Istoriju ne pišu samo pobednici

Iturbe je bio gost projekta „Ruta Servantes: Sefardski Beograd“ kojim Institut Servantes nastoji da predstavi bogato sefardsko nasleđe srpske prestonice. Iturbe govori o kulturi sećanja, španskim iskustvima u suočavanju s prošlošću, ali i o situaciji u španskom izdavaštvu.

* Knjigu „Bibliotekarka iz Aušvica“ napisali ste na osnovu istinitih kazivanja Dite Kraus. Koliko ovakva vrsta knjiga neguje kulturu sećanja, koliko je za vas sama kultura sećanja važna?

– To i jeste najvažnije. Jedino što pisac može da učini je to da pokuša da sačuva te priče od zaborava, da to sećanje ostane zabeleženo na stranicama knjige, jedino tako priče koje treba ispričati neće otići u vetar. Misija nas pisaca i jeste da se borimo protiv zaborava.

* I u istoriji Španije bilo je mnogo burnih istorijskih događaja kao što je bio Građanski rat. Čini se da je špansko društvo i danas podeljeno.

– U Španiji se godinama unazad mnogo raspravlja o onome što se zove istorijsko pamćenje. Ima ljudi koji misle kako treba zaboraviti sve ono što se dešavalo u Španskom građanskom ratu. U Španiji postoji izraz „okrenuti stranu“, što bi značilo da sve treba zaboraviti, okrenuti se drugim stvarima, misliti na budućnost, a ne na prošlost. S druge strane, ima ljudi koji misle da jeste važno da to sećanje ostane živo. Trenutno se kod nas mnogo raspravlja o poginulima koji su izgubili rat u kome je Franko pobedio. Mnogima se ni grob ne zna, često su zakopani negde pored puta, njihov identitet je ostao nepoznat. Porodice žrtava danas, 80 godina kasnije, traže pravdu i tvrde da sva mesta stradanja treba istražiti i sve te ljude dostojno sahraniti. Društvo je po tom pitanju podeljeno. Jedni žive u prošlosti, drugi se po svaku cenu okreću budućnosti,. Lično mislim da ne možemo da gradimo nikakvu budućnost ako nismo svesni našeg istorijskog pamćenja. Treba istražiti sva mesta stradanja u Španiji i utvrditi identitete poginulih na obe strane. Ako se to ne uradi, ne samo što će mrtvi i dalje truliti pod zemljom, već će istruliti i kolektivno pamćenje cele zemlje. Zato treba žrtvama na pravi način povratiti izgubljeno dostojanstvo. Jedino tako možemo da gradimo budućnost.

* Mnogo se priča o Zakonu o istorijskom pamćenju koji treba da bude izglasan. Doprinosi li to istorijskom pamćenju, ili je reč o čisto političkoj meri?

– Naravno da je reč o političkoj meri, ali taj zakon će doprineti tome da se istorijsko pamćenje bolje objasni i razjasni. Ako se ne upustimo u taj rizik, doći ćemo dotle da će o sećanju govoriti samo pobednici, kao što i istoriju pišu pobednici i to se onda pretvara u jedino pamćenje. Međutim, važno je i pamćenje onih koji su izgubili, jer i oni koji nisu mogli da pišu pobedničke knjige takođe imaju pravo da se čuje njihova strana priče. Narativ istorijskog pamćenja ne treba da gradimo sa onima koji su pobedili, već i sa onima koji su izgubili.

 * Budući da ste urednik ozbiljnog i uglednog književnog časopisa „Libruhula“, kako gledate na trenutnu situaciju u španskom izdavaštvu? Trenutno monopol na tržištu drže Penguin Rendom House Gruppo editorial i Planeta. Već neko vreme PRHGE kupuje sve što mu se od malih nezavisnih izdavača nađe na putu.

– Upravo tako, PRHGE kupuje sve. Ovih dana je upravo kupio divnog izdavača „Salamandra“. Mislim da je reč o globalnom fenomenu, ne samo u izdavaštvu. Velike kompanije su sve veće i sve moćnije. Međutim mislim da, uprkos velikoj koncentraciji moći koju ovi izdavači imaju, još uvek ima prostora za male kreativne i nezavisne izdavače. U Španiji postoji fenomen rasta velikih izdavača, ali i malih i nezavisnih koji objavljuju  važne i sjajne knjige.

* Koliko su nezavisni izdavači ugroženi?

– Ekonomsko preživljavanje je teško, teška su vremena. Svet knjiga se smanjuje, sve se manje čita. Postoje interesantnije opcije za popunjavanje slobodnog vremena. U Španiji su recimo striming servisi poput HBO i Netfliksa veoma popularni, ljudi gledaju njihove TV serije. Nekad su ljudi dva sata dnevno čitali knjige, a sada gledaju serije. Konkurencija je ogromna, a onda mali izdavači s malo novca teško izlaze na kraj, ali se bore i opstaju.

* Zašto ni u Španiji više ne postoji klasična književna kritika kakvu smo poznavali?

– Ne dešava se to samo kod nas. Ljudi sve više veruju onome što pročitaju na internetu nego nekom kritičaru koji četrdesetak godina ozbiljno, stručno i utemeljeno piše o knjigama. Mislim da dolaze nova vremena u kojima je primetan prestiž društvenih mreža. Čitaoci gledaju na goodreads platformi koliko zvezdica i prikaza neka knjiga ima, reč je o potpunoj promeni navika i pristupa knjizi i čitanju.

O sagovorniku

Antonio Iturbe napisao je nekoliko desetina knjiga za decu i odrasle. Uglednu nagradu Biblioteca Breve dobio je  2017. godine. Književni časopis Libruhula, čiji je glavni urednik, izlazi šest puta godišnje, a može se čitati i na internet portalu www.librujula.com.