Jovana Stojiljković: Priča o hrabroj ženi u izrazito mračnom svetu muškaraca 1Iz filma Vera, foto: RTS

Jovana Stojiljković je verovatno u vrhu liste želja reditelja kada biraju glumicu za svoje projekte. Stoga ne čudi da joj je za film “Vera” pripala glavna i kompleksna uloga višestruke špijunke Vere Pešić, kao ni to što je uspela da na upečatljiv način oživi ovaj po definiciji uzbudljiv filmski lik s mnogo napetih i teških scena.

Premijera filma je zakazana za 9. novembar u Cinaplexx Galeriji Beograd a od 10. novembra, slučajno ili namerno, dan pre “rođenja” lika tajnog agenta 007 film “Vera” će biti u redovnoj bioskopskoj distribuciji u zemlji i regionu.

Žanrovski, ovo ostvarenje se najavljuje kao špijunski triler sa elementima melodrame inspirisan istinitim likovima i događajima, koji hronološki obuhvataju period od 1937. do 1945. godine.

U fokusu priče je žena u muškom svetu i lavirintu špijunskih igara, koja od naivne devojke zanesene holivudskim filmovima postaje nevoljni saradnik okupatora optužena za izdaju.

O tome kako je svoju junakinju doživela glavna glumica ovog filma tema je intervjua koji sledi.

Da li ste se lako odlučili da prihvatite ovu ulogu, i postoje li pored scenarija još neki kriterijumi koji vas opredeljuju hoćete li prihvatiti određenu ulogu ili ne?

– Više je kriterijuma po kojima odlučujem da li ću neku ulogu prihvatiti ili ne. Uglavnom je to sadržaj, šta je tema i sa kim ću je raditi. U ovom slučaju je najvažniji bio scenario koji sam u dahu pročitala. Priča o Veri Pešić je autentična, istinita, ali i izrazito filmična. Mislim da je u scenariju na najbolji mogući način povezana istorijska nit sa fikcijom i tako je lik Vere postao zaokružen i inspirativan za igru. Naravno, važno mi je bilo ko čini ekipu koja će snimati, od glumačkih partnera, pa sve do direktora fotografije. I mislim da je u ovom slučaju izabran najbolji tim, svi su se potrudili da na najbolji mogući način ispričamo priču o Veri, koja je zaslužila filmski testament.

Film je sniman 70 dana, koliko ste imali vremena da se pripremite za ulogu i ako jeste da li je to podrazumevalo i kontakt s dokumentarnom građom, fotografijama, pismima Vere Pešić?

– Pripremala sam se čitajući scenario, iznova i iznova… Razgovarala sam i sa scenaristom i rediteljem, koji je sa više saradnika na projektu Tajne službe Srbije i počeo da istražuje lik i delo Vere Pešić. Dobila sam korisne informacije šta je u scenariju stvarni događaj a šta deo fikcije. Gledala sam naravno i fotografije, iako ih nažalost nema puno, i to nam je pomoglo najviše u spoljnom elementu lika, tj. u pripremama i razgovorima vezano za kostim i šminku Vere Pešić. Sećam se da mi je bilo zanimljivo kada smo u sceni gde ja govorim o Srpskom narodnom kalendaru iz 1942. godine, s obzirom na to da ga je uređivala Vera, dobili pravu, autentičnu knjigu iz tog perioda. Nekako mi je ta knjiga i susret sa nečim što je iz tog vremena ostalo, a njeno je bilo jako emotivno i važno. Kao još jedan podsetnik da ona nije samo filmski junak već i stvarna osoba koja je postojala u ne toliko davnoj istoriji.

Da li vas je Vera na bilo koji način intimno izmenila?

– Nije me izmenila, ali mi je igranje ovog lika na više nivoa profesionalno značilo. Pored obima posla, i možda do sada najvećeg samostalnog rada na nekom projektu, značajno mi je što je istorijska ličnost i što je odgovornost ipak drugačija i veća. Važno je što je ovaj film o ženi, glavna uloga je žena, i to su nažalost retki primeri u svetskoj i našoj kinematografiji. Zahvalna sam što sam dobila ovakvu priliku, ali bih volela da filmske priče o ženama i snažni ženski karakteri dobiju više prostora, tj. da filmovi i serije o ženama postanu nešto što je uobičajeno a ne retko u našim ali i svetskim produkcijama.

Lik Vere nas podseća da su mnoge stvari koje su se dešavale u prošlosti aktuelne i sada. Počev od položaja žene u muškom svetu, preko ideoloških podela, do trenda da se ljudima olako lepe etikete. Šta biste vi rekli, čemu nas lik Vere najviše uči?

– Mi i dalje učimo sve pomenuto. A u filmu „Vera“ je na jedan filmski ali i dirljiv način prikazana sudbina jedne žene koja je živela u svetu koji je bio mračniji, izrazito muški, opasan i podeljen raznim ideologijama. Ona je pokušala da ide drugačijim putem, ženskim sredstvima je uplovila u izrazito muške principe i poslove. To joj je davalo nadu da će preživeti sve i da će spasiti sebe, ali i druge.
Međutim, videćete u filmu kako je sve to prošlo, i na koji način je ona izgubila bitku, to jest svoj život.

Filmska priča o Veri Pešić se od početka najavljuje kao priča o „srpskoj Mata Hari“. Kako doživljavate ove poređenje, odnosno slažete li se sa njim?

– U osnovnom objašnjenju ko su bile Mata Hari i Vera Pešić razumem zašto takvo poređenje ima smisla. Ipak, ja volim da kažem da je ona samo Vera Pešić, posebna, autentična ličnost.

Moglo bi se reći da Vera u filmu ima mnogo pronicljivije uvide nego muškarci koji je okružuju i koji misle da se politikom bave. Kako ste vi doživeli Veru u vrtlogu tih različitih političkih uticaja?

– Da, ona je neko ko govori da je baš briga za Jugoslaviju, za ideje koje propagiraju jedni ili drugi ili treći, da je njoj bitan život, svoj, i tuđi. Postoji ta jedna replika kada Vera kaže Milivoju Peroviću, na optužbu da radi za Gestapo, da je ne zanima ko je odakle i koje nacionalnosti, već to da smo svi ljudi i da je važno ako može nekoga da spasi sa streljanja.
I ona jeste kroz život razne sretala, i različiti su bili njeni odnosi, što je važno. Nisu svi muškarci u ovom filmu bili njeni dželati, niti je Vera bila dobročinitelj samo. Naprotiv. Postoji ta životna i najtačnija odrednica da nije sve crno ili belo, pa tako ni ona kao karakter niti ova njena životna priča nije samo iz jednog ugla prikazana.

Na konferenciji za novinare pomenut je Verin kraj, i navodno njena molba pre streljanja da joj ne pucaju u lice. Mislite li da je to uopšte bitan podatak za nju?

– Ta rečenica je, koliko sam upućena, jedna od interpretacija nekih zapisa. Upitno je da li je zapravo to izgovorila. U filmu nismo koristili tu repliku za kraj, bitna je situacija i kontekst susreta sa majkom. A ona je toliko toga za života uradila, da je prosto mogla bilo šta da kaže pre nego što će stradati. To je nešto što nije toliko bitno, niti određuje kakva je zapravo bila.

Uskoro ćemo vas gledati u pozorišnoj predstavi „Revolt“, koja takođe preispituje položaj žene. Verujete li u aktivističku umetnost?

– Apsolutno. Jedino sto je važno je način na koji će tema biti obrađena i kakav je stav i ideja reditelja. Meni je važno da radim sa ljudima za koje mislim da imaju stavove koji su ispravni i veruju da neku temu koja je bitna i posebna ispričaju na način da dobije jednu novu dimenziju u društvu. Ne poput informativnog programa ili kolokvijalnog razgovora na kafi. U ovom slučaju se radujem što radim sa dragim, pametnim i talentovanim ljudima, rediteljkom Jovanom Tomić, dramaturgom Dimitrijem Kokanovim i ostalima u timu predstave „Revolt“. Postoji i jedna posebna radost kada delim scenu sa dragim kolegama i vršnjacima: Tamarom Dragičević, Anom Mandić, Urošem Jakovljevićem i Aleksandrom Vučkovićem. Tek smo ušli u proces pravljenja predstave, ali već se oseća da će ovo biti jedna topla priča, duhovita ali i potresna, o tome šta je feminizam zapravo, kakvi su odnosi između muškaraca i žena i zašto se ne osećaju dobro ni jedni ni drugi u raznim idejama kako bi trebalo da se ponašaju u međusobnim odnosima. Zašto je teško govoriti o tome kako se osećamo i koja je definicija umora i od čega.

Jednom ste pomenuli da ste odrastali u gradskom kraju poznatom i po nasilju, pa ste morali da se izborite ne samo za patike nego da sačuvate živu glavu. Kako vam danas deluje Beograd u tom smislu? Osećate li se bezbedno?

– To je još jedna u nizu medijskih interpretacija, to jest, moja izjava je izvučena iz konteksta. Na susretu Nacionalne platforme za borbu protiv ekstremizma u Podgorici razne teme su obrađivane u jednom dugačkom razgovoru sa mojim kolegama iz regiona na temu umetnosti, ali i života. Ja sam navodila razne primere i u kontekstu priče o filmu „Južni vetar“, da li „promoviše“ nasilje. Uz moj odgovor zašto mislim da to nije tačno navodila sam primere kako je nekad mnogo surovije kako i gde odrastaš i da vaspitanje iz kuće ili sa ulice ima nemerljiv uticaj, mnogo veći nego jedan film ili umetnost kao takva.
Mislim da je svako vreme nosilo svoje probleme, u mom detinjstvu nije postojalo na primer digitalno nasilje, jer tehnologija nije dosegla do ovog nivoa. Ali je važno o tim temama pričati i negovati društvo tako da i odrasli i deca komuniciraju i da empatija i ljubav ne bude zaboravljeni pojmovi, stid ili nešto usmereno samo ka onom ko nam je sličan (po nečemu, a i tu su opet podele) već nešto što je u svima nama usmereno ka svakom biću.

 

Ekipa filma

Uz Jovanu Stojiljković u filmu “Vera” igraju: Petar Zekavica, Tihomir Stanić, Viktor Savić, Nikola Kojo, Aleksandar Srećković, Anita Mančić, DŽek Dimić, Vuk Kostić, Nebojša Dugalić, Bojan Žirović. Reditelj i koscenarista je Nedeljko Kovačić, dramaturškinja i koscenaristkinja je Kristina Đuković, originalnu muziku potpisuje Magnifiko, a producentkinja filma je Danka Milošević.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.