O golotinji zarad slobode, poznanstvu sa kraljicom diska i svojih „pet minuta“ na Brodveju – Jugoslav Vlahović povodom godišnjice mjuzikla „Kosa“: Druže Tito, daj nam sunca!

Na Of Brodveju je, u režiji autora teksta DŽeroma Ragnija i DŽejmsa Rada, prva premijera mjuzikla „Kosa“ (Hair) igrana 1967. pa je sa nekim izmenama preseljena na veliki Brodvej 22. februara 1968. Na današnji dan, 19. maja 1969. godine u Ateljeu 212 u izvedena je beogradska premijera mjzikla „Kosa“.

Režirali su je Mira Trailović i Zoran Ratković, u adaptaciji Bore Ćosića i muzičkom vođstvu Saše Radojčića. Igrana je naredne četiri godine 230 puta na sceni Ateljea 212 ali i u brojnim pozorištima i velikim halama širom Jugoslavije.

– Već 25. maja potpuri od pet, šest pesama iz „Kose“ pevali smo pred drugom Titom, suprugom Jovankom i ostalim najvišim gostima povodom proslave njegovog rođendana u dansing dvorani Doma omladine Beograda. Josip Broz nas je sa interesovanjem i aplauzom ispratio. Na kraju je otpevana čuvena pesma „Daj nam sunca“ (Let the sunshine in) sa rukama ispruženim prema disko kugli koja visi sa plafona na sredini sale. Koreograf Boris Radak je (srećom) na probi primetio da je nezgodno da ih pružamo prema Titu, moglo bi se to pogrešno protumačiti. To što smo pevali pred Titom došlo je kasnije i do NJujorka i sa jednom greškom. Naime, u novom brodvejskom katalogu u boji piše da je producent jugoslovenske „Kose“ Joseph Broz Tito! Naša glumica LJiljana, u prezime nisam siguran, koja je bila zadužena da Titu i Jovanki pravi društvo, na pitanje kako im se dopalo, dobila je Jovankin odgovor: „A, videli smo mi to u Africi!“ – priseća se Vlahović.

Golotinja kao protest

„Kosa“ je u bivšoj Socijalističoj federativnoj republici Jugoslaviji izazvala oduševljenje mahom kod mladih ljudi naravno zbog odlične muzike i jer su teme kojima se bavila bile pacifizam, seksualne slobode, opijati, antiratni aktivizam pa čak i nudizam, ali i moralnu paniku kod rigidnijeg dela populacije. Uprkos kontraverzama, bila je i ostala jedna od najsmelijih i najprogresivnijih predstava tog doba koja je pomerila granice. U njoj su igrale legende domaćeg glumišta: Miša Janketić, u alternaciji sa Brankom Milićevićem, Dragan Nikolić, Miodrag Andrić, Mira Pejić, Jelisaveta Seka Sablić, zvezde i nade iz „plemena“ Nada Simić i Nada Blam, tada mlad pevač Dušan Prelević i mnogi drugi. Među njima i naš ilustrator i karikaturista Jugoslav Vlahović koji nas na jubilej vraća u hipi eru, otkrivajući nam svoje prekookeanske dogodovštine, svoj minut na brodvejskoj pozornici, to kako su Ragni i Rado došli na ideju za čuvenu nudističku scenu u predstavi, kao i do danas zagonetno poznansto sa tada još uvek neproslavljenom kraljicom diska. Za Danas podseća i na veliki uspeh domaće verzije mjuzikla, zahvaljujući kojem su i sami autori „Kose“ došli u posetu Jugoslaviji da u Beogradu pogledaju u čemu je „fama“.

– Vrlo brzo, kada su čuli za našu „Kosu“, posetili su nas autori mjuzikla DŽerom Ragni i DŽejms Rado jer smo bili četvrti u svetu koji su je postavili, odmah posle kolevke hipi pokreta San Franciska, Londona i naravno Brodveja. Obojica su bili oduševljeni beogradskom verzijom, sa puno uspelih improvizacija, čak su u dve pesme „izletali“ na scenu i sa nama igrali. Jednu od tih improvizacija izveo sam kasnije i ja, u drugom činu izgovaramo nekoliko poznatih američkih reklama, ja sam samoinicijativno smislio i jednu domaću: „Pušite samo hašiš, duvanskog kombinata Niš“ uz smeh publike u kojoj je bila i Mira Trailović, ali je nije dobro čula, pa me je posle predstave pitala šta sam to izgovorio. „Dobro, neka ostane“, rekla je zadovoljno. Posle su nam autori ispričali i kako je došlo do čuvenog skidanja – kaže sagovornik, praveći digresiju. – I ja sam se povremeno skidao. Prihvatio sam to kao deo predstave, protesta. Mladi ludi svet dugih kosa, prirodni, deca cveća, šta tu ima da se krije, imali smo čvrste argumente – kazuje Vlahović i vraća se na priču autora.

– U svetu u toku je bila hipi revolucija, osvajanje slobode izražavanja, ponašanja. U Americi mlađarija se skupljala u parkovima, što vlast nije odobravala, jer bilo je tu i droge, duvanja, i seksa po šumarcima… Zato su ih, kako bi padala noć, policajci isterivali iz parkova a u nekim gradovima parkove i zaključavali, ako je to bilo moguće. Jednom prilikom, šetajući njujorškim Central parkom videli smo da je policija krenula prema hipicima, a oni su se – ne zna se da li je to bilo unapred dogovoreno ili ne – odjedanput svi skinuli goli. Policajci su zastali potpuno zbunjeni i vratili se neobavljenog posla. Ragni i Rado su odmah znali da je to scena koja će se naći u brodvejskom mjuziklu koji su pripremali. Golotinja kao protest! – prepričava Vlahović.

Menadžer iz Rijeke

On podseća da je u tom momentu među mladima u Americi između ostalog i kroz muziku vladala filozofija: „Make love, not war!“ čuvena hipi parola „vodimo ljubav, a ne rat!“, jer je Amerika tada bila u ratu. Mlade ljude su slali u na ratište u Vijetnam gde je zvanično poginulo 55.000 američkih vojnika. Iako je, kaže naš sagovornik, sve delovalo mirno i šareno, nije bilo baš tako u šta je imao prilike i lično da se uveri, iz prve ruke.

– U Ameriku sam prvi put otišao 1971. godine. To mi je bio prvi izlaz iz zemlje, ne Trst ili Budimpešta, nego pravo na dva i po meseca u letnji kamp za mlade u Viskonsinu. Jedan od vršnjaka sa kojima sam tamo provodio vreme kao „vaspitač“ (cancelor) bio je jako zabrinut zbog rata i pitao me je: „Jugo, ne ide mi se u Vijetnam, a mogu svakog časa da me pozovu, mogu li da dođem kod tebe u Beograd?“. Rekao sam mu može, jer verujem da bi ga i moji slobodoumni roditelji sigurno primili. Međutim, nije došao, ne znam kako je prošao i šta se desilo sa njim – priseća se Vlahović i nastavlja kako se posle kampa i dolaska u NJujork, obzirom da je već igrao u beogradskoj „Kosi“, direktno uputio na Brodvej.

– Kuc – kuc, dobar dan! Došao sam iz Beograda gde igram u „Kosi“, kazao sam ljudima sa Brodveja pomalo zbunjenim. Primio me je menadžer koji prati predstavu, Mario de Maria. – A ja sam iz Rijeke – kaže on meni, i počne priču kako su po kapitulaciji Italije i oslobođenju 1945. njegovi roditelj zajedno sa njim kada je imao 11 godina, kao i 800.000 Italijana, pobegli iz Istre. Nisu hteli da rizikuju. Plašili su se osvete, neki sa pravom, neki bez ikakve veze sa ratom, ali rat je surov i familija se odselila u NJujork… Interesantno, njegov otac je radio u teatru „Ivan Pl. Zajc“ u Rijeci, gde smo mi bili igrali „Kosu“. Pita on – Igrao si u „Zajcu“? Potvrdim – Pa tamo sam odrastao. Tu je moja mladost! Počnem da mu opisujem pozorište, grad i njemu krene suza. Toga se sećam i danas. Dobio sam odmah kredit kod njega što mi je omogućilo da sam tu kao domaći u Ateljeu 212 – priseća se Vlahović.

Mario ga je upoznao sa anasmblom koji ga je sa interesovanjem prihvatio. Slobodno je ulazio i u „garderobu“ i družio se sa glumcima. Kod glumica se već nije smelo. Kada im je rekao da u Srbiji igra u „Kosi“ svi su se iščuđavali – Vi igrate „Kosu“ u komunističkoj Jugoslaviji? – pitali su sa nepoverenjem. ‘Ajde onda, otpevaj nam nešto, i Jugoslav bi počeo na sprskom: „Mi gladni bez daha gledamo se sada…“ i naravno „Daj nam sunca“.

– Auu, vidi stvarno! Bio sam im zanimljiv. Retko ko je tada tamo dolazio iz Istočne Evrope. A kada bih im u razgovoru pričao šta sam sve (zahvaljujući Bitefu i FEST-u) već gledao od predstava i filmova, bili su baš zbunjeni – priseća se Vlahović, koji je u brodvejskoj „Kosi“ zahvaljujući svemu tome čak i zaigrao.

Svetska disko kraljica

– Pitam ja Maria mogu li ja, kao Rado i Ragni kod nas, da se pojavim na vašoj sceni. Izgledao sam kao oni na predstavi – duga kosa, farmerke, u narandžastoj jakni… Ima ona scena sa stroboskopom, praskavo blic svetlo, imali smo ga i u Ateljeu, jer je to Mira Trailović videla na Brodveju. Sve je Mira tražila da bude isto, i dimni efekti i svetla, ona je tom smislu bila genijalac… I pitam ga da protrčim s kraja na kraj bine, u toj sceni gde svi trče, skaču i potom kreće neviđeni aplauz, isto kao u Beogradu. Hteo sam samo da mogu da se pohvalim da sam igrao na Brodveju, u „Kosi“, jedan minut, štosa radi. Kaže on – može – zadovoljno priča naš sagovornik.

Na Brodveju je Jugoslav upoznao više zanimljivih ljudi, međutim, jedna osoba se izdvaja. Iako njen identitet do danas ostaje pod prozirnim velom misterije i neizvesnosti zasigurno bi mogla biti ona – jedna od najpoznatijih disko diva svih vremena – Dona Samer.

– Ispred ženske garderobe upoznam i lepu Afroamerikanku. Predstavim se – I’m Jugo from Yugoslavia. – I’m Donna from Denmark – odgovori ona uz osmeh verovatno misleći da se šalim. To se pamti. Započnemo razgovor, vidim da je interesuje što studiram grafiku, nju interesuje slikarstvo, a njena brodvejska koleginica, Portorikanka, sa onom njihovom tršavom oranž kosom, vuče je za ruku nazad u garderobu: „Beži od njega, odvešće te na Kubu“, u fazonu – komunista je – zato što sam iz Jugoslavije. To su bile fine šale, a zašto to sve pričam – zato što je ta Dona verovatno bila Dona Samer. Nisam o tome govorio, nisam bio siguran da li je zaista u pitanju potonja „kraljica diska“. Međutim, kada je pre jedno desetak godina Dona Samer preminula, pisalo je da je igrala u minhenskoj „Kosi“, da se u Nemačkoj udala za slikara, da je i sama slikala, te i da je odlazila i vraćala se u Ameriku, gde je igrala u putujućoj „Kosi“ i kao zamena na Brodveju. Ako je to ista Dona, kada sam je ja upoznao nije bila zvezda – priča naš sagovornik i dodaje da se kasnije proslavila i u svetu, kada ju je zapazio Đorđo Moroder, italijanski kompozitor i producent, „otac disko muzike“ i napravio legendarni svetski hit „I feel love“ koji je Doni Samer doneo titulu „svetske disko kraljice“.

– Na kraju da dodam da sam i sam imao ponudu da zaigram u brodvejskoj „Kosi“, Mario mi je rekao da je uskoro audicija za nove članove ansambla a pošto izgledam hipi, znam tekstove, koreografiju i sve ostalo, imam šanse. Na moj komentar kako bih ja mogao proći pored toliko pevača u NJujorku, rekao mi je da oni imaju tri ansambla „Kose“, jedan za Brodvej i još dva putujuća koji obilaze Istočne i Zapadne gradove Amerike (slično NBA). Naravno, krenuo sam za Beograd. Preko Londona gde sam posetio i Shaftesbury Theatre gde se igrala britanska „Kosa1. Predstavio sam se, ali dali su mi samo besplatnu ulaznicu – priča Jugoslav Vlahović za Danas, podvlačeći činjenicu da je „Kosa“ zaista bila neponovljivi fenomen i simbol jednog vremena.