Izložba nakita i fotografija „Zrak sunca u mojoj mreži” Željke Bašić-Savić u Singidunumu

Željka Bašić-Savić je o svom nakitu rekla: „Ogrlice su nastale tokom kovid pandemije. Dok smo bili zarobljeni po kućama, ja sam puštala moje perle da izlaze, šetaju se, upijaju boje, mirise i svetlo i da mi, po povratku pričaju priče. U nemogućnosti putovanja, komunikacije, razmene reči i emocija, mogli smo zaranjati u imaginarni svet i stvarati igru na umetničkom planu”.

O fotografijama koje će biti izložene, autorka je dodala: „Umetničkom fotografijom sam se vraćala i na sam početak stvaranja ogrlica i ujedno istraživala nove refleksije i mogućnosti i priče koje su izranjale iz punoće i lepote poludragog kamenja. Moja igra nije mogla da prođe bez izražene reči, koja ovde samo senči završenu priču i definiše je poput paspature koja priču i maštu ne zatvara, nego poziva na nove priče i nove umetničke izražaje“.

Poetski i nadahnjujući tekstovi koji prate ogrlice vode posmatrača kroz kreativni proces, a same ogrlice izlaze iz okvira nakita i postaju skulptoralne minijature, izuzetne nežnosti, likovnosti i prirodnosti. Njih krasi i visoka estetizacija, jer Željka Bašić-Savić ne niže perlice tek da bi složila boje ili ugodila ženskom ukusu. Ona ih vešto vodi, od početne ideje koju ima ka određenoj simbolici i u to uklapa i njihovu upotrebnu i estetsku namenu.

Suzana Spasić, direktorka Fondacije Olje Ivanjicki, o izložbi Željke Bašić-Savić je zapisala: „Donosi nam Željka svoje ‘perlice‘ – kako ih sama zove. Pa nam donosi uz njih i fotografije. A opet tu su i poetski tekstovi. Neveliki po broju redova, ali zgusnutih osećanja i bez previše teksta, savršeno skraćenih rečenica, da bi čak i vazda namrgođeni Šopenhauer, koji je govorio da svaku opširnost koja nije vredna čitanja treba preskočiti, bio zadovoljan. A verovatno i Hegel koji je nekad uzviknuo Das Wahre ist das Ganze – Istina je celina. Ma kako obrtali ovu rečenicu, ako je primenimo na Željkin umetnički izraz, dolazimo do toga da je i slika, i predmet i reč kod Željke jedna celina, jedan autentični stvaralački vez u raznim medijima. I jedno bez drugog ne ide. I zato je celina. A zato je i istina“.

Željka Bašić-Savić rođena je septembra 1956. godine u Doboju. U njenoj devetoj godini roditelji se vraćaju u rodnu Dalmaciju. U Splitu završava osnovnu i Školu za primenjenu umetnost (odsek fotografije). U Beograd dolazi na studije glume na Fakultetu dramskih umetnosti. Ostvarila je veliki broj uloga na filmu, televiziji i u pozorištima u regionu i Beogradu. Najveći broj dramskih uloga ostvarila je kao član Narodnog pozorišta u Beogradu.

Početkom devedesetih godina napušta beogradsku scenu i odlazi sa porodicom u Nemačku. U Kelnu ostvaruje novu, uspešnu novinarsku karijeru na radiju Dojče Vele, a umetnost se provlači i kroz novinarski rad. Uređuje popularnu emisiju Kulturni magazin. Tokom novinarske karijere ostvarila je na stotine intervjua sa viđenim umetnicima sa prostora nekadašnje Jugoslavije i sa političke scene. Objavljivala je tekstove u Vremenu, Ninu, Našoj borbi, Danasu i jedinom pozorišnom časopisu na Balkanu, LUDUS-u. Iako daleko od beogradske scene, njen glas je svakodnevno stizao do Beograda. Pozorištu nije okrenula leđa, redovno sarađuje na kelnskim scenama sa teatrom TKO. Bavi se umetničkom fotografijom, izradom nakita i pisanjem.