U romanu se na stotinak jezgrovito i pametno napisanih stranica govori o Maji, devojci koja uporno pokušava tokom celog svog života da rekonstruiše najdalja sećanja na detinjstvo, na svoje korene i poreklo i svoj maternji jezik. S obzirom da je rano ostala siroče, odgajila je tetka koja je dugo krila istinu od nje i trudila se da Maja zaboravi svoju prošlost. Tugujući za majkom, Maja tuguje i za svojim maternjim jezikom. Književni kritičari primećuju da je ovo „roman o gubitku maternjeg jezika, koji je usko povezan sa poreklom i identitetom, jer jezik za Maju nije samo običan zvuk, već je to zvuk koji je duboko ukorenjen u svakome, jezik je ključ identiteta. Kada je upoznala Mareka, koji je takođe na svojevrstan način iskusio gubitak kulturnog i ličnog identiteta, Maja je u njemu pronašla prijatelja, ali i surogat za očinsku figuru“.

Sa Karolinom Šuti, koja je nedavno predstavila ovaj roman našoj publici, razgovarali smo o jeziku, sadašnjosti, prošlosti, budućnosti, globalizaciji i drugim temama koje je otvorio ovaj roman.

* Koliko jezik predstavlja identitet budući da glavna junakinja vašeg romana ima problem sa identitetom i jezikom?

– Prema mom mišljenju, identitet je u jako velikoj meri vezan za jezik zato što je jezik zapravo jedna vrsta domovine koju mi celog svog života nosimo sa sobom, svejedno u kom mestu u nekom određenom trenutku boravili. Upravo u Evropskoj uniji, gde granica kao kategorija za sebe postaje sve manje važna, ljudi sebe često zapitaju ‘pa dobro koji je uopšte moj identitet’ i u tom kontekstu jezik zapravo jeste jedna kategorija koja je bitna za svakog pojedinca i koje se mi ne možemo tek tako otarasiti.

* U knjizi ima mesta na kojima govorite o prošlosti, o sećanjima. Koliko jezik izražava to istorijsko sećanje?

– Jezik postoji samo u istorijskom kontekstu zato što on i jeste stigao iz prošlosti, te jezik nikada ne može da bude samo odraz trenutne stvarnosti. Jezik nas uvek povezuje s našim precima, želeli mi to ili ne.

* Kako biste definisali identitet svoje glavne junakinje budući da ona ne zna jezik, da je u komunikaciji sa tetkom prinuđena da uči novi jezik, kako se u njoj samoj prepliću različiti identiteti?

– To i jeste bio problem kojim sam želela da se bavim u ovom romanu zato što je svakoj osobi veoma teško da uopšte utvrdi svoj identitet ukoliko ne zna ništa o svojoj prošlosti, a moja junakinja Maja kopa toliko duboko i ide tako daleko u prošlost – koliko god je za nju to moguće – da odlučuje da otputuje u zemlju iz koje njena majka potiče. Ali, prinuđena je da zaključi da je to kraj i da ne može da kopa dalje u prošlost. Ona je time što je postigla u romanu zadovoljna.

* Ima različitih evropskih identiteta. Sve više nam govore, možda svesno i namerno, i ovde i po Evropi, da prošlost nije bitna niti važna, da treba da gledamo u budućnost. Primećujete li tu tendenciju u Evropi?

– Ta tendencija kada nam govore da prošlost nije važna se oseća i vrlo je izražena. Ali se takođe vidi da ljudi kao ljudi nisu zadovoljni takvim kontekstom koji im se nudi. Ja to upoređujem sa drvetom – ako neko drvo ima duboko korenje, onda i krošnja može da raste i u visinu i u širinu, na sve strane. Jer, kada smo dobro obavešteni o svojoj prošlosti, onda možemo da budemo mnogo tolerantniji i otvoreniji, mnogo efikasniji i spremniji za samu budućnost koja nas očekuje. S druge strane, ukoliko osporavamo i negiramo prošlost, onda možemo lako da se pretvorimo u zatvorene i netolerantne ljude.

* Kako se određujete prema pojmu „politička korektnost“? Nije li se s njim malo preteralo i u gledanju na prošlost?

– Kod političke korektnosti je prilično važno o kojoj se konkretnoj temi radi. Da li je reč o političkoj korektnosti u odnosu na prošlost, da li o političkoj korektnosti u odnosu na neke druge teme. Uvek je kontekst veoma bitan. S jedne strane je veoma važno da svaka osoba može da izrazi svoje mišljenje, ali isto tako nikada ne sme da se zaboravi da je jezik alatka moći i da uz pomoć jezika mogu da se povrede drugi ljudi. Mislim da može i sme sve da se kaže, ali da treba voditi računa o tome kako se nešto kaže.

* Da li globalizacija šteti ili doprinosi jeziku, u ovom slučaju nemačkom na kome pišete, ali i bilo kom drugom jeziku?

– Mislim da je globalizacija jedna realnost protiv koje mi zapravo ništa ne možemo da učinimo. Vidim tu dve stvari. S jedne strane tu je maternji jezik koji je veoma važan zato što on obeležava i utvrđuje naš identitet. S druge strane je veoma važno da postoji, da imamo jedan jezik uz pomoć kojeg možemo da komuniciramo s drugim ljudima. Danas je ta lingua franca u Evropi engleski jezik. Mislim da je to veoma važno.

(Prevod s nemačkog Meral Tarar Tutuš)

O autorki

Sagovornica Danasa studirala je nemački i engleski jezik, a istovremeno je sticala i muzičko obrazovanje kroz studije koncertne gitare i pevanja. Tema njenog doktorskog rada bilo je stvaralaštvo Elijasa Kanetija. Radila je kao predavač na Univerzitetu u Firenci i kao naučna saradnica u Književnoj kući na Inu. Već svojim prvim romanom „Koga nose, ne trebaju mu cipele“ (2010) privukla je pažnju čitalačke publike i kritike, koja je isticala „veliko pripovedačko umeće, poverenje u moć jednostavnog jezika i izrazito ličan ton koji svedoči o velikoj zrelosti“. Za roman „Mora da sam jednom hodala po mekoj travi“ dobila je Evropsku nagradu za književnost 2015. godine. Pored romana, piše i objavljuje kritike i eseje o književnosti, drži seminare o književnosti i predavanja o poeziji. Trenutno živi i radi u Inzbruku.