Izgubili smo našeg Foknera, čoveka dobrote, duha i igre 1Foto: prinsceern rts

Vida Ognjenović: Maleni Lajkovac je u svom delu preokrenuo u svetsku metropolu. Matija Bećković: Crni dan za belo Valjevo. Mihajlo Pantić: Otišao je najneobičniji srpski pripovedač i romansijer. Dragan Velikić: Bio je virtuoz jezika na visokoj nadmorskoj visini. Radivoj Mikić: Delo Belog Markovića je memorija jedne kulture. Gojko Božović: Pisac čistog srca koji će nedostajati svima

– Iznenadni odlazak Radovana Belog Markovića je crni dan za belo Valjevo i lepu književnost. Četama koje ovih dana ispraćamo na onaj svet pridružio se i Radovan Beli Marković, moj prisni prijatelj, plemeniti valjevski rod, rasni pisac, najosobeniji rukopis u današnjem srpskom pisanom umeću. U verbalnom delirijumu za kakav nije znala srpska naracija izatkao je tkanicu kakvu pre njega nismo imali. Podigao je iz groba narodni jezik u učinio ga književnim, a takvog jezka i takvog naroda nije bilo pre njegovih knjiga. Pored brojnih priznanja kojima je ovenčano njegovo delo, ostaje i osećaj da smo mu nešto ostali dužni. Možda pre svih Srpska akademija nauka i umetnosti – kaže za Danas pesnik i akademik Matija Bećković opraštajući se od kolege i višedecenijskog prijatelja.

Radovan Beli Marković (1947 – 2022), jedan od najvažnijih srpskih pisaca, jednako poštovan i voljen od kritičara, kolega pisaca svih generacija i čitalaca (što nije baš tako često u našoj književnosti), iznenada je preminuo 19. januara u bolnici u Valjevu.

Odlazak izuzetnog stvaraoca, člana Srpksog PEN centra, rastužio je srpsku kulturu.

– Vest o smrti Radovana Belog Markovića zatekla nas je u neverici. Jeste se svojim finim, malo scenskim tonom žalio da ga zafrkava i sustiže nemoć, jeste se gospodski poštapao elegantnim štapom, jeste tvrdio da mu je i LJig sada već predaleko, a kamoli Beograd. A mi smo sve to smatrali njegovim osobenim „proznim postupkom“. I evo, sad je to zbilja. Otišao je Radovan Beli Marković, divni, nasmejani, nežni čovek dobrote, duha i igre, koji je do sada uspevao da tu zbilju nikako ne prihvati kao jedino rešenje – kaže za Danas Vida Ognjenović, književnica, rediteljka, predsednica Srpskog PEN centra.

– Umesto da je oponaša i bavi se njome, Beli Marković je tu zbilju tako vešto začikavao i preuređivao svojim pripovednim veštinama. NJegov neviđeni smisao za prozno preuređenje stvari pomogao mu je da maleni Lajkovac preokrene u metropolu, a njegovu opevanu prugu u razgranati kolosek puteva, nadvožnjaka i kružnih petlji. NJegov književni Makondo ne naslanja se u potpunosti ni na jednu realnost, Beli Marković je uspeo da se na neki način one ogledaju u njegovom Makondu. Književni junaci Belog Markovića univerzalno su osobeni u svom traganju za sobom. Samonikli su i slobodni, rade, lenstvuju, vole, mrze, slažu se i bune, boluju i leče se, sve po svome, na svoju ruku, govoreći svojom nabildovanom jezičkom varijantom, biranoj po zvučnosti i prkosu. NJegova književnost zato obitava iznad svake običnosti, izvan svakog modela i očekivanih odgovora na izazov stvarnosti. Radovan Beli Marković je svoj rukopis tako sačuvao od pomodne slave i brzog zaborava. Zbogom, Radovane Beli Markoviću, dobri prijatelju moj. Bio si i ostao jedinstven! – kaže Vida Ognjenović.

Sa istim emocijama, velikim poštovanjem i tugom, od Belog Markovića se oprašta i književnik, književni kritičar i profesor dr Mihajlo Pantić, urednik dve njegove knjige.

– Otišao je po svemu najneobičniji savremeni srpski pripovedač i romansijer, moj dugogodišnji prijatelj Radovan Beli Marković. Skrajnut u svom Lajkovcu, izvan vrveža književnog života većih gradova, kraj čuvene, u pesmi opevane pruge koju je fikcionalizovao i tako ovekovečio, Marković je sazdao opus koji je, na sreću, već za njegovog zemaljskog vremena postao omiljen među, istina, ne tako brojnim čitaocima i, istovremeno, predmet tumačenja aktuelne književnokritičke i akademske misli – kaže Pantić, navodeći da je o njegovim delima objavljeno više zasebnih monografija i zbornika, upriličeno više skupova, i odbranjeno nekoliko disertacija.

– I to sa punim pokrićem u vrednosti i interpretativnoj provokativnosti, kako Markovićevih romana tako i priča. Imao sam sreću i čast da u ediciji „Albatros” izdavačke kuće „Filip Višnjić” uredim dve njegove knjige, roman „Devet belih oblaka” i „Male priče”, ali mi je stostruko veće zadovoljstvo donelo druženje sa njim, u Lajkovcu, Valjevu, Beogradu, Brankovini i druge, uvek ispunjeno razgovorom o onome što je i osmislilo i iskupilo njegov život, a to je stvaranje paralelnog, imaginarnog proznog sveta koji je literarni refleks njegovog kolubarskog zavičaja, Ćelija, Lajkovca, Belog Valjeva… Stvoriti jedan svet, naseliti ga upečatljivim likovima, primaknuti se, onoliko koliko je to čoveku dato, suštini i smislu inače tragički predestiniranog života, to je, valjda, najviše što jedan pisac može, obdaren jezičkim čaranjem na tragu svog prapretka „ča” Milovana Glišića, ali i svog književnog izdaljeg srodnika Momčila Nastasijevića. Sada, kada je zauvek „promenio svetom”, kako je sam govorio za svoje junake, „mnimi literata” iz Belog Valjeva, kako je oslovljavao svoj prozni „alter-ego”, mislim da je sasvim umesno reći da smo izgubili našeg Foknera jer je Radovan Beli Marković sa svojom Kolubarom činio isto što i čuveni pisac „Svetilišta”, „Buke i besa” i drugih dela sa američkim jugom i svojom Joknapatofom. Radovan Beli Marković ostavio je za sobom delo koje je već sada nepomeriva karika u lancu srpskog pripovedanja, deo istorije nacionalne književnosti i trajno otvoreno štivo za sve buduće generacije čitalaca i tumača – ističe Pantić.

I pisac Dragan Velikić, kako kaže za Danas, tužan je zbog odlaska književnog velikana koji će ostati upamćen i po svojim visokomoralnim kvalitetima, beskompromisnim stavovima, skromnosti i duhovitosti.

– Otišao je pisac toliko poseban i svoj, i u literaturi koju je stvarao, i u životu. Bio je izvan klanova, dobrodušan, umeo je da se raduje uspehu drugog. Radovan Beli Marković, tvorac čudesnih knjiga, virtuoz jezika, ostaje u srpskoj književnosti na visokoj nadmorskoj visini – ističe za Danas Dragan Velikić.

Književni kritičar, književnik i profesor dr Radivoj Mikić, koji je u maju prošle godine o delu Belog Markovića objavio knjigu “Roman protiv romana”, kaže za naš list da je neočekivana smrt, pre vremena, stavila tačku na delo velikog srpskog pripovedača i romansijera – pisca koji je od sedamdesetih godina prošlog veka do danas objavio sedam knjiga priča i dvanaest romana, i već za života stekao onu vrstu ugleda koja prati samo pisce koji u jednoj književnosti zauzimaju najviše mesto.

– To mesto Radovan Beli Marković je zauzeo zahvaljujući činjenici da je i u pričama i u romanu bio pisac koji donosi vrlo velike i vrlo važne novine. Nema sumnje da se te novine najbolje vide u knjizi „Živčana japija“, knjizi za koju je teško reći da li je knjiga ciklusno povezanih priča ili je roman koji je vrlo slobodno komponovan. U toj knjizi Radovan Beli Marković je prostor u koji smešta zbivanja, a to su Gornja i Donja Psača, čisto maštenski predeli, pretvorio u pozornicu svakojakih čudesa, čudesa o kojima se priča jednim krajnje neobičnim jezikom. Za taj jezik bi se moglo reći da je izrastao na spoju svih jezika kojima su se služili srpski pisci od srednjeg veka do danas, i koji se otuda i može posmatrati kao ukupna memorija jedne kulture – smatra Mikić.

Uključujući u svoje priče junake iz proze Džemsa Džojsa, Tomasa Mana ili Ive Andrića, kako navodi, Radovan Beli Marković je želeo da pokaže da moderni pisac može da se oslanja na prethodnike, pored ostalog i tako što će pojedine elemente svog proznog sveta dovoditi i neposredno u vezu sa svetovima drugih pisaca.

– I kad priča priče o Lajkovcu, Valjevu ili svom rodnom mestu Ćelije, Beli Marković će i na te pozornice izvoditi velike teme književnosti 19. i 20. veka, posebno nastojeći da pokaže kako ono što su pisci prošlosti videli iz tragične vizure moderni pisac može da sagleda iz groteskno-humorne perspektive. Otuda se i može reći da je tačka gledišta, ugao iz kog ovaj pisac gleda na ljudsku sudbinu u svemu izvedena iz horizonta modernog doba, onog doba u kome se svet vrednosno prazni i razgrađuje – kaže Radivoj Mikić.

Za Gojka Božovića, pesnika i književnog kritičara, „melanholični pisac čistog srca“ ostaće veliki, neobičan i nedostajaće svima.

– Radovan Beli Marković je pisac koji je smislio svoj jezik, upreden od čitavog niza najrazličitijih niti, a potom i svoj prepoznatljivi književni svet na potezu od Lajkovca do „ludog i belog“ Valjeva, oko Kolubare i na lajkovačkoj pruzi, između sna i jave, između mašte i najtvrđe realnosti. Kao malo ko, bio je posvećenik književnosti i od toga nije odustajao ni u prilikama ni u neprilikama. Znao sam ga dugo, viđao retko. Bilo je zanimljivo slušati njegove uvek pomalo svečane reči. Kao da je najpre smislio svoju književnost, a potom u javnosti i u susretima s drugima progovorio njenim jezikom. Nezlobiv i neobičan, melanholičan i čiste reči i čistog srca, nedostajaće svima koji su ga znali. Treba ga čitati da bi se, sem svega ostalog, videlo šta je sve u jeziku moguće. Od romana „Lajkovačka pruga“, zajedno s nizom lajkovačkih
i kolubarskih priča, ostaje njegovo najvrednije književno nasleđe – ističe Gojko Božović u svojoj posveti Radovanu Belom Markoviću.

Ceo život u Lajkovcu

Radovan Beli Marković rođen je 10. oktobra 1947. u selu Ćelije, kod Lazarevca, a živeo je i radio u Lajkovcu, gde se pored Lazarevca i Beograda i školovao.

Kao mlad radio je na benzinskoj pumpi i bio novinar u valjevskom listu „Napred“, a do penzionisanja je bio upravnik lajkovačke Gradske biblioteke koju je, u nizu decenija, učinio jednim od najuzbudljivijih mesta srpske književnosti.

Bio je član redakcija „Književne reči“ i „Književnih novina“, član Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra, a prvi roman, „Palikuća i Tereza milosti puna“ objavio je 1976. godine.

Slede knjige pripovedaka: „Crni kolač“ (1985), „Švapska kosa“ (1989), „Godine raspleta“ (1992), „Živčana Japija“ (1994), „Setembrini u Kolubari“ (1996), „Stare priče“ (1999), „Aša“ (2007) , „Ćorava kutija“ (2007).

Beli Marković dobio je Andrićevu nagradu za „Septembrini u Kolubari“, za „Male priče“ nagradu „Bora Stanković“, dok je za „Lajkovačku prugu“ (1997) dobio Nolitovu nagradu za najbolji roman i nagradu „Branko Ćopić“.

Za roman „Limunacija u Ćelijama“ (2000) dobio je priznanje „Večernjih novosti“ za knjigu godine „Meša Selimović“.

Marković je objavio i romane: „Poslednja ruža Kolubare“ (2001), „Knez Miškin u Belom Valjevu“ (2002), „Devet belih oblaka“ (2003), „Orkestar na pedale“ (2004), „Kavaleri Starog premera“ (2006), „Gospođa Olga“ (2010).

Poslednji roman „Stojna vetrenjača“ Beli Marković je objavio u julu prošle godine, a promocija je bila upriličena na starom železničkom gvozdenom mostu na Kolubari u Ćelijama.

Sahrana 22. januara

Kako je objavila porodica, Radovan Beli Marković će biti sahranjen u subotu, 22. januara, u 13 časova, na Novom groblju u Lajkovcu, kada je zakazano i opelo.

Komemoracija književnom velikanu najavljena je istog dana, u 11 časova, u sali bioskopa lajkovačkog Kulturnog centra „Hadži Ruvim“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.