“ (scenska muzika, 1810) bio je ona tvrđava smisla i razlamajuće smelosti da se herojski saopštava istina, i buntovno upražnjava u životu sred ma koliko dramatičnih vremena. Veliki Ludvig Van podigao nas je tako još jednom na noge i doslovno. Maestro Felc prikazao je sa ‘filharmoničarima’ gorljivost svog uverenja u muzici pride. Ono ima svoju raskoš i razumno osećanje mere, što skupa svedoči o dobrom ukusu i oštrici vizije. Delikatni udeli soprana Vesne Đurković i seriozna elegancija glumca Slobodana Beštića kao naratora, skreću pažnju auditorijuma na veoma specijalan način. I stvarno, Betoven kao da nas svaki put učini istinski boljim ljudima, ne tek samo slušaocima i muzičarima. Ovom prilikom, međutim, to je još bilo sa daškom jedne koncentrisane volje koja zbilja menja vidik poput zraka sa kakvog fantazmagoričnog svetionika. Istorija i osećajnost, rekosmo li već.