"Kada sam ga video, zanemeo sam": Uroš Đurić o portretu Pižona iz 1983, proslavi gola uz psovku, drugim sportovima, komšijama, umetnosti 1Foto: Reflektor/Promo

–Povodom kraha reprezentacije Srbije na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Kataru slikar Uroš Đurić, koji je, podsetimo ovakav ishod predvideo rekavši još u startu da će nas Brazilci pregaziti „ko plitak potok“, priča za Danas o proslavi gola uz psovku, drugim vrhunskim sportovima i tome kako se prema njima odnose u komšiluku, zašto se u svom opusu bavio fudbalom kao i o tome šta ga je motivisalo da se na ovogodišnjem, prestupnom 59. Oktobarskom salonu predstavi sa radom „Pižon na Hajberiju, 1983“.

Ova manifestacija, je inače juče završena dodelom nagrada ali se tome u medijima slabo govori. O fudbalu se međutim i dalje priča…

– Fudbal je najveće ogledalo društva kao nijedan drugi sport . Zato što je kolektivan, zato što traži određenu vrstu civilizacijske zrelosti, traži jednu vrstu organizovanog društva koje mi jako dugo nemamo, kaže Uroš Đurić objašnjavajući za Danas zašto se toliko uzbuđujemno oko ovog sporta. Dodaje i da se nama, upravo na tom nivou organizovanosti udaraju šamari već decenijama.

– Umesto da vidimo u čemu je problem mi se samo durimo. Kao zašto oni vide samo našu ružnu stranu, a ne vide lepšu? Mislim da je odgovor upravo u gol razlici sa kojom mi odlazimo sa svetskog prvenstva, kao četvrti, poslednji tim u našoj grupi a da smo pri tom primili najviše golova posle ovih mučenika iz Kostarike koje je Španija porazila sa sedam golova razlike. Znači, mi smo, faktički, i najnapunjenija selekcija, a da pri tom uopšte nemamo loše defanzivne igrače. Naprotiv, imamo veoma ozbiljne defanzivce – smatra Đurić.

Prema njegovoj oceni, atmosferi nereda i umišljenosti, koji su, kako tvrdi, glavni razlozi našeg poraza u Kataru podlegao je i selektor reprezentacije Dragan Stojković Piksi.

– Obe stvari su bile viđene na sve tri utakmice. Potpuno je nedopustivo kako je proslavio drugi gol uz psovku koju su svi videli i pročitali sa njegovih usana. Hrvati su o tome čak pisali. To kamera snima. Nije se čak ni okrenuo leđima. Do te mere je bio dekoncentrisan i to je prosto izbilo iz njega. Taktički nered je sve vreme u sve tri utakmice – konstatuje Đurić.

Na opasku da je na sceni prepoznatljiv i kao slikar čija su ostvarenja fokusirana na motiv fudbala pogotovo u ciklusu „Bog voli snove srpskih umetnika “nastalog od fotografija snimljenih uživo sa fudbalskim timovima, šampionima Austrije, Albanije i drugim pre više od 20 godina Đurić uzvraća da je pomenuti ciklus deo šire serije pod naslovom „Populistički projekat“, koji ovde nikada nije adekvatno predstavljen.

– Meni su radovi uvek bili društveno orijentisani budući da mi je fudbal oduvek bio fantastična refleksija društva, priča o emancipaciji, društvenoj mobilnosti, društvenim procesima – kaže Đurić.

Upitan zašto je za sliku “Pižon na Hajberiju, 1983.” izabrao baš ovaj motiv odgovara da je jedan od razloga taj što je Pižon na ovaj način retko viđen.

– Našao sam tu fotografiju na forumu navijača Arsenala, koji su uglavnom moja generacija. Razgovor se ticao Arsenala osamdesetih godina. Za nas je to tada bio veliki iskorak. Imali smo svi ogromna očekivanja. Pižon je nažalost tamo ostao samo šest meseci iz raznoraznih razloga… Kad sam video taj njegov portret zanemeo sam. Zato što je imao potpuno ikonografske obrasce poput onih mitskih epskih protagonista još od vremena hrišćanstva, do heroja radničke klase. I, taj ozareni lik jednog darovitog mučenika koji zapravo hoće da izađe iz okvira društvenih nemogućnosti, koje su bile deo teških socijalnih okolnosti, koji kreće sa Bulbudera, dostiže slavu kao igrač Zvezde i reprezentacije da bi na kraju završio na londonskom Hajberiju je priča o svima nama, o težnjama svih nas. On je bio taj začetak koji akumulira mogućnosti koje su na kraju dovele do toga da Srbi ili Zvezda ili ko god imaju kapitena Mančester Junajteda, a to je bio Nemanja Vidić – podseća Đurić.

"Kada sam ga video, zanemeo sam": Uroš Đurić o portretu Pižona iz 1983, proslavi gola uz psovku, drugim sportovima, komšijama, umetnosti 2
Aproprijacije 7: Pižon na Hajjberiju ,1983 : Uroš Đurić

On smatra da upravo ta priča svedoči o koracima i njihovom redosledu, koja, nažalost, ovde nikad nije uspela da se prelije natrag.

– Nama se desilo da smo imali Nemanju Vidića kao kapitena Mančester Junajteda a da kad uđete u zemlju vi to nigde ne vidite. Sećam se kad je Luka Modrić tek započinjao svoju karijeru u Dinamu da smo tada pričali Branko Rosić i ja da Hrvati imaju Nemanju Vidića, tipa od Bajakova, pa do Brezjeg puta bi imao na desetine bilborda…Mi ne umemo da poštujemo uspeh ovdašnjih ljudi a reći ću vam još nešto imajući u vidu aspiracije ovdašnjeg sveta, koji će ovo u Kataru doživeti kao veliki neuspeh. Meni ovo nije neuspeh uopšte. Oni su pokazali taman toliko koliko realno zavređuju. Kako to može da bude neuspeh? Evo, vi mi recite – kaže Đurić.

On takođe primećuje da retko govorimo o sportovima koji su u svetskom vrhu popularnosti po prometu novca.

– Hajde da pričamo sada o tim sportovima i da se pitamo gde su Srbi u svemu tome, da se pitamo kad su Srbi dali zvezdu u biciklizmu, koji je u top pet svetskih sportova, kad su dali zvezdu u automobilizmu, a ovde svi veruju da su ludački dobri vozači. Nikad. Sad imamo Španovićku u atletici, koja se žena bori i uspeva, ali ona je jedna u milion decenijama unazad. A pogledajte susedne uređene države. Ne moramo da idemo po Nemačkoj, Francuskoj, evo, Slovenci su dali dva biciklistička heroja Tadeja Pogačara i Primoža Rogliča – podseća Đurić.

Dodaje da su  Hrvati dali i Janicu Kostelić iako se ona maltene ceo život spremala na Medvednici, planini iznad Zagreba, koja jedva premašuje 1000 metara visine, da neprekidno daju i vrhunske atletičare pošto imaju i uvek su imali bolje od nas razvijeniju lokalnu upravu.

– Ti njihovi gradići su cakum pakum sređeni i tu je tradicionalno, pogotovo u zapadnom svetu vrlo popularan rukomet. Oni su imali svetske olimpijske prvake u rukometu. Mi to pratimo na nekom nivou ali svi ti sportovi koji su u svemiru što se tiče globalnog praćenja daju po nekog predstavnika. Mi, nikog. Ovo sa Đokovićem, to je stvarno senzacionalno na svaki način. To je jednom u milion godina. Čak je i on proizvod drugih mnogo više nego nas. S 12 je otišao u Nemačku i oblikovao se kod Nikija Pilića – zaključuje Uroš Đurić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.