Kako radi Ninov žiri i kako komentariše prigovore na svoja "čitanja" 1Foto: Mitar Mitrović

Iščekivanje ko će dobiti Ninovu nagradu, ko je ušao u širi, a ko u uži izbor za ovo priznanje, tradicionalno je deo januarskih čarolija, isto koliko i prigovori i komentari o tome kako žiri ovog priznanja radi.

Ovaj put su u fokusu pažnje bila pitanja kako se žiri suočava sa obimnom književnom produkcijom, zar ne bi bilo dobro da se između selekcija napravi pauza, zašto je u širem izboru tako malo književnica, a tek u užem izboru samo jedna žena, da li žiri, zaista, uspeva da iščita sve te knjige i u tako kratkom roku.

Teofil Pančić, predsednik Žirija za Ninovu nagradu, kaže za Danas da je ogromna produkcija već opšte mesto, ali da je ovaj put zbog izostanka Sajma knjiga, kao i pristizanja većeg broja izdanja u zadnjem roku, učinilo posao težim.

– Postalo je već opšte mesto da je produkcija iz godine u godinu sve obimnija tako da smo ovaj put na koti od 212 i pretpostavljam da će taj broj da raste. Realno je to ogromna produkcija za rad od tri meseca koliko traje žiriranje. Ove godine je to bilo posebno otežano ne samim brojem romana koji se ne razlikuje suštinski od broja prošle godine, nego, ja bih rekao, činjenicom da je izostao Sajam knjiga. Kad je Sajam, onda je oktobar nekako glavni mesec. Krajem oktobra, početkom novembra najviše se novih romana objavi, a onda oni dosta brzo i dođu do nas. Ove godine kao da su svi tempirali sam kraj tog konkursnog roka za Ninovu nagradu tako da smo mi skoro četvrtinu od ukupno prispelih knjiga dobili bukvalno u poslednjih pet dana. To je prosto nesnosno i zato smo i tražili nedelju dana odgode i Nin nam je izašao u susret u tom pogledu – kaže Pančić.

Upitan kako se članovi žirija uopšte nose sa izazovom toliko velikog broja knjiga, to jest, pročitaju li ih zaista od početka do kraja, Teofil Pančić kaže da bi bilo licemerno tvrditi da svako od njih petoro pročita sve knjige od korice do korice u tako kratkom roku, čak i da ne spavaju, ali da se sve knjige konsultuju.

– Nas je petoro, temeljiti smo ljudi i naravno da se odgovorno odnosimo prema svom poslu. Ako je pitanje da li je svaki od petoro članova žirija pročitao od prve do poslednje strane svaku od 212 knjiga, onda je valjda svakom normalnom čoveku jasno da je odgovor da nije i da bi sve drugo bilo licemerno. Ali da smo svi vrlo temeljito iščitali sve što ima iole književnu vrednost u to nemojte sumnjati. A da su neki od nas veoma pažljivo razdvojili žito od kukolja i knjige koje vrede da ih drugi uzmu u obzir od onih koje možda to ne zaslužuju i u to nemojte sumnjati. To je način na koji književni žiriji rade bilo gde u svetu kad su u pitanju ovakve nagrade po sistemu konkursa gde može da se prijavi bilo ko. To prosto ne može drugačije u ovoj vrsti hiperprodukcije i smešno bi bilo pomisliti da je svako od nas pročitao svih 212 romana od početka do kraja u tri meseca. Pa to ne bismo mogli ni kad ništa u životu drugo ne bismo radili, čak ni kada ne bismo spavali, mislim da čak ni tada to ne bi bilo fizički moguće. Ali sam siguran da nijedna knjiga od 212 nije prošla a da je ostala da nije pročitana, da nije ocenjena. Na kraju krajeva, mi smo ipak iskusni čitači. Molim da se to uzme u obzir i da to nije sasvim beznačajan faktor u celoj toj stvari – poručuje Pančić.

Kako radi Ninov žiri i kako komentariše prigovore na svoja "čitanja" 2

Samo jedno žensko ime

Kada je reč o primedbama da je u širem izboru za Ninovu nagradu bilo malo žena, a užem tek jedna i da su Pobunjene čitateljke na to reagovale skrenuvši pažnju da se prilikom dodele ovog priznanja zanemaruju autorke sagovornik Danasa kaže da je isto pitanje postavljano i ranije samo ne tako oštro.

– Taj prigovor je bio prisutan i prošle godine, ove je još zaoštreniji. To je jedna od onih situacija u kojoj čovek može samo da slegne ramenima i da kaže: „Pa, dobro, ‘ajde, ako vi mislite da možete bolje, vi napravite nešto bolje.“ One su to i pokušale, ali ono što hoću da kažem je da mi razgovaramo o romanima. Ne fokusiramo se na likove i dela pisaca, autora i autorki, nego na romane. Pokušavamo da apsolutno apstrahujemo sve što se tiče identiteta autora uključujući rod, pol, bilo šta… Naravno, rezultat toga može biti ovakav ili onakav. Kad smo napravili taj takozvani uži izbor koji je ove godine imao 17 knjiga, ja sam pogledao taj spisak i primetio sam i ja da je na njemu samo jedno žensko ime. Uhvatio sam se za glavu jer sam znao odmah da će nam to biti prigovarano, ali bih voleo da mi neko objasni a šta sam mogao u takvoj situaciji da uradim kao predsednik žirija, da kažem: „Hajde da izbacimo nekoliko već izabranih romana da bismo ubacili druge koji su pisale žene.“ To tako ne može da funkcioniše. Tako se ne radi. To je, nažalost, bio rezultat naših promišljanja o romanima – objašnjava Pančić dodajući da Žiri „ne može da radi na sistemu kvota“. – Ako neko misli da treba da uvodimo kvote, onda neka to jasno tako i kaže i neka to zastupa – ističe Pančić.

Prema njegovim rečima, „ljudi koji se ne udubljuju u tu stvar, a pokušavaju da budu dobronamerni i politički korektni, zapravo podležu nekoj vrsti lenjosti uma“.

– Njima se čini da je to kao na popisu stanovništva. Otprilike, u generalnoj populaciji imamo polovinu žena i polovinu muškaraca. Međutim, sa romanima nije tako. Mi imamo 212 romana ove godine i – nije me mrzelo da proverim kad su krenula ta prozivanja – imamo 37 romana koje su napisale autorke. Dakle, samo 37 od 212 a to je petnaestina i tu je već unapred jako sužen izbor. Dakle, drastično je manje autorki u konkurenciji nego autora. Mi biramo među onim što imamo. Ako bismo išli po sistemu kvota, to opet ne bi bilo mnogo više nego jedna od tih 17. Bile bi negde dve ili tri. Tako da se ništa suštinski ne bi promenilo – zaključuje Teofil Pančić.

Brzi i spori čitaoci

Slične stavove ima i književni kritičar i jedan od članova žirija za Ninovu nagradu Ivan Milenković, koji kaže da „broj knjiga koje stignu na konkurs, iako impresivan, nije nesavladiv problem za žiri“.

– Ranijih godina smo se, s manje ili više napora, uspešno nosili s približno istom količinom romana, ali ove je godine od 15. do 17. decembra (mislim) stiglo, otprilike, 45 knjiga, što je, za desetak čitalačkih dana, ipak previše. Pretpostavljam da je razlog tome izostanak Sajma knjiga, jer u vreme Sajma se, obično, grupiše najviše izdanja, a to, onda, nama daje mogućnost da rasporedimo snage. Nin je, ipak, izašao u susret predlogu žirija i dao nam još nekoliko dana što je olakšalo čitanje i, posledično, doprinelo njegovom kvalitetu. (Sećam se da sam jedne noći čitao roman do ponoći, napravio pauzu, pa nastavio drugi roman, ali u mojoj glavi to je bila ista knjiga i bilo mi je potrebno neko vreme da shvatim šta nije u redu.) Valja uzeti u obzir da su neki među članovima brzi čitaoci, a neki, među koje spadam i ja, ne baš. Kad se osvrnem na svoja tri mandata (u dva saziva), čini mi se da nismo pravili prevelike propuste (verujem da govorim u ime svih članova žirija, naime svako od nas više strepi od toga da ne propusti nešto bitno, nego da propusti roman slabijeg kvaliteta) – kaže Milenković.

On skreće pažnju da je pisac Dragan Velikić s tim u vezi dao dobru sliku člana žirija.

– Vi ste, kaže Velikić, kao degustatori vina, ne morate da ispijete čitavu bocu da biste ocenili kvalitet. Svako od nas ima dovoljno iskustva da posle nekoliko stranica vidi zaslužuje li roman čitanje ili ne. Ali ako se materijal nagomila, onda se, naravno, konsultujemo i izvan redovnih zasedanja i to vrlo intenzivno. Uvek ćemo skrenuti pažnju na ono za šta verujemo da zaslužuje čitanje. Ne znam koliko sam romana pročitao od korica do korica, ali ne verujem da ih je bilo više od 25, možda ni toliko. Naprosto, niti je moguće niti je potrebno sve čitati. Kolege mogu da me pokolebaju kada počnu razgovori o užem izboru, to se i dešavalo (ne samo meni). Ali kada je reč o najširem izboru tu jedva da ima dilema (što ne znači da nije bilo žestokih sporenja, uopšte ne). Mada, priznajem, ove godine bilo je toliko promišljenih romana (kako je to formulisala Ana Stišović) da je širi izbor mogao biti i drugačiji, a da ne izgubi na kvalitetu. To je divno – konstatuje Milenković.

Kada je reč o zastupljenosti autorki u konkurenciji za Ninovu nagradu kaže da ga jedino zanima tekst i da o tom pitanju može samo da ponovi svoj raniji stav.

– Kada je o ženama reč, mogu samo da ponovim ono što sam govorio pre tri godine kada smo u šest knjiga u najužem izboru imali četiri žene, pa su nas svi voleli najviše na svetu i čestitali nam. N’importe quoi, što bi rekli Francuzi, a što bi se moglo prevesti s „koješta“. Jedino što imam pred sobom i jedino čime se, kao član žirija bavim, jeste tekst. Ko je, kako, zbog čega pisao taj tekst, s kim taj neko spava i koja mu je boja kože, da li je moralno i politički podoban – uopšte me ne zanima. Žene me savršeno ne zanimaju. Kao ni muškarci, ako razumete šta hoću da kažem.

Retko kad jednoglasno

Mihajlo Pantić, pisac, književni kritičar i profesor književnosti na Filološkom fakultetu, kaže za Danas da su ga, dok je bio član Ninovog žirija, često pitali da li je pročitao sve romane koji su se te godine našili u konkurenciji.

– „Da li si pročitao sve te romane“ – refrensko je pitanje koje sam dobijao svaki put kada sam bio član Ninovog žirija za izbor romana godine. Moj odgovor bio je nedvosmislen. Naravno da nisam. Ali sam svaku od prispelih knjiga pokušao da pročitam. Ponekad bih odustao posle nekoliko stranica, ponekad posle deset ili dvadeset. Iskusnom čitaocu, koji ne uobražava da je kardinal Rišelje, dovoljno je, naime, dvestotinak redova da vidi ume li onaj koji piše da pripoveda, kakav mu je jezik, kakva rečenica, kakav stil, da li je pristup temi koju je odabrao dovoljno zanimljiv za čitanje, da li je njegovo delo vredno uloženog vremena. Tim sistemom selekcije, dakle, da li je nešto vredno ili nije vredno čitanja, postepeno se, u razgovoru sa ostalim članovima žirija, sužava spisak dela kojima treba posvetiti pažnju – priča Mihajlo Pantić.

On dodaje da se osnovni problem u tom poslu svodi na neujednačen ritam pristizanja romana.

– Prvih sedam-osam meseci bude objavljena svega jedna, najviše dve petine produkcije, sve knjige budu bez žurbe pregledane i prodiskutovane, a onda, nešto pre, a naročito posle Sajma knjiga, potkraj godine, članovi žirija bivaju suočeni sa lavinom naslova, koje, čak i kada ne biste spavali, nije moguće sve pročitati u realnom vremenu. I onda sledi opisana procedura selekcije, s tim da se morate osloniti i na sudove drugih članova žirija (to je timski rad) i sasvim je prirodno i moguće da vam promakne neki interesantan naslov. Ali, kada se sačini širi izbor od 20-30 naslova, svaka knjiga bude pažljivo pročitana i kritički komentarisana – napominje Pantić.

On kaže i da sa užim i najužim izborom biva još rigoroznije.

– Bilo je godina kada sam knjige koje sam u prvom čitanju smatrao vrednim nagrade, čitao dva puta. A kako je vreme za konačnu odluku kratko, zamolili smo redakciju NIN-a da se prijem rukopisa okonča 15. decembra, a da se nagrada dodeli u drugoj polovini januara, što je i prihvaćeno. Za tih mesec dana živite sa šest-sedam odabranih dela, poredite ih, razgovarate o njima, nijansirate kriterijume i argumentaciju, i na kraju odluka kome ćete dati glas nije posebno teška. Žiri, naravno, čine profesionalni čitaoci različitih estetskih opredeljenja i nivoa iskustva, pa se u istoriji Ninove nagrade retko dešavalo da odluka bude jednoglasna, što me posebno raduje – članovi žirija nisu božiji izaslanici nego ljudi sa svojim ukusima i uverenjima. Recimo, one godine kada je nagradu dobio roman „Luzitanija“ Dejana Atanackovića, u prvom krugu glasanja svaki član žirija glasao je za neku drugu knjigu, svaki od romana iz najužeg izbora imao je po jedan glas – ističe Mihajlo Pantić.

Da rad u Ninovom žiriju podrazumeva intenzivno čitanje naglašava i književna kritičarka, profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i članica Ninovog žirija (2011-2014) Vladislava Gordić Petković.

Traganje za manom

– Rad u Ninovom žiriju podrazumeva intenzivno čitanje, ali i pisanje, odnosno zapisivanje. Ja sam pročitala svaki roman koji je konkurisao tokom četiri godine mog učešća u radu žirija, ali to nije samo po sebi dovoljno, jer o tim knjigama morate na sastancima žirija razgovarati. Morate zapisati detalje koji vam se dopadnu ili ne dopadnu, svaki utisak koji vam se nametne u trenutku ili uobliči posle više desetina stranica. Morate u tom čitalačkom maratonu porediti knjigu koju upravo čitate sa onima koje ste pročitali pre tri meseca ili pre deset dana – a i deset dana su čitalačka večnost ukoliko više od polovine prijavljenih naslova stigne posle Sajma knjiga, ili čak i docnije, a već u prvim danima nakon novogodišnjih praznika mora se sastaviti najuži izbor – priča za Danas Vladislava Gordić Petković.

Ona napominje da je nju, kao članicu Ninovog žirija, stalno pratio strah da se ne ogreši.

– Ali stalno sebe upozoravaš da ne bi trebalo da preceniš knjigu koja ti je upravo u ruci samo zato što je ona prethodno pročitana delovala umetnički neuspelo; ostaje uvek i sumnja koliko na konačan sud utiču loša lektura ili neuspela likovna oprema, da ne govorim o nespretno izabranim naslovima; sa druge strane, odlično opremljena i savesno uređena knjiga neretko kamuflira prilično prosečan tekst… Iako štampanu knjigu moraš posmatrati kao „finalni proizvod“, teško je odupreti se iskušenju da čitaš urednički, da procenjuješ šta je trebalo detaljnije razviti a šta je u tekstu suvišno i bespotrebno. Dakle, nije dovoljno čitati, morate i upoređivati pročitano kako biste odgovorno sačinili širi izbor, kako se ne biste ogrešili ni o početnike ni o afirmisane pisce; uži izbor i finale traže novo čitanje svih selektovanih knjiga, a ako se prvobitan povoljan sud potvrdi nakon drugog čitanja, to je već samo po sebi olakšanje, mada daleko od toga da je kraj posla – dodaje Vladislava Gordić Petković.

Ona kaže i da joj je zanimljivo i blisko iskustvo profesorke Sare Čerčvel u žiriranju za Bukera.

– Na srpskoj Vikipediji o njoj ćete moći pročitati sledeću rečenicu: „Njena stručnost je izmišljotina 20. i 21. veka.“ To što je reč FICTION prevedena tako kako je prevedena ne bi nikako trebalo da simbolizuje status umetničke proze u ovom vremenu. Profesorka Čerčvel, kao i ja, ne veruje da prvih desetak ili sto stranica otkrivaju knjigu jer, kako kaže, ni prvih sto strana „Midlmarča“ Džordž Eliot ne najavljuju da se radi o jednom od najvećih romana engleske tradicije. Rekla je još nešto zanimljivo i važno: „Knjige koje su mi bile mrske čitala sam do kraja za slučaj da se kolegama u žiriju dopadnu“; i ma koliko ta strategija bila mazohistička, ona priprema savesnog člana žirija za argumentovanu raspravu. Sara Čerčvel ukazuje i na to da proces žiriranja knjige stavlja pred test za koji nisu pripremane – da budu čitane više puta s ciljem da im se nađe mana. U procesu traganja za manom – jer član žirija treba da artikuliše vrednosti i slabosti, ali pre svega slabosti, pošto se radi na selekciji – knjige će popustiti pod pritiskom, razotkriće se njihova slaba mesta, razobručiti naracija. Nije li logično da će takvo iskušavanje uvek bolje izdržati konvencionalno napisana dela, koja čuvaju vezu sa tradicijom, nego neki genijalan izlet u prevratništvo? – pita se Vladislava Gordić Petković.

Pauza

Upitan da li bi žiriju bilo lakše da se napravi duža pauza između šire i uže selekcije Teofil Pančić kaže da nema ništa protiv toga, ali da je to pitanje više za one koji dodeljuju Ninovu nagradu.

– Pa, dobro slažem se. Ne samo da bi nama bilo lakše, nije to ključno, nego bi to možda bilo dobro i za samu dramaturgiju dodele nagrade i svih tih očekivanja koje javnost investira u nju s razlogom ili ne, kompetentno ili ne i tako dalje. Da bi možda bilo još bolje ako bi sam taj razmak između krugova izbora, širi, uži, najuži bio malo duži. Ali to nije pitanje za žiri nego za one koji nagradu dodeljuju i koji samim tim i određuju ključna pravila oko toga kako se ona dodeljuje i kako se na tome radi – kaže Teofil.

Svake godine sve više naslova

Vladislava Gordić Petković ističe da broj prijavljenih romana raste iz godine u godinu vrlo vidljivo, jer nije mala razlika ako 2011. u konkurenciji bude 108 romana, 2014. 182, a 2020. čak 228.

– U „berbu 2020“ ubrajam i onih 16 naslova koji, prema saopštenju žirija, nisu ispunili uslove „iz različitih razloga“ ili su „autori sami odustali od daljeg takmičenja“. Iako Ninov žiri radi transparentno, to ne znači da treba da ulazimo u razloge autora da odustane, ali bi se moralo reći šta su tačno neispunjeni uslovi koji rukovode žiri da odbace naslov iz trke – dodaje Gordić Petković. Ona napominje da se za Bukerovu nagradu 2014. godine takmičilo 156 romana koje je kandidovalo 94 izdavača. – Za NIN-ovu nagradu stiglo je 228 romana objavljenih 2020. godine od strane šezdeset izdavača! Petoro autora koji su objavili roman u 2012, već naredne godine su imali novi roman u konkurenciji za nagradu, 2013. su čak troje autora konkurisali sa dva objavljena romana. To je samo deo statistike koja govori o snažnoj spisateljskoj motivaciji koja je, gledano sa strane, i impresivna i teško razumljiva – smatra Gordić Petković.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

7 reagovanja na “Kako radi Ninov žiri i kako komentariše prigovore na svoja „čitanja“”

  1. A gde vam je peti element, Basarin pobratim? Zar nije bilo logično da se zbog pristrasbosti uzdrži od glasanja u korist Basare, i pošteno glasa za nekog luzera, recimo. Hvala žiriju, možete ići.

    • Kukić je renesansno obrazovan. Izdavac koji je zaduzio kulturu ovih prostora. Teofil je najbriljantniji novinski pisac. Jedva čekam njegove kolumne. Ivan Milenković retko mudar čovek, takodje znacajan knjizevni kritičar. Marija Nenezić kroz svoje autorske emisije promovise knjizevnost na najbolji nacin. Nikada bolji žiri i rado cu procitati sve knjige iz uzeg izbora kao i prosle godine

  2. Svi bi da budu pisci i pesnici. To vuče korene iz devedesetih kada je sve bilo u raspadu. Dok su fabrike radile u staroj Jugi i dok je bilo para nije baš svakom zavarivaču ili električaru padalo napamet da se vine u svet umetnosti.

  3. Odustanimo od dodeljivanja književnih nagrada. Besmislen je put odlučivanja, kritičar koji ima moć da odlučuje više nije čitalac, no čovek koji ima moć, predrasude, uglavnom očajan ukus, neobrazovan je makar bio proesor na univerzitetu. Svi članovi žirija ono što su govorili o svom načinu procenjivanja pročitanog isti su racionalizovali. Ne kažem da su romanopisci u ovom slučaju na gubitku. Pisanje je na gubitku. Na dobitku je ekonomski um. Dve i po hiljade godina krunisanja lovorivim vencem i isto toliko godina zablude o „dobrom“, „boljem“ i „najboljem“ vreme je da se od toga odustane. I da sada kažemo nešto o romanu ovogodišnjeg dobitnika: „Reče Laza, odgovori Mika, reče Pera, odgovori Djoka“. Da li se roman od Servantesa do danas razvijao? – Jeste. Otkud onda toliko stilskog smeća u krunisanom romanu? Da li je njegov autor, osim što je neuspešno u drugim svojim prozama imitirao Tomasa Bernharda, iakda čuo za francuski „novi roman“, za N. Sarot, Penžea, A Rob Grijea, M. Dira. „Reče Pera, pomisli Laza“ to stilsko smeće, posle petstotina godina novije istorije romana, ne sme biti smatrano romanom. U svemu, važno je, izgleda, zvati se Ernst.

    • Potpuno ste u pravu.
      Stalno se pitam koje su to odlike koje Basaru promovišu u književnika. Da li je moguće da smo poslednjih trideset godina toliko otišli u prostakluk da ga (taj prostakluk) proglasimo za vrhunsku umetnost.
      Mislim da nedostatak majstorstva pisanja i nepoznavanja oblasti u kojoj se pisci kreću proizvodi inflaciju knjiga, nikako književnih dela. Svake godine knjiga, ni Balzku to nije polazilo za rukom.
      Demitologizovanje može da se predoči argumentovano i stilski obrađeno a ne psovačkim i uličarskim rečnikom.

    • Boško, pojima ti nemaš.
      Evo čitam u Novostima tekst o pobedničkom romanu. Lepo piše da Basara dekonstruiše mitove. Romanesna tehnika je sledeća. Namažeš nekog govnima i razbiješ mit o njemu. Što više mažeš, to više dekonstruišeš. To se zove provokativnost. Najfinija imaginacija. To mogu samo majstori. Ironija i satira, bato moj. Nije to za nas seljake.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.